navigacija Naslovnica Premium

PARISKI SUSRETI SA DANILOM KIŠOM

27.9.2014 12:01

Enciklopedija mrtvih: Kako se smrt osvetila piscu

“Danilo je umro kad je Balkanskom poluostrvu najviše bio potreban.”

Enciklopedija mrtvih: Kako se smrt osvetila piscu
Branka Bogavac
Foto: Autor: Branka Bogavac

(Nastavak iz prošlog broja)

Kadare priča:
Bio je vrlo emancipovan čovjek, prosvijećen, širokih pogleda na svijet. Dao mi je telefon u Parizu. I kad sam došao, odmah sam mu se javio. Začudio sam se izmijenjenom glasu čovjeka u nevolji.
„Danilo, jesi li dobro?“
„Ne, vrlo sam loše“. 
Bio sam zaprepašćen kad sam to čuo,  jer čak i kad čovjeku nije dobro, on po rutini kaže da je dobro. Zaključio sam da je nešto ozbiljno.
„Ne šališ se?”
„Ne, imam rak i upravo sam operisan“.  

Isto veče došao je u moj hotel sa Paskal, a ja sam bio sa mojom ženom Elenom.  Ispričao mi je da je bio u Americi, da je bio malo prehlađen i da je mislio da je grip. Kad ga je ljekar pitao koliko vremena puši, shvatio je da je to ozbiljno. Bio je očajan i pokušao sam da ga ohrabrim. Tada mi je rekao strašnu stvar:
„Čim sam počeo knjigu Enciklopedija mrtvih imao sam predosjećaj da će mi se smrt osvetiti. Nikom ništa nijesam rekao i pisao sam. Kad mi je ljekar saopštio da imam rak pluća,  pomislio sam: „Knjiga mi se osvetila.““

Rekao sam mu da svi imamo slična predosjećanja, ali, nažalost, vidio sam, koliko je njegovo tačno. Rastali smo se. Otišao sam za Albaniju. Na susretu u Lisabonu ponovo smo bili zajedno. Tada mu se glas već sasvim bio izmijenio. Sjećam se da se često šalio i bio veoma raspoložen svaki put kad smo bili zajedno. Ponekad je vježbao glas. Drugi put kad sam ponovo došao u Pariz, zvao sam ga telefonom. Bilo je kasno i bilo mi je čudno da nije u to doba kući. Tražio sam ga tokom dana još nekoliko puta, niko nije odgovarao. Čudno! Pitao sam se šta to može da znači? Drugog dana poslije ponoći čujem na radiju: „Umro Danilo Kiš!“ 

Spomenin Kišu u Subotici 

Bio sam strašno pogođen i veliki bol me je pritisnuo. Mnogo je značio za mene i susret s njim jedna je od mojih velikih uspomena. Volio je život, bio je šarmantan i veseo. U našim razgovorima bilo je riječi o svemu, pa ni temu o ženama nijesmo propustili. Znao je da se šali. Bili smo veliki prijatelji. Odmah sam napisao tekst za albansku štampu koji je objavljen, i to je bio prvi tekst kod nas napisan o nekom jugoslovenskom piscu. Danilo je umro kad je Balkanskom poluostrvu najviše bio potreban.
Sjećate li se kad Vam je pokazao Ruždija?

Da, pokazuje mi Danilo Ruždija u Lisabonu i kaže: “Slušaj Ismaile, kako je to svijet stvoren: onaj tip tamo, Ruždi, Indijac, koji ovdje predstavlja Englesku, dobio je pola miliona dolara unaprijed za svoju buduću knjigu. A ja nikada, makar živio i dvjesta godina, neću imati toliko novca.”
 Norman Manea, značajni rumunski pisac mi je rekao da je “Danilo veliki pisac, suštinski za ljudsku dramu u ekstremnin situacijama i vrhunski predstavnik srednjoesvropske literature. Držim predavanja o njegovim knjigama na Bard Koledžu u Njujorku američkim i stranim studentima iz više od trideset zemalja.”

Kada sam s Blagom Dimitrovom, velikom bugarskom pjesnikinjom, pravila razgovor, pomenula sam i Danila i ona mi je dala tekst koji je napisala poslije susreta s njim „Kolo Danila Kiša” koji sam prevela sa francuskog i objavila. Evo jednog odlomka kao metafore u kojoj Danilo najavljuje 1986. ono šta će se devedesetih desiti u Jugoslaviji. (Nije li on najbolje analizirao nacionalizam?!)

„...Crnogorac iz Montenegra, za koju jadni Evropljani nisu ni čuli, govorio je: „Trepću okicama i pitaju gde se ona nalazi, na kom kontinentu...“ „Danilo ustade, izvadi maramicu iz džepa i poče mahati njome. - Uhvatićemo se najpre za ruke, udarićemo nogom o pod i uzviknuti: „iju-ju!“. Udaram nogom a vi za mnom. Udaranje nogom je naš domorodački simbol: pokazuje inat, najizraženiju i najponositiju balkansku crtu. Daj Evropljanima simbole, arhetipove! Kod nas ih možeš lopatom bacati! Drugi značajan simbol je: saginjanje s čučnjem, ovako! Ostao nam još od turskog ropstva, dubok simbol! Čučanj sa pognutom glavom kao na panju, a onda iznenadni skok na noge lagane. Mahanje maramicom treći je simbol: nad Balkanom barjak se vije, junački boj se bije. Ritam se ubrzava. Sve je brži i brži! Puštamo ruke i - pažnja! Hvatamo se za kose! Iju-ju! Sve luđe vije se kolo. Jedan drugom čupamo čitave pramenove. A na kraju nadajemo takvu dreku, podižemo takav kovitlac, takvo udaranje, šutiranje, štipanje da ovi mirni Danci gube, prestravljeni, razum. I najzad objavljujemo jednoglasno, kao pravi agit-prop ljudi: E to vam je balkansko kolo! Iju-ju! - Drugi put ćemo im pokazati još luđe kolo, sa hvatanjem za vratove! Neka se zabezeknu i prestrave! Praktična lekcija iz istorije Balkana. Guša za gušu, jadna nam duša!« 

Nijesam mogla ni pretpostaviti da je on ovu scenu odigrao već teško bolestan. Previjali smo se od smijeha. Bio je to pravi šou.”
Prisustvovala sam i postavljanju Danilove komemorativne ploče na kući u kojoj je umro u Parizu. Bili su prisutni njegovi bliski prijatelji među kojima Matvejević i Veličković. Tekst o tome poslala sam NIN -u. Prisustvovala sam i ispraćaju Danilovog kovčega  iz Pariza.

Kad sam bila direktor Kulturnog Centra Srbije i Crne Gore u Parizu priredila sam grandiozno veče posvećeno Kišu gdje se sasvim slučajno našla i Paskal Delpeš, pošto je tada radila na Kosovu. Bio je tu nezaobilazni francuski kritičar, Gi Skarpeta, odličan poznavalac Danilovog djela i njegov stvarni prijatelj i naš eminentni romanista, profesor Konstantinović. Pozvala sam i Antonjina Lima, bivšeg urednika Letr enternasional (Lettre Internatinale), jedinog i pravog evropskog književnog lista u kome su objavljivali svi disidenti i valjani pisci svijeta, među kojima i Danilo i Matvejević... I on je uzeo riječ i u najljepšim crtama predstavio Danila. Zamolila sam i Paskal da nešto kaže i ona ispričala je da se bavi Kišovim djelom i pravima van granica Jugoslavije, a unutar zemlje time se bavi Mirjana Miočinovič.

U pripremanju te večeri, posjetila sam i tu izuzetnu i veliku damu, Kišovu prvu ženu, u njihovom stanu u Beogradu, koja mi je velikodušno dala odličan materijal za to veče.
Poslije Danila i Dada dogodilo se da i ja dobijem orden Viteza za umjetnost i književnost. Tu prestaje sličnost, ali sama činjenica što sam bila njihov savremenik, čini mi čast.

(Kraj)

Ocijeni:

1 2 3 4 5

5 (7 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.