navigacija Naslovnica Premium

OSAMDESETI ROĐENDAN DANILA KIŠA (2)

28.2.2015 19:25

Februarska oda: Mladi, čitajte Kiša i ne bojte se

Znaš da je bacio pismo iz vagona. Rekao poštenom nalazaču: ko nađe ovo pismo da pošalje mojoj ženi i djeci. Ne sjećam se ko je donio pismo. Mogao ga je baciti.... Ništa, pisalo je: Odlazim i nećemo se više nikada vidjeti...

Februarska oda: Mladi, čitajte Kiša i ne bojte se Danilo Kiš
Foto: Vijesti online Autor: Božo Koprivica

(Nastavak od prošle subote)

Dva desetleća hteo sam da pričam sa Anom Sam o „Porodičnom ciklusu“, ali se nekako nije dalo. Stid, prijateljstvo, ljubav, ili je lebdelo šta bi rekao Danilo. Ne, nije to. Nego da ne narušimo nešto u poeziji Danila Kiša: Rani jadi, Bašta, pepeo - gde je Ana među četiri glavna junaka. Četiri čudna svata jer: 

Rasekoh vene: nezaustavno neponovljivo šiklja život. 
Podmećite tanjire, čančiće.
Al' svaki tanjir plitak biće
Čanak, tanak
Niz rub - pa ravno
U crnu zemlji, da poji trstik
Nepovratno, nezaustavno
Neponovljivo šiklja stih. 

Šiklja stih iz Porodičnog ciklusa, iz „Grobnice...“, iz „Enciklopedije...“ Danila Kiša…
Dugo, dugo se nisam usuđivao da preslušam jednu tračicu. Na terasi u Pržnu - čuje se dečja graja i plač nekog deteta u susedstvu, pričamo Danica i ja - popio sam (po) neku kantarion lozu i ništa se, gotovo ništa ne čuje šta pričam, šta pitam Danicu. Sreća da Jasna ima taj sluh i evo fragmenata Marije, Danice Kiš:

„Najviše sam voljela jedan šeslon, kao kauč. Dolje je imao podlogu a gore na crveno žute lale i sa strane, ovako drvena sjedala. To je bio najljepši dio namještaja. Znaš, o tome je pisao Danilo. Mi, djeca, mi smo tu najviše sjedjeli.
A Eduard?
Eduard je sjedio u logor(u)…

Sjećam se da sam mu pravila od brašna, soli i vode hljeb, kao pletenicu, da nosi. Znala sam gdje ide. Prvo je bilo na strijeljanje. Pa kad su ga vratili rekao je da ide u logor. Odvezli su ga prvi put samo onako na strijeljanje, a nisu na strijeljanje. Danilo i ja nešto o tome pričamo, ali ne sećam se Božo. Sad bi Dado (Danilo, unuk) rekao - bako što lažeš?
Ja mislim da su došli po njega oni s perjem  na šlemovima, kapama, šta li su imali…

Sjećam se kad je počeo da nosi ono žuto. Majka je šila one žute šestokrake od svile. Joj, nemoj me o tome.. Ovdje je imao jedan džep (pokazuje na srce) i on je vazda držao ruku da mu to ne vide. To je bilo za njega stres, a oni bi se iživljavali kada bi vidjeli Jevreja. Onaj drugi narod, običan. To se sjećam…
A u školi kako je bilo?

Bila je jedna učiteljica koja nas je progonila. Mene i Danila. Jedna žgoljava, mala, grozna, buljava, Irena. Ona je mene hvatala za kosu, za rep i udarala me, glavom, o tablu. Danilo je, zajedno smo bili u učionici, to je ona šestogodišnja škola, govorio majci da više neće da ide u školu jer učiteljica bije Danicu. I, luda, Danilo poslije je išao da je traži u Mađarsku, i našao je živu. Njega je tjerala da čisti kokošinjac. Pa se napuni, od kokoši, vaši. Kad je dolazio kući teško se to očisti. I to sve samo zato što smo bili jevrejskog porijekla. 
Kakvi su bili đaci?

Dobri, nisu nas dirali, ali su imali neku distancu. 
Koji si predmet najviše voljela?
Nijedan. Crtanje.
A kad si počela?

Prije škole, naravno... Kad sam upisala Umjetničku imala sam divne radove. Sve smo stavili u jedan platneni kofer. Sve sam te radove izgubila. Danilo mi je rekao jednom: - Hajde donesi radove. - Izgubila sam. Danilo je poludio, grdio me. Tjerao me da idem u podrum da tražim. Ne vrijedi, izgubila sam. Imala sam akvarele, i lijepo sam radila akvarel. 
Milica nije poboljevala tamo u Kerkabarabašu?

Ne. Milica kao da je čekala da dođe na Cetinje. Onda se razboljela i kraj. Bila je zdrava, zdrava. Čitave noći je plela one džempere pri lampi. One lampe na petrolej. Petrolejke. I dođe i razboli se. Nikada se više nije digla. Svašta sam vidjela kad sam bila kod nje u bolnici. To je strašno. Bolnica se kreči, ona u komi i ja sjedim pored nje. Ona u komi, priča potpuno nepovezano. Ja sjedim, idem. Kažu one žene na ulici: ona mala Miličina blijeda, blijeda, cijelu noć kod majke u bolnici. Tamo u Mađarskoj svako veče se molila: Ne daj mi bože teške bolesti i bog joj baš tako dao. Mi se nismo molili. Danilo i ja. Ona je molila i krstila se i za nas i za nju. 

Kao skelet je bila, živi skelet kad je umrla. Dvaput su joj operisali kičmu. Mislili su da ima tumor na kičmi. Tačno se sjećam onog reza krivog i od tada više nije mogla da prohoda. 
I Danica opet: Ručavali smo u određeno vrijeme i sjedimo svi za stolom. Eduard je bio strašno otmen. Tada već nije išao na posao, on je bio star. U stvari radio je onaj njegov red vožnje. Sjedi za stolom. To je isto kao matematičar. Mora da izračuna kad se „križaju“ vozovi. To su bili dugački papiri pa se preklapaju. Danilo je to uzeo. Ne znam gdje je to...

Voljeli smo da putujemo vozom. Od Novog Sada do Subotice nešto je malo išao. Danilo, odmah, kaže, ja sam gladan... a ja odugovlačim da što kasnije jede da ne bude poslije opet gladan. Onda su se jele obično pečene kokoške. Seljaci slanine, a ovi iz grada kokoške. 
Milica je znala da se Eduard neće vratiti?

Znala je i mi smo znali. Rekao je doviđenja kad je odlazio. Znaš da je bacio pismo iz vagona. Rekao poštenom nalazaču: ko nađe ovo pismo da pošalje mojoj ženi i djeci. To je posljednje bilo. Ne sjećam se ko je donio pismo. Mogao ga je baciti.... Ništa, pisalo je: Odlazim i nećemo se više nikada vidjeti. 
Eduard je nosio sivo odijelo. Isto sive cipele... Kod Jevreja je bilo... ako je neka šerpa za mlijeko, samo je za mlijeko, za meso je samo za meso. Uopšte se nisu miješale šerpe za druga jela. 
Jesu li zamjerali ovi sa Cetinja Milici što se udala za Eduarda?

Ne znam. Milica se divno nosila. Sjećam se jedne haljine sive, kombinovana sa bordo. Od svile. Od istog materijala pleteni kaiš. Ko joj je to šio, bog te pita. Siva svila, divna... kombinacija sa bordo. Njih dvoje su izlazili, dok nije došao rat. 
Eduard je sa Gavanskim igrao šah. On je imao jednu lijepu ćerku koja je imala padavicu. Odjednom je uhvatila kod nas ta padavica. Iskoluta očima, pjeni, digla ruke i noge kao da umire. Majka je polivala vodom dok nije došla svijesti. Biće da je imala 20, 25 godina, lijepa... Edit...

Eduard i Gavanski su znali dugo da igraju šah. Kad igraju niko nije smio da progovori, a ne da priđe. Divan, veliki šah. Gdje su ga kupili, nabavili, u to doba, ne znam. Ne, oni nijesu pričali ništa kad igraju. Samo o šahu. Borili su se ko će pobijediti. Teška borba. Nisu se peckali. Eduard se radovao kad dobije. 
Milica je šila i plela. Sjećam se divne suknjice sa bretelama. I to se sjećam. Danilo nije volio da se kinđuri kad je bio dijete. Mi smo se bili. Ja sam njega tukla. Jednom sam ga gađala lenjirom. Ovdje sam mu posjekla (pokazuje na obrvicu). Biće da smo se posvađali. Ja rekoh, izbila sam mu oko. Krv lipti. Lele... I kako stavi ruku ovako, prestade... Eduard i Milica su bili negdje vani, i ja njemu kažem nemoj slučajno reći Milici da sam te udarila. Nije rekao. Rekao je da je pao i da se povrijedio. Bio je bolji od mene. Vidiš kako nije htio da me oda...

Jedan dječko mi je svirao ispod prozora. Zvao se Reže. Donio mi je bijeli... kao male bijele ružice, ne znam kako se zove to cvijeće. Napravio kao vijenac i ubacio kroz prozor. Znala sam da mu se dopadam. Ne sjećam se da li se on meni dopadao. Poslije sam virila kroz prozor kad je otišao, vidjela sam. 
Imala sam drugaricu na Cetnju. Jednu prvu komšinicu Maljević i jednu Kusovac, Ljubicu. Danilo je bio sa „svakim“. On se brzo sprijateljivao. Nismo baš dobro govorili srpski kada smo došli na Cetinje. 

Kad je Danilo bio mali jesi ga nešto učila?
Ne.
Jesi pročitala onu pjesmu o majci?
Jesam. 
Risto (ujak) je našao pa me zvao da pročitam. 
Kad je bila objavljena?
Ne. U rukopisu. Risto je našao u njegovim onim fasciklama. Obične, kartonske, više sveske. 
Jel' Danilo išao u bolnicu?
Išao je. 
Šta si najviše volela da crtaš?
Pejzaž.
Kad ti je Milica rekla da treba da držiš svijeću?
Kakvu svijeću?
Pa, ono da zapališ svijeću kad ti neko pjeva ispod prozora?
Ah, da. Ne svijeću, nego šibicu da zapališ. Baciš, kao da znaš da je to serenada za tebe. 
Šta je pevao?
O'kle znam. Nešto mađarski: Zašto je bog stvorio ljubav....

Hteo sam da napravim malu antologiju pesama o februaru. I jedna pesma Marine Cvetajeve pretvorila se, kao voda u vino, u epitaf za Eduarda Sama, pred njegov odlazak, večno putovanje: 
Vreme da se skida ćilibar kamenje
Vreme da se rečnik menja
Vreme da se gasi fenjer
Iznad dveri

Februar, 1941.
Nestala je iz moje biblioteke „Spomenica... bolnice u Kovinu“ i to je pojačavalo moju nervozu. Pa sam, iz besa, mrmljao pesmu Deže Kostolanjija „Februar“:

Bledi srebrni prah prhnuo na drveće
oštro zimsko jutro: inje, mraz i muk.
Kao kad s ruku zbacimo tople rukavice,
aj, boli rana, ko kad nas ujede vuk. 

Spomenica je u bibliotečkom fondu Matice srpske, Narodne biblioteke Srbije, u Biblioteci „Vuk Karadžić“ u Kovinu... Biram Kovin možda ću u bolničkom vrtu naći kestenove. Sunčani, 11. februar, u kovinskoj biblioteci obradujem se fotografiji Kazan - s ložačem bolesnikom i tekstu o ambulanti i povredama... Odlazimo Jasna i ja do Bolnice. Portir na ulazu, ljubazan, ali kaže da snimanje može da odobri samo upravnik bolnice. A upravnik je otišao. Vraćamo se preko Mramorka. S leve strane ravnica je ljubičasto plava i oblak s likom labuda. Horizont je tako blizu i beskrajno daleko. Zato volim ravnicu, ta oholost, mami na ronjenje na dah po pusti. 

U Beogradu nalazim telefon upravnika bolnice, Željka Rodića. Kaže možemo doći u petak, 13. februara. 
Već posle tri reči, igramo dupli pas. Otmen gospodin kaže da živi, žive u Kovinu od 1960. Da je kao dečak kroz rešetke bolnice, uskakao u bolnički krug i igrao fudbal s pacijentima. Išao u kino, u bolnici. I tu ide priča o bolesnicima i lekarima. Tu ima priča i priča. Rodić kaže da je u bolnici kao lekar proveo 30 godina: Ima tu jedna žena koja živi u bolnici od 1932, jesam li dobro čuo, da, možda se ona seća Eduarda Sama...

Silazimo u bolničku baštu, kaže doktor da bolnica ima svoju pekaru, pokazuje hladnjak (da se u vreme sunčanice čovek skloni u hlad...) koji je sačuvao isti oblik kao u vreme gradnje austrougarske kasarne. 
Pitam da li ima neki kesten u vrtu. - Nema. 

Na jednoj klupi, bez naslona, u bolničkom mantilu sedi mlad čovek. Lice ne suncu: dva oka kao razjapljena čeljust... Rodić nam pokazuje žensko odeljenje C s tablom iz vremena osnutka bolnice. I zvono koje je nekad pozivalo bolesnike na objed, na počinak. Zvono nije više na istom mjestu... I čujem zvono kako se kikoće... Napravili smo pun krug i na kraju klupa s naslonom, jedina klupa s naslonom. Jedina preživela klupa iz vremena pre onog rata... Znam da je to ona klupa, klupa na koju je seo Eduard Sam, pošto je bacio britvu u travu. A kako ja to znam? O, ja to dobro znam. Mislim, ne mislim, postali smo prijatelji dr Željko Rodić i ja. 

Vratili smo se u Beograd. Ništa mi se u eseju nije otvaralo, gotov da odustanem, mada partizan(i) nikada ne odustaju... Nema dana da neko večnost svoju ne izgubi, šapće Šimborska... Već, davno je prošla ponoć, 14. februar: na stopalima trnci, u Kovinu sam, sad znam, u bolničkom krugu, ušao u korak, u stope Eduarda Sama. U stope od besanice, stope od oblaka... Stope, pepeo. Prsti se još nisu osušili od Kišova mastila. Buncam... Ili: Nije dobro stajati stalno pred samim sobom. To je Antonen Arto u pismu, Pisma iz ludnice, Gastonu Ferdijeru, Rodez, 9. februar 1944. 
Kiš ili Februarska oda. U odeljku 62, „Peščanik“, Kiš opisuje jednu litografiju (to sam već negde rekao...) Stepenice života na kojoj je predstavljen životopis Eduarda Sama, ili Andi Sama, ili... Deset godina, dvadeset godina, trideset... sedamdeset, osamdeset godina:

„Pognut, pogrbljen, sa štapom u desnoj ruci čovek je zakoračio na sledeći stepenik. Na njemu je tamni kućni ogrtač, vezan oko struka. Podigavši s mukom glavu, čovek se zagledao negde u daljinu...“
 Štap, kućni ogrtač. Ma nikad. Svaki čas očekujem da se Danilo Kiš pojavi, iza nekog ugla, na nekim vratima kao oluja, oluja s najljepšom Adamovom jabučicom.
Kiš je umro kao mladi, grof Esterhazi:
„...Gospodo spreman sam...
Naglo se ispravi... Željan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako... 
Tako je stao pod vešala...

„Gospodo, stajao sam na dva koraka od njega, pričao je u oficirskom manježu, još iste večeri onaj ulan... Kada su mu stavili konop oko vrata gledao je smireno u ruke dželata kao da mu vezuju broketnu maramu... Dajem vam, gospodo, svoju časnu oficirsku reč."

Kiš je vežbao smrt... Umro je kao Boris Davidovič (Ne daj se pasjim snovima i nećemo se dati partizani, zatočnici mrijet naviknuti).

„Jednog ranog jutra krajem februara Novski se vraća u svoju ćeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovanim rukopisom... Rukopis je prekrajan i išaran ispravkama unesenim mastilom crvenim kao krv... Novski nestaje iz logora na neobjašnjiv način. Tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica. Četvrtog dana neki stražar ga otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake... Begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine, od kazne i od kajanja.“

Mladi, čitajte Kiša i ne bojte se tvorova, tvorića, vučjaka, vučića, lisica, lisičića, hijena, hijenića... lešinara, lešinarčića... kojota, kojotića, smrda, smrdibubića, bubušvaba - bubašvabića...
Ne znam kako se za ove tri decenije nisam setio jedne pesme Helderlina misleći na Borisa Davidoviča. To je pesma „Empedokle“:

Ti tražiš život, tražiš, a navire
S dna zemlje plam božanski i tebi sja
Ti u žudnji punoj jeze
Bacaš se dole, u oganj Etne.

Danilo Kiš je oganj Etne i nikad ne znaš...

Prema pisanju beogradske štampe željne spektakla i senzacija Kiš je viđen u bifeu „Lasta“ kod JAT-a, 16. februara, pio je lozu na gladan stomak i čitao Jugoslovenski i internacionalni KONDUKTER - autobuski, brodarski, železnički, avionski... Eduarda Sama: 
„Lutke za krojače i krojačice, te konfekcije izrađuje „Baby“, 
Zagreb, Martićeva 31

Josif Švab
Vištački oštrač
Novi Sad, Kr. Petra II 6
(sa fotografijom poluotvoren brijač, možda Solingen, možda Tabula Rasa, možda Monzon, možda Benvenuti...)

Oglašujte u Kondukteru
„Parisien“
Osijek I, Prilaz 24 (kod željezničke stanice)
Vlasnik: S. Kon

Jedini moderni noćni etablisman
Salonski orkestar! Barsko raspoloženje
Otvoreno kroz cijelu noć!
Solidne cijene!

I tako uživa Kiš 16. februara u bifeu „Lasta“ u lirskim minijaturama Eduarda Sama... Vreme je reklamno. Vreme uštvi. Ovde se, sve, ranije smrkava. 
Smrt fašizmu!
Jugoslovenska omladino, čitajte Danila Kiša i bolovaćete, živećete do/od večite mladosti.

Fusnota: "Kralj Ibi" na Cetinju

Mala fusnota: Na Cetinju smo radili „Kralja Ibija“ 2000 i neke  Petar Božović, Varja Đukić, Slobo Milatović, Ljubo Đurković, djevojke sa akademije. Išao sam, ponekad kod Dragićevića, još je bila živa Kišova ujna, i Kišova braća od ujaka Branko i Mišo. Pitao sam gospođu Dragićević u kojoj sobi je bolovala Milica. Broj šest na spratu. Kaže Danilo je išao svaki dan kod Milice.

Bolnica „Danilo I“ ličila je na veliko skladište Šejke. Instrumenti – razbacani, memla, zastori, velike lampe u operacionoj sali, reflektori, fioke, istorije bolesti, po hodnicima, po sobama, u kancelarijama, rentgenski snimci, nije se ponegdje ni moglo proći. Bio sam u operacionoj sali, u sobi u kojoj je ležala Milica. Ima tu stotine snimljenih fotografija. Anka Gardašević napravila je izložbu u Budvi, u vreme razgovora o Kišovom delu. To je bilo pre 12, 13 godina.

Ocijeni:

1 2 3 4 5

4 (5 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.

Izdvojeni komentari Komentara: 1

  • Ahil64 3 godine i 8 mjeseci
    Mladi čitajte , učite...Naravno čitajte i Kíša, barda svjetske književnosti,. I nikad ne gubita iz vida najljepše je rumenilo stida.
    • 2
    • 1