navigacija Naslovnica Premium
Dragoslav Dedović (Deutsche Welle)
28.1.2017 16:15

Bezgranično ograničeno

Ima ljudi koji svoj ruralni rudiment otkriju tek u Parizu, Njujorku ili Berlinu. U virtuelnom prostoru bez granica oni svijetu neograničeno serviraju svoju ograničenost. Hobi im je hiperaktivno tipkanje

Bezgranično ograničeno Ilustracija
Foto: Shutterstock

Pojavi se tako niotkud na društvenoj mreži lik koji je sa mnom išao u osnovnu školu. Sedamdesetih i osamdesetih nije bio duhovit već drven. Imao je konjsko zubalo, kosu kao slamaricu, a basket je shvatao kao poziv na obračun. Izgubio sam ga iz vida kada je upisao vojnu školu u Beogradu.

U kasnijim sporadičnim susretima voleo je da zbija šale kojima se samo on smejao. Nije učestvovao u opštenarodnim tučama devedesetih jer je na vreme zbrisao za Ameriku – tada mi je prvi put u životu bio simpatičan. Ispostavilo se da će to biti i poslednji put.

U decenijama bez Fejsbuka živeli smo svoje živote, svako na vlastitoj strani Velike bare.

Ali u poslednjih desetak godina taj tip doživljava muški digitalni klimaks i svakog ko je imao nesreću da je s njim odrastao u istoj varošici počinje da teroriše baš onakvim šalama kojima se u mladosti samo on smejao. Na kraju svojih banalnih komentara napiše: Haaa-ha-haaa. I stavi smajli-dva, pa i tri, a i pet.

Njegova neotesanost, nezgrapno prerušena u humor, jeste dokaz da je sada na pravom mestu – u zemlji gde se svako može naoružati da bi se odbranio od sebi sličnih.

Ipak, nije on problem, već kulturna matrica koja ga je proizvela, ali i viralni pojačivač elektronske mreže koji tu matricu potvrđuje i umnožava.

Unutar tog obrasca zreli ljudi ponekad puštaju brkove da bi ih zvali „brko" a ne „ćelo“, punije dame tituliraju u najboljem slučaju kao „debeljuce". U najgorem onako kako to ne želim ni da napišem. Niko ne ostaje na „Vi" duže od pet minuta. Pušači maltretiraju nepušače, pijanice trezvenjake, lopovi poštene.

Pošto smo svi svojta onda se grubost i divljaštvo smatraju oblikom nežnosti. Psovka je najviši stepen bliskosti. S nekim biti na „jebem ti mater" jeste izraz najkvalitetnije prisnosti do koje se dva homo balcanicusa mogu uzdići u negovanju prijateljstva. Nadimak se nepogrešivo veže uz nečiju telesnu manu ili najgori blam u životu. Ćoro, Krmak, Ćopavi, Žvaljo. Krezo.

Tako me onaj lik iz osnovne škole uvek podseti na palanačke kreature, probisvete koji pijuckaju pivo ispred prodavnice, smišljaju gadosti i rokću za ženama.

Samo što je sada prodavnica njegov virtuelni profil.

Nekada su takvi tipovu u Sarajevu umesto „dobro, bolje, najbolje“ govorili „pravo, super, amerićki“. Jer „The West ist the Best“ što bi reko Morison. U Zapadu su videli veliku samoposlugu za pljačkanje a pomalo i prostranu javnu kuću. A kada smo pomislili da su svoju tupost, pakost i sklonost izrugivanju i vređanju poneli na taj Zapad, dovoljno daleko od naših života, oni su nam se vratili jašući na digitalnim talasima.

Ni tamo nisu dosegli prosvećenost. Naprotiv. Ima ljudi koji svoj ruralni rudiment otkriju tek u Parizu, Njujorku ili Berlinu. U virtuelnom prostoru bez granica oni svetu neograničeno serviraju svoju ograničenost. Hobi im je hiperaktivno tipkanje.

Njih slede i neki drugi bivši osnovci. Kao što su i tada, pre mnogo vremena, na školskom dvorištu stajali na strani svakog bahatog sliledžije, tako mu se sada pridružuju u „igri" komunikacije na virtuelnim platformama. Svi oni pišu: ha-ha-ha. Smajli. I oni ćopavom kažu da je ćopav, ćoravom da je ćorav, ćelavom da je ćelav.

Pa se uzajamno časte izrazima koji zaudaraju na blatnjav sokak iz detinjstva. Jer na Balkanu je dobro zezanje samo kada nekoga zaboli.

Zašto trpimo sve to? Svi smo se očito fizički promenili. Na profilnim slikama su polustoletne vizaže. Ali jedan deo našeg bića bi i dalje da se igra poput deteta. Mislimo, ako pristanemo na tu infantilnu komunikaciju, bićemo bliži sopstvenom detinjstvu. Kakva zabluda! Tako zaigrani postajemo pomalo smešna, omatorela generacija koja odbija da prihvati meru kao poklon zrelih godina. Zbog bolećivosti prema sebi negdašnjima dopuštamo da nas kroz usta vickastih „zemljaka" zapahne nezdravi vonj bezgranične virtuelne kloake.

A još od osnovne škole znamo ko je ko.

Autor je urednik Deutsche Welle - programa na srpskom

 

Ocijeni:

1 2 3 4 5

4 (5 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.

Izdvojeni komentari Komentara: 2

  • allan1 1 godinu i 8 mjeseci
    konjsko zubalo i slama od kose su tvoje ili riječi tvog (ne)druga iz osnovne uvaženi textopisce....
    • 0
    • 0
  • joop1 1 godinu i 8 mjeseci
    Svaka recenica-misao- bolno tacna...sjajan tekst!
    • 0
    • 0