navigacija Naslovnica Premium
Marsel Firstenau
EVROPA KOD KUĆE I VANI
6.2.2018 10:15

Beton u glavama

Za mene je jedno sigurno: znak je političke nezrelosti danas paušalno odbijati neki politički tabor zbog njegovih korena

Beton u glavama Ilustracija
Foto: Shutterstock

Stajao je 28 godina, dva mjeseca i 27 dana - tačno toliko je vremena prošlo otkad je srušen. Ali, Berlinski zid je i dalje prisutan u drugim oblicima

Odrastao sam sa njim. Bio je samo nekoliko stotina metara udaljen od mog igrališta: Zid. Kad sam bio malo stariji, preselili smo se i s mog kuhinjskog prozora sam mogao da gledam na drugu stranu, na Istočni Berlin. Bio sam okružen zidom, ali ipak sam se osećao slobodno. I to nisam umišljao, jer sam mogao da putujem kud god sam hteo, pa čak i u DDR. Moji sunarodnici s istoka to nisu smeli. Osim ako su bili penzioneri.

Još nisam bio rođen kada je taj ogavni objekat od 160 kilometara izgrađen 13. avgusta 1961. Rodio sam se dobru godinu kasnije. Zid je, dakle, bio stariji od mene, ali ja sam ga nadživeo. Sada sam na ovom svetu skoro dvostruko duže nego što je to bio ovaj „antifašistički bedem“. Tako su vlastodršci u DDR zvali nehumanu smrtonosnu prepreku koju su hrabri građani srušili. Nakon čitavih 28 godina, dva meseca i 27 dana. I upravo toliko dugo ga nema. Danas, 5. februara 2018, je neka vrsta ravnodnevice.

Berlinskog zida više nema - osim nekoliko spašenih fragmenata. I oni su potrebni da bi svet i generacije koje dolaze mogli da steknu dojam o tome kakve posledice zidovi mogu imati po ljude. A te posledice mogu biti dalekosežne i trajne. Razdvojenost u prošlosti postaje očita kada, na primer, razgovaram s ljudima koji su živeli u DDR. Kada se žale zbog nižih penzija - uglavnom s pravom. Stvarno je sramota da ni danas, 28 godina nakon pada Zida, penzije još nisu izjednačene.

Uopšte me ne čudi što se još jako puno građana bivše Istočne Nemačke oseća građanima druge klase. Nikada mi nije bilo jasno zašto je najveći deo elite DDR zamenjen ljudima iz Zapadne Nemačke. Naravno da sam shvatao zašto se to radi kod funkcionera sa velikim političko-ideološkim mrljama u životopisu, ali seča glava u preduzećima, na univerzitetima, u kulturi? Za moj ukus se tu otišlo predaleko. Istočni Nemci su i 2018. godine još uvek, proporcionalno gledano, premalo zastupljeni.

Da li bi trebalo da me teši što je moja kancelarka koja je već 13 godina na vlasti stasala u DDR iako je rođena u Hamburgu? To bi bilo previše sarkastično. Naprotiv, mislim da bi unutrašnje ujedinjenje bilo efikasnije kada bismo imali više ljudi poput Merkelove na najvišim funkcijama. Između ostalog sam i zbog toga žalio što se Joahim Gauk prošle godine nije kandidovao za još jedan predsednički mandat.

Na drugom području politike je moje zgražavanje i nerazumevanje još veće - kada se radi o izolaciji stranke Levice, koja je proizašla iz bivše režimske stranke DDR. Demohrišćani još uvek ne žele da sa njima sarađuju u Bundestagu - čak ni kod tema oko kojih su načelno složni, recimo kod borbe protiv antisemitizma. Krajnje je vreme da šefica CDU Merkel lupi šakom o sto!

Nedavno sam imao priliku da vidim da i u krugovima bliskim kancelarki postoji respekt za političare Levice. Bio je to prijem povodom 70. rođendana Gregora Gizija, legende ove stranke. Predsednik Bundestaga Volfgang Šojble je hvalio integrativnu ulogu slavljenika rođenog u Istočnom Berlinu i odraslog u jednoj komunističkoj porodici. Šojbleov izraz poštovanja i divljenja je bio iskren. Bilo bi dobro kad bi se to događalo češće.

Za mene je jedno sigurno: znak je političke nezrelosti danas paušalno odbijati neki politički tabor zbog njegovih korena. Na taj način se betoniraju mentalni zidovi u zemlji u kojoj je pre 28 godina, dva meseca i 27 dana srušen jedan betonski zid.

Nedavno sam slavio sa svojom porodicom prvo nemačko-nemačko venčanje, kako se pre govorilo. I mladoženja i mlada su rođeni nekoliko godina pre pada Zida. On je iz Baden-Virtemberga, ona iz Saksonije. Danas žive u Lajpcigu, gradu heroja. Njegovi građani su 1989. legendarnim demonstracijama ponedeljkom dali značajan doprinos mirnoj revoluciji u DDR.
Ovakve priče su generaciji moje mlađe rodbine u koje ubrajam i svoju decu, na sreću, postale normalne. Bilo bi dobro kada bi se i stariji ugledali u njih. A političarima poručujem da i oni poslednji „hladni ratnici“ shvate u kojem vremenu živimo i da deluju odgovorno. Jer tek onda će pasti poslednji zidovi.

(Deutsche Welle)

 

Ocijeni:

1 2 3 4 5

5 (1 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.