navigacija Naslovnica Premium

OSAMDESETI ROĐENDAN DANILA KIŠA (1)

21.2.2015 20:06

"Peščanik" je jednonoćna fuga smrti

"Peščanik" je jednonoćna fuga smrti
Foto: Autor: Božo Koprivica

Paul Celan i “Fuga smrti”:
 

Crno mlijeko zore pijemo ga uvečer / pijemo ga u podne i jutro pijemo noću / pijemo i pijemo / u zraku kopamo grob tu nam nije tijesno / U kući stanuje čovjek sa zmijama (...) pa izlazi pred kuću a bliješte zvijezde / on zvidžudkom svoja doziva pseta / zviždi poziv svom Židovlju u zemlji im daje kopati grob / zapovijeda svirajte sada za ples (.....) Viče smrt svirajte slađe smrt je maestro iz Nemačke / viče tamnije povucite gusle ko dim da se vinete u zrak / sred oblaka bit će vam grob tu nije bar tijesno

I(li) Eduard Sam u Beleškama jednog ludaka (I): Teško je podići svoju nesreću u visinu. 
Paul Celan rođen je 23. studenog u jevrejskog porodici. Černovice, Bukovina, Rumunija. Bukovina i Kišova priča Noć sa drškom od ružinog drveta. 

Pol Ančel deportovan je, 1942, sa roditeljima, u koncentracioni logor. Pobegao je i vratio se u Černovice 1944. Odlazi u Beč, 1947. Iz Beča 1948. prelazi u Pariz gde studira germanistiku i lingvistiku. Piše, piše, piše poeziju: Pijesak iz urni, Mak i pamćenje, Od praga do praga, Rešetka jezika, Ničija ruža, Mijene duha, Bablja sunca. U Parizu, 1970, možda 20. travnja skočio je u Senu: samoubistvo. Pisao je na nemačkom i izvanredni prevodi Trude Stamać. 

Roman „Peščanik“ je jednonoćna fuga smrti. Eduard Sam zna, već 1932. i još ranije da ga čega fuga, furgon, stočni vagon koji će ga 1944. odvesti u logor u Aušvic smrti. Njegov život je odlaganje smrti ili E.S. na putu za Kovin, kao Put u Damask.

Danilo Kiš, Autor: Ratko Šoć Danilo Kiš, Autor: Ratko Šoć

Svi dvojnici, snovi, košmari Eduarda Sama su varijacije njegovog Reda, autobuskog, železničkog, brodskog, avionskog i inog reda vožnje. Reda, fuge smrti. 

Ceo „Porodični ciklus“, od priča „Igra“,“Pogrom“ („Rani jadi“), i lirska poema „Bašta pepeo“, do poslednjeg poglavlja „Peščanika“, do pisma sestri Olgi Eduarda Sama samo su tragičko karnevalsko odlaganje nestanka u veliku čeljust.

Prvi odlazak u Kovin 1932, je uzaludan pokušaj da gledajući ludilu u zenicu oka odloži konac, konjec filma. 
Sve nijanse, sve vibracije, depresije, manije Eduarda Sama, već od „Igre“ (drhte hladne ruke oko plama….) prepoznaje Marija Sam (Milica Dragićević). Marija Sam i dečak, dječak Andi (Danilo) Sam. Andi upija to seme smrti oca. Urezuje u letopis rebra. Samo ne zna to da savlada, da artikuliše. Utoliko je njegova bol, njegova rana, zjap te rane veći i teži nego slutnja, nego strah, nego drhat smrti Eduarda Kiša. Dečak bditelj ili nebo - list bez retka, ili, Andi, dečak:

Očiju ogromnih
Dubokih i vlažnih
Ozbiljna detinja samrtna važnost.

On, Andi Sam zna da ne može zaštititi, da ne može spasiti Eduarda Sama.

Zna, zna li da će odrasti i da će onda da (o)živi Eduard(a) Sam(a)?

Beleške jednog ludaka (IV), Eduard Sam, str. 139, velika zagrada - to su Izabrana dela Danila Kiša, izdanje Međunarodni centar za mir, Nova knjiga, Naklada Zoro, 2008… i na svakoj knjizi posveta Božu od Danice; E. Sam misli o samoubistvu, odeljak 51:

„Svestan činjenice da sam nesposoban da dignem ruku na sebe, gadeći se svoga tela, gadeći se smrti, krvi i svih rekvizita smrti, konopca, britve, oružja, ja sam, malopre, kada sam krenuo, ka selu, otprativši sina do vrata, najednom osetio neko ozarenje zbog mogućnosti da se bezbolno otarasim svih strahova i briga, a da pritom ne izložim sebe nekim graginjolskim zahvatima: smrt u snegu, slatka smrt, bez krvi i bez unakazivanja tela, bez bolova i bez nasilja!

Zapravo to nije bila odluka, to nikad nije bila odluka, jer za odluku je potrebna volja, nego to bejaše samo daleka namera koju sam pokušao da prokrijumčarim ne samo svojoj životinji nego i svojoj svesti, jer da sam je makar i samo domislio u sebi, možda bih svršio sa sobom.“

Mala ili velika fusnota ili o ritmu Danila Kiša: ulicama od fusnote užim (pro)juri… Eduard Sam je u ratno vreme bio u radnoj četi - gradili su nasip - peščani(k). U toj četi bilo je i građevinskih inženjera koji su znali da taj posao nije dobro projektovan, da je to (u)zaludan posao. Među članovima te radne čete bio je Bela Šternberg, železnički nadinstruktor koji se, decembar, prosinac, 1941, bacio pod točkove teretnog voza. Nad odrom Bele Š. govorio je Eduard Sam, a ta nadgrobna beseda štampana je u Železničkom glasniku, broj 218, na moj rođendan, 20. decembra, 1941:

„Moje dame i gospodo! Premeštati ljude kroz prostor, dakle i kroz vreme, jeste dužnost uzvišena i dostojna hvale. … ležite, dakle, u toplim svojim plišanim foteljama ili u krilu železne matere, savijeni kao fetus, i premeštate se kroz prostor i vreme, ugodno kao, kao u ruskom romanima (onim istim koje možda čitate baš u tom trenutku pri jasnom svetlu merkurskih lampi u kupeima prve klase) i ne misleći na sve one vredne i savesne ljude koji bdiju po staničnim kancelarijama, kraj Morzea i telefona, i to ne samo po velikim staničnim punktovima nego i po malim postajama gde je i Bog rekao laku noć, na one, dakle, koji bdiju, koji sačekuju snažne lokomotive, koji ih hrane i koji upravljaju njima, tim parnim grdosijama, lako i spretno kao Izvoščici svojim konjima… 

Da, meine Damen und Herren, on se već ne jednom nalazio među opasnim odbojnicima vagona, vrzmao se oko ubojitih točkova, prelazio šine i penjao se na lokomotive, i nikad ga, nikad, nije zadesila neka nesreća, nikad ga gvozdena neman nije ritnula svojim tvrdo potkovanim kopitima, kao da ga je poznavala, kao da su bili prijatelji, šta da vam kažem, kao da su bili konj i gospodar… a eto, sad on, blagi gospodar, nađe smrt izvan bojnog polja, izvan dužnosti, tragično - dobrovoljno… i to sada, u miru, takoreći  - jer bez obzira na objektivno stanje stvari, na međunarodnu klanicu, Železnice su u miru… Hoću da kažem, eksteritorijalne, nezaraćene, kao Švajcarska… jer njihov je zadatak, kao i zadatak lekara i sveštenika, nadličan, nadnacionalan; božanski ako hoćete. - Da, tužni zbore, ovaj nesrećnik - rekoh - nije pao na bojnom polju, nije bio žrtva saobraćajne nesreće, nego je dobrovoljno prigrlio hladno gvožđe šina, a gvozdeni točkovi stočnog vagona izvršili su nad njim krvavi masakr što ga je izabrao za svoj neslavni kraj. Odajmo mu ipak, moje dame i gospodo, odajmo mu ipak vojne počasti kakve je i zaslužio, neka počasni vod ispali plotun, neka složno zapište pištaljke skretničara, neka grunu orgulje lokomotiva, otegnuto kao jauk. i neka mu je laka zemlja.“

Ko bi kao veličanstveni Eduard Sam, i sam u predvorju smrti, u strogoj formi nadgrobnog govora uspeo da se, sa ovakvom lirskom, parodijskom, građanskom  hrabrošću naruga, nasmeje u lice fašizmu, u lice smrti. Ili kako kod Danila Kiša:

I po žicama pod nebom
peva i peva smrt. 

Kad je Eduard Sam bio najbliži samoubistvu: Prvi put bio je u bolnici u Kovinu 1932 i tada je promenio brijač. Poznatu marku Solingen zamenio jeftinim nožićem za brijanje Tabula rasa:

„…Hteo je da preseče sebi grkljan, ali ga je u tome sprečio lekar, tačnije rečeno bolničarka. Stala je na dva koraka od njega i zamolila ga je, glasom smirenim i strogim, da baci 'tu stvar' ili da joj je preda zatvorenu. On je još neko vreme vitlao oštrim sečivom, zasecajući vazduh čas pokretima žustrim kao kad se secka krompir, čas sporim, sračunatim kao kad se ljušti jabuka. Onda je u jednom trenutku sa gađenjem bacio britvu u travu daleko od sebe i seo na jednu klupu. Bilo je proleće. Kestenovi u bolničkom parku cvetali su odišući otužnim teškim mirisom.“

Februar je, nema tamo više kestenova, ali videću, vidim tu klupu. i ja ću jedne zime osetiti, čuti, kroz bolnički prozor, miris lipe. Buncam. Mada. Možda i jeste u buncanju stvar. 
Ima jedna granica koju ne smeš i ne pokušavaj je prekoračiti.
Kiš je napisao da nije uspeo da pronađe, u Kovinu, u bolnici istoriju bolesti Eduarda Sama. Nestala je.. Meni je o tome pričao u bašti Kluba književnika, onaj sto ispod kiselog drveta… Bili smo ostali sami u bašti. 

Dr. Desanka Simić, lekar bolnice u Kovinu napisala je za Spomenicu tekst „O teškim oboljenjima i radu ambulante“. U tom stručnom radu postoji podatak koji vodi do Eduarda Sama, do onog mesta kad su kestenovi odisali teškim i otužnim mirisom. Delove tog rada ja sam pretvorio u „istražni postupak“. 

Soba „Gospodina upravnika“?

U jednom uglu vojnički krevet, u sredini sobe jedna stolica, mesto stola jedan oveći sanduk, a na njemu - telefon, do kog žice dolaze kroz prozorski otvor…
Ambulanta?

Bolnička ambulanta radi svakog dana pod nadzorom jednog lekara.

Broj pacijenata?

Ambulanta primi dnevno oko trideset bolesnika. Ovaj broj u zimskim mesecima je veći.

Oboljenja?

Najčešće su ozlede, lakše i teže prirode, koje bolesnici nanose sami sebi slučajno pri radu, ili jedan drugome u međusobnim razmiricama. 

Lakše povrede?

Opekotine, posekotine, ogrebotine ili razderotine jer se ovi bolesnici dovode odmah  u ambulantu da im se ukaže pomoć.

Teže povrede?

Nekoliko preloma kostiju, jedna povreda očne jabučice i jedan pokušaj samoubistva prerezanjem grla…“

Zastajem ovde jer to je ta radost otkrića. U tom pokušaju prerezanja grla prepoznao sam gest Eduarda Sama sa britvom u bolničkoj bašti. Mislio sam da će čitalac „od strasti“ to lako otkriti. 

Knjiga „Kiš, Borhes, Maradona“ izašla je, baš, za Sajam knjiga 1996. Rez. Na Sajam sam te godine došao pravo sa snimanja filma. Film je uglavnom sniman u Vojvodini. Smenjivali su se kiša i sunce. Na cipelama sam imao „tragove sasušenog blata“ i bio sam u apsolutno kontra ritmu. Otvorio sam knjigu sa malim stidom. Ne. Knjiga se otvorila sama, 224. strana - ambulanta, teže povrede, lakše povrede. Teže povrede su postale lakše povrede. I oko koje lovi vidi da težih povreda nema. Bacio sam, zavrljačio knjigu. Nestao je taj mali pasus. Najvažnija tri reda u toj knjizi. To je knjiga s „težom povredom“, sa živom ranom. Sreća da je teško naći i kod preprodavca knjiga.. Ali, evo za Kišov 80-ti rođendan ispravio sam tu tehničku omašku… Znao sam dok sam pisao taj esej o Pokladama i decembru da sam prekoračio granicu. Zato su i nestale „teže povrede“. To je bila opomena. Opomena i kazna. 

Kad pređeš granicu, onda nema povratka. U Spomenici ima dosta fotografija: velikodostojnici: kralj Aleksandar Karađorđević, ministar dr Fran Novak, Dobrica Matković, Ban Dunavske banovine, Ivan Pucelj Ministar na raspoloženju i narodni poslanik, O. Rafael Rodić, Nadbiskup beogradski i Ap. administrator Banata, Ljubomir Hofmanović, načelnik Opšteg odeljenja Min. soc. poslova i narodnog zdravlja, upravnici bolnice dr. Ante Marić 1924, dr Dezider Julius 1924-1928, dr Marko Đ. Radman 1928 - 1933, dr Franc Gerlović 1933 - 1934… U Spomenici je priličan broj fotografija (Kišov omiljeni postupak nabrajanja): Avionski snimak bolnice (iz nekoliko „pravaca“), Avionski snimak bolničkog imanja, Apoteka, Ambulanta, Bolničari u uniformama, sa leptir mašnama, ima ih i sa klasičnim kravatama… Bolesnici u bašti, Trpezarija, Slika budućeg nemirnog odeljenja, Činovništvo (tehničko osoblje, sestre, lekari, upravnik bolnice, darodavci…), Rimo-katolička kapela, Časne sestre milosrdnice, Peglarnica, Ženska krojačnica, Bolesnici pri poljskom radu, Krave u novoj štali, Svinje na bolničkom imanju, Zečevi, Kazan sa ložačem bolesnikom, Električna centrala, Bravarska radionica, Pletarnica, Perionica, Obućar sa bolesnicima pred radionicom, Berbernica… Kad prekoračiš granicu ili u poglavlju Poklade i decembar - nalazi se fotografija Kazan sa ložačem bolesnikom… U depresivno - šizofrenoj oholosti ispod te fotografije napisao sam: Ja sam to. Rez. Godina je 1999. ili 2000. ili …. Decembar: tri, četiri, pet, šest noći pred Novu godinu, jednu uru posle ponoći, bio je Pun mesec, popio sam 100, 101 Zoloft, 100 bensedina, 101, kao 101 dalmatinac i hloral, kao omaž Arturu Adamovu, navukao na glavu najlonsku kesu… 

I crni kvadrat. Ili: Ima praznina u pamćenju - mrena/Na očima: sedam koprena… Zija mesto crta - bela provalija. 

Mali komentar: Žunja, i Iva i Jovana, ogromne oči… Žunja me odvela na VMA. Tamo su rekli - Nije to ništa... neki apaurin, brzo će doći sebi…

U filmu procesija prijatelja, jedan za drugim, prijatelji z detinjstva, podno mojih nogu, beogradski prijatelji bledo se smeše, nešto kratko kažu i brzo nestanu. Pri samom odlasku, tražim da mi odvežu noge.

U cipelama sam, razvezane pertle (od detinjstva, bos ili razvezane pertle na patikama…), ne obaziru se prijatelji na te moje reči… Samo beogradski Džo Koker sa Crvenog krsta, golub karuđijan, ćuti, u poluprofilu, kao sfinga i nikad ne odlazi.. Zvučna kulisa: neka alkoholna graja, karnevalska kao da se čeka, u susednim sobama, Nova godina, to nisam siguran. Ležim, vezan na krevetu, meni se čini da sam vezan na nekom stolu. Ne znam da sam u bolnici na Guberevcu, „Dr Laza Lazarević“. Nekoliko dana, koliko ne znam, kasnije doktorka Vera, gospođa, to je otmenost Žane Moro, u filmu Pitera Bruka „Moderato kantabile“ kaže da me je spasila doktorka gastroenterolog. Da mi je „ispumpala“, izbacila otrov iz krvi, ali da su se neki opiljci urezali, upili u koru mozga. I da, eto, sad sam ja na potezu.

Beli kvadrat i razbijena harfa snova. Beli kvadrat, Beli kvadrati i Debora Fogel 1900 - nestala u getu u Lavovu 1942. Debora Fogel prepoznala je pisca Bruna Šulca. Vikendom sam počeo da izlazim, igram fudbal u Zemunu u dvorištu škole. Igram? Uskoro ću, uz dozvolu doktorke Vere, početi da idem na probe „Doktora Šustera“ Dušana Kovačevića. U „Lazi“ čitam „Aleksandrijski kvartet“, još pamtim poslednju rečenicu: „I bilo mi je kao da me je celi svemir gurnuo laktom“, čitam novele Geze Čata, priča „Crni pas“ poslednja rečenica: „Starac je dospeo u ludnicu: u njoj je umro posle mesec dana.“

Odustajem. Pamtim još priču „Opijum“ i podnaslov „Iz poštanskog sandučeta jednog lekara za nervne bolesti“. Kiš je želeo da napiše roman o samoubistvu umetnika. A ja bih voleo da napišem esej o Herti Kreftner. Možda bih, da sam kao ona popio veronal, možda bih uspeo... Brzo će pramaleće i ja kroz prozor osećam miris, opojni miris lipa. Lipe oko ludnice (Sišli smo s uma u sjajan dan…) čudesno mirišu. Pročitaću to u romanu Kišovog, i mog prijatelja Mirka Kovača „Vrijeme koje se udaljava“.

Crni kvadrat i teško je odoleti. Mala fusnota: Jesen 1989, može biti oktobar, otišao sam u Lenjingrad da sledim trag majora Kovaljova u Gogoljevoj priči „Nos“.. Na Nevskom prospektu u jednoj maloj galeriji - Izložba Ane Ahmatove. U galeriji Amadeo Modiljani i ja. Onda sam bazao „na Mojke“ i slučajno zapao u ulicu „Pestelja“... Mavarska kuća na kraju ulice, Brodski: Preživi sve, preživi snova... U sonetu. A na ulici studenti  likove akademije, dva simpatična, tvrda momka „fotografi za turiste“. Napravili su, napravili smo stotine fotografija ulice Pestelja, Mavarske kuće, na jednoj fotografiji kod broja 11: Brodski, u nekom kariranom sakou, šeta, a on je odavno u Americi… Jednog dana „snimanja“ stao sam u okvir vrata „sobe i po“ gde su živeli Brodski. Na „filmu“ samo je ta fotografija ostala crni kvadrat. Prekoračio sam granicu: krvava slepa poezija počinje da govori.

Šizofrenija brzo prelazi s mora na more. S Baltika - na crnogorsko primorje. Ili: Preko sveta mi ruku daj. Tamo ispod manastira Praskvica sahranjena je početkom avgusta 2011. Ana Sam, Danica Kiš-Mitrović. Udata za dobrog, otmenog Krsta Mitrovića. I dok su spuštali kovčeg u grobnicu Mitrovića pomislio sam: eto, ponovo se skuplja porodica Sam. Eduard i Marija, Ana i Andi, Eduard i Milica, Danilo i Danica. Ko kaže da se posle 100 godina ne može putovati Titanikom/ Sam. Danica Kiš kao Mišel Morgan, ma još čudesnija, dugo  je u fotografskoj radnji „Nidža“, Terazije 12, dugo stajala njena velika fotografija. Završila je onu čuvenu Umjetničku školu u Herceg Novom u klasi sa Dadom Đurićem.. Poslednje tri decenije, gotovo tri decenije - Danica i Krsto Mitrović, sa sinom Ivom i njegovom porodicom žive(li) (su) u Pržnu, Miločeru... U letnja predvečerja često sam bio gost, ma gost u njihovom domu: kantarion loza, riba, sir iz ulja, vino, ruštule…

Gađao sam da pogodim gol iz kornera

Devedesetih napisao sam dva-tri-četiri eseja o Kišu. Iz „efea“. Gađao sam da pogodim gol iz kornera i retko bih pogodio. Ali zbog tog „efea“ dospela, dolepršala mi je u ruke „Spomenica o desetogodišnjici Državne bolnice za duševne bolesti u Kovinu 1924-1934“, izdanje uprava bolnice, štamparija R,. Oberlajter, Kovin, 1934.

Išao sam u kovinsku bolnicu 199…. sada koje ne mogu da se setim i tražio sam, a nisam smeo, istoriju bolesti Eduarda Sama, nisam smeo zbog Kiša. I nisam je našao.. Video sam knjigu „protokola“ ili u Kovinu, ili u Arhivu u Pančevu. Godina kada je Eduard Sam došao u Kovin, kad je izašao, pa opet došao, pa opet napustio bolnicu…

Spomenica je bila bogata zanimljivim podacima koje sam koristio u knjizi „Kiš, Borhes, Maradona“, 1996, Narodna knjiga.

U poslednjem poglavlju te knjige eseja „Napomena, ili jesu li to Poklade ili se otegao decembar“ nevešto sam koristio Kišov „istražni postupak“ iz „Peščanika“. Ali bilo je i radosti otkrića. Ili mi se to samo, u vrućici, tako činilo.

(Kraj u narednom broju) 

Ocijeni:

1 2 3 4 5

3 (5 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.

Izdvojeni komentari Komentara: 2

  • rade.kal 3 godine i 8 mjeseci
    kretenu glupi, danilo kis ti je smo.
    • 2
    • 0
  • ace of spades 3 godine i 8 mjeseci
    jel iko procitao ovo smece od clanka do kraja? pescanik je najdisadnije nesto sto sam ikad procitao. da nije jevrej niko mu nikad to ne bi objavio. f.j. danilo kis. smoru
    • 0
    • 6