navigacija Naslovnica Premium
DOBA NEJEDNAKOSTI
1.9.2017 10:52

Lažni prorok (1)

Moje kolege u Senatu i ja sada sakupljamo djeliće bankarskog sistema koji su doveli na ivicu kraha teorija deregulacije i pohlepa

Lažni prorok (1) Ilustracija
Foto: Shutterstock

Pokojni Milton Friedman je bio provokativan profesor na Univerzitetu Čikaga na kom sam studirao. Uspevao je da zainteresuje studente za njihove studije. Bio je nadaren pisac, predavač i sagovornik. I dobio je Nobelovu nagradu za svoje doprinose ekonomiji.

Ali Friedman je bio nešto više od univerzitetskog profesora. Bio je pobornik i popularizator ekonomske ideologije radikalne desnice.

U današnjoj političkoj i društvenoj realnosti, činjenica da je Univerzitet Čikaga osnovao Institut Milton Friedman, vredan 200 miliona dolara (smešten u zgradi u kojoj se dosad nalazio ugledni Čikaški teološki seminar) neće biti opažena naprosto kao znak poštovanja za nekadašnjeg istaknutog profesora. Umesto toga, osnivanjem takve ustanove Univerzitet nam stavlja na znanje da se svrstao uz reakcionarni politički program koji podržavaju najbogatiji, najpohlepniji i najmoćniji ljudi i institucije u ovoj zemlji. Friedmanova ideologija nanela je ogromnu štetu američkoj srednjoj klasi i radničkim porodicama ne samo ovde već i širom sveta. Velika ustanova kakva je Univerzitet Čikaga ne bi trebalo da promoviše tu ideologiju.

Oni koji brane Institut Milton Friedman uveravaće nas da će on podstaći slobodnu i otvorenu razmenu ideja. Možda je to tačno. Ali ako je cilj Instituta prosto da se bavi neideološkim istraživanjima, ima mnogo drugih imena koje je mogao poneti umesto imena najpolemičnijeg i ideologijom najzadojenijeg ekonomiste svog vremena.

Moje sumnje su se dalje produbile kad sam na vebsajtu Univerziteta Čikaga pročitao da će donatori koji za ovaj projekat daju više od milion dolara imati poseban odnos sa institutom kao članovi Društva Milton Friedman i da će se od njih očekivati da olakšaju veze te institucije s “vodećim poslovnim ljudima i političarima“.

Radim u Vašingtonu i poznat mi je uticaj velikog novca. Kada osiguravajuće kompanije i farmaceutske kompanije i naftne kompanije i banke i vojno-industrijski kompleks učestvuju u finansiranju političke kampanje, obično tačno znamo šta žele zauzvrat.

Tajming ovog projekta je pomalo ironičan. Friedman je zarađivao svoj hleb raskrinkavajući vlasti gotovo na svakom koraku. Kao i njegov pomoćnik, bivši direktor Federalnih rezervi Alan Greenspan, on je verovao da slobodno tržište koje je u velikoj meri neregulisano predstavlja najviši zamislivi oblik ekonomske organizacije. Doduše, pesma pristalica slobodnog tržišta na desnici pomalo se promenila u poslednjih nekoliko meseci.

Moje kolege u Senatu i ja sada sakupljamo deliće bankarskog sistema koji su doveli na ivicu kraha teorija deregulacije i nezasita pohlepa malog broja bogatih finansijera, igrača na tržištu čije je ponašanje neverovatno rizično - ako ne i nezakonito.

Videli smo kako predsednik Bush, ministar finansija Henry Paulson, ljudi iz američkog Ministarstva trgovine i Okruglog stola biznisa - listom ljudi kojima su Friedmanove ideje prirasle za srce i koji bi, bez sumnje, bili spremni da finansijski podrže Institut Miltona Friedmana - u žurbi da spasu Volstrit napuštaju svoje dugotrajno retoričko protivljenje državnoj intervenciji.

Štaviše, oni su zahtevali da priskočimo u pomoć finansijskim firmama koje su stale u red ispred Kongresa da bi dobile svoje socijalne čekove.

Godinama su nam svi ti ljudi, uključujući i predsednika Sjedinjenih Država, govorili da država ne treba da se bavi obezbeđivanjem zdravstvene nege za sve Amerikance kao građanskog prava. („Kakva užasna ideja!“) Oni su nam govorili da nije posao države da kvalitetno obrazovanje učini dostupnim za sve; da država ne treba da se zamajava smanjenjem emisije gasova staklene bašte; da država ne treba da reguliše zagađenje koje prlja naš vazduh, vodu i zemlju; i da država ne treba da obezbeđuje snažnu sigurnosnu mrežu za našu decu, naše stare i sve nemoćne.

A sada, kad ta cipela žulja njihovo stopalo, pokazuje se da su postali najubeđenije pristalice državne intervencije - posebno ako njih treba da spasavaju pripadnici srednje klase i radnici.

Ovo su odlomci iz eseja iz 2009. godine, koji će biti preštampani u zbirci eseja autora koji su tokom više od četiri decenije pisali za „In These Times“ o presudnom pitanju našeg vremena: krizi nejednakosti. Pod naslovom „Doba nejednakosti: rat korporativne Amerike protiv radnih ljudi“ („The Age of Inequality: Corporate America’s War on Working People“) knjigu će objaviti „In These Times“.

Prevela: Slavica MILETIĆ

(PEŠČANIK.NET)

Ocijeni:

1 2 3 4 5

5 (6 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.