navigacija Naslovnica Premium
NEKO DRUGI
1.2.2016 08:47

Izbor(i)

A šta je od reformi urađeno u poslednje četiri godine? Koliko je Srbija danas bliža punoj tržišnoj privredi, onoj koji traže kopenhaški kriterijumi EU? One EU kojoj premijer Vučić bar deklarativno teži

Izbor(i)
Foto: Betaphoto

U sitnim satima u jednoj od beogradskih kafana, na pakosno pitanje o tome šta misli o izborima, jedan od učesnika skupa, pod vidnim uticajem najpoznatijeg crnogorskog proizvoda, odgovara, i to sa tri kvintala sarkazma: „Samo da nas to ne uspori u reformama!“

Upravo u tom kontekstu treba ocenjivati odluku Aleksandra Vučića da raspiše izbore. Politički analitičari već su dali svoj sud o toj odluci. Ne bih, stoga, o tome da li je opravdana, politički racionalna ili celishodna. Ili o tome da li se može objasniti psihološkim ili političkim razlozima. Ne bih iz jednog jednostavnog razloga - ova odluka je besmislena. Bar sa stanovišta reformi koje Srbiju treba da preobraze u moderno evropsko društvo. A to je osnovni cilj premijera Vučića, bar on tako tvrdi.

Da li u ovom trenutku postoji i da li je u poslednje skoro četiri godine, od sredine 2012, a naročito od aprila 2014. godine, postojala bilo kakva politička prepreka reformama koje premijer Vučić osmišljava i sprovodi? Naravno da nije. Ogromna većina kojom njegova stranka, odnosno koalicija raspolaže u parlamentu, eliminiše bilo kakvu prepreku donošenju novog zakonodavstva. Oslabljena, najviše zahvaljujući samoj sebi, opozicija je nesposobna da organizuje bilo kakav značajan politički otpor potezima vlasti, što uklanja vanparlamentarne političke prepreke. Da li su organizovani bilo kakvi protesti, štrajkovi? Nisu. Sve se svelo na to da se Aleksandru Vučiću šalju signali ocvalih političkih udavača da su one spremne da preuzmu odgovornost, tj. da (opet) uđu u vladu. Dakle, nikakvih prepreka reformama nema.

A šta je od reformi urađeno u poslednje četiri godine? Koliko je Srbija danas bliža punoj tržišnoj privredi, onoj koji traže kopenhaški kriterijumi EU? One EU kojoj premijer Vučić bar deklarativno teži. I što je daleko važnije, kakvu imaju razvijene evropske zemlje i koja je nezaobilazan element svakog dobro uređenog društva. Ništa! Ni jedan korak Srbija danas nije bliža tržišnoj privredi nego što je to bila na kraju vladavine „žutih” - Borisa Tadića i njegove družine. Jedino što je urađeno jeste to da je započeta, ne i završena, fiskalna konsolidacija. Koja jeste neophodna, zbog toga što je neizbežna. Bar se, za razliku od „žute družine” i njene politike uvećavanja fiskalnog deficita, shvatilo da to nije održivo. Problem je, međutim, u tome što fiskalna konsolidacija nije reforma - nije preobražaj privrede i društva.

Koji su to reformski koraci koje treba preduzeti? Ne bih opet o tome, ne bih da nanovo ispisujem njihov spisak i otkrivam rupu na saksiji. Koga to interesuje, može da pogleda skoriju istoriju zemalja koje su završile tranziciju, poput Poljske. Nešto drugo se zaboravlja. Centar svake tržišne privrede i dobro uređenog društva jeste pojedinac. I to pojedinac koji brine sam o sebi i snosi sve posledice svojih odluka, pa time i odgovornost za njih. U takvom društvu ne postoji Veliki Tata koji brine o svojim podanicima. Postoje samo čvrsta pravila igre koja se dosledno sprovode, pa se unutar njih svako brine o sebi i svojim bližnjima. Zato i nije presudno ko je predsednik ili premijer, niti iz koje je stranke.

U Srbiji je, međutim, drugačije. Ne od juče, nego od jeseni 1944. godine. Kada se pojavio jedan Veliki Tata, mada ga niko nije zvao. A onda se promenio mentalitet - zavoleli su Velikog Tatu. Onog koji je brinuo o ljudima - umesto njih donosio odluke i sređivao probleme. Stoga se politički uspon Slobodana Miloševića zasnivao na traženju novog Velikog Tate. Najnovija inkarnacija Velikog Tate upravo je Aleksandar Vučić. Čovek koji operativno rešava sve naše probleme, dovodi investitore, poput „Mercedesa” u „Ikarbus”, rešava probleme vodosnabdevanja u Užicu, spasava ljude iz smetova. Jednostavno, operativno vodi Srbiju kao glava (velike) porodice. I niko ne može da mu zameri da ne daje sve od sebe. Sjajno - niko ne treba da se brine o sebi, ima ko će to činiti, ko će ga usrećiti. Poželjno je, doduše, da se učlanite u SNS, tada briga postaje intenzivnija.

Upravo se tu nalazi ključni problem današnje Srbije. Mnogi u njoj i dalje žele Velikog Tatu, a premijer Vučić im svesrdno ispunjava tu želju. I na taj način ne vodi Srbiju putem ka modernom, dobro uređenom evropskom društvu, nego je ostavlja na jalovom prostoru oivičenom obožavanjem ili mržnjom postojećeg Velikog Tate i čekanjem novog. Izbor pred kojim se nalazi srpsko društvo jeste izbor između uspostavljanja pune tržišne privrede i očuvanja institucije Velikog Tate. O tom izboru se, očigledno, neće odlučivati na sledećim izborima.

(Politika)

Ocijeni:

1 2 3 4 5

1 (1 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.