navigacija Naslovnica Premium
Pol Krugman
NEKO DRUGI
1.10.2014 11:14

Nezaposlene lijenštine

Nezaposlene lijenštine
Foto: democrats.waysandmeans.house.gov

Prošle nedelje je Džon Bejner, predsednik Kongresa, objasnio publici u American Enterprise institutu šta koči zapošljavanje u Americi: lenjost. Ljudi, kaže on, „nekako misle… ne moram da radim. Neću ovo da radim. Bolje mi je da sedim kući“. Tako ti 47 posto, Betmene!

Naravno, nije to prvi put da neki istaknuti konzervativac izgovori nešto tako. Otkako nas je finansijska kriza gurnula u recesiju, desnica ponavlja refren kako se nezaposleni ne trude dovoljno, kako uživaju zahvaljujući izdašnoj naknadi za nezaposlene, koju uporno definišu kao „plaćanje ljudima da ne rade ništa“. I poriv da se okrivljuju žrtve depresirane ekonomije pokazao se otpornim na logiku i dokaze.

Ali ipak je neverovatno - i poučno - što čak i danas slušamo ovakve tvrdnje. Jer ekipa koja krivi žrtve dobila je sve što je tražila: beneficije, posebno za dugoročno nezaposlene, skresane su ili eliminisane. Tako sada imamo govorancije protiv propalica na socijalnoj pomoći, iako to nisu propalice - nikad nisu ni bili - i socijalne pomoći nema. Zašto?

Da krenemo od početka: ne znam da li ljudi shvataju koliko je bila uspešna kampanja protiv svake vrste pomoći za one koji ne mogu da nađu posao. Ali podaci su upečatljivi. Tržište rada se u poslednje vreme popravlja, ali još uvek ima skoro tri miliona Amerikanaca koji su bez posla duže od šest meseci, što je najčešće maksimalno trajanje osiguranja za nezaposlene. To je skoro triput više od ukupnog broja nezaposlenih pre recesije. Pa ipak je produženje pomoći za dugoročno nezaposlene eliminisano - a u nekim državama je trajanje pomoći skraćeno.

Rezultat je da je većina nezaposlenih puštena niz vodu. Samo 26 odsto nezaposlenih Amerikanaca prima bilo kakvu pomoć, što je rekordno nizak broj u poslednjih nekoliko decenija. Ukupna vrednost naknada za nezaposlene iznosi manje od 0,25 odsto BDP-a, što je upola manje nego 2003, kada je stopa nezaposlenosti bila otprilike ista kao danas. Nije preterano reći da je Amerika napustila svoje građane koji su bez posla.

Prosto je neverovatno, ali ovaj izliv neosetljivog konzervativizma nije doveo do talasa novih radnih mesta. Prošle nedelje se Nejtan Dil, republikanski guverner Džordžije, požalio kako je u mnogim državama u kojima su republikanci na vlasti zabeležen rast nezaposlenosti, sugerišući da federalne vlasti iznose lažne podatke. Ali možda omiljene desničarske mere ne funkcionišu?

Ali to je tema za drugu kolumnu. Moje današnje pitanje tiče se psihologije i politike: otkud toliki animozitet prema nezaposlenima, toliko jako uverenje da se oni izvlače u vreme kada zapravo trpe nezapamćeno strog tretman?

Kao što zna svako ko je proučavao britansku politiku u vreme velike gladi u Irskoj, nadmena surovost prema žrtvama katastrofe, posebno kada se katastrofa otegne, česta je pojava u istoriji. Međutim, republikanci nisu oduvek bili takvi. Tridesetih godina prošlog veka osuđivali su Nju dil i zalagali se za tržišna rešenja - ali kada je Alf Landon prihvatio kandidaturu za predsedničke izbore 1936, istakao je „jasnu dužnost vođenja računa o siromašnima dok se ne dostigne oporavak“. Možete li da zamislite sličnu izjavu nekog iz današnje Republikanske partije?

Da li je u pitanju rasizam? U američkoj politici uvek treba imati na umu ovu hipotezu. Istina je da većinu nezaposlenih čine belci, i da oni čine još veći procenat korisnika pomoći za nezaposlene. Ali konzervativci to možda ne znaju i tretiraju nezaposlene kao deo nejasno definisane, tamnopute mase „uzimača“.

Međutim, pretpostavljam da je pre svega reč o zatvorenom informativnom krugu savremene desnice. U zemlji u kojoj republikanski glasači dobijaju nešto što misle da su činjenice od Fox Newsa i Raša Limboa, gde partijska elita dobija nešto što smatra političkom analizom od American Enterprise instituta ili fondacije Heritage, desnica živi u sopstvenom intelektualnom univerzumu, potpuno nesvesna i nezaposlenosti i toga kako nezaposleni žive. Moglo bi se pomisliti da će lično iskustvo - jer skoro svako ima poznanike ili rođake koji ne mogu da nađu posao - nekako dopreti do svesti, ali izgleda da neće.

Kakvo god bilo objašnjenje, gospodin Bejner je očigledno rekao nešto što on i svi oko njega zaista misle, nešto što jedni drugima govore kad ne očekuju da će ih drugi čuti. Neki konzervativci su pokušavali da poprave svoj imidž, govoreći kako razumeju nesrećne ljude. Ali njihova partija zapravo veruje da, ako je čovek siromašan ili nezaposlen, sam je za to kriv.

(The New York Times; Peščanik.net; preveo: I. Pavlović)

Ocijeni:

1 2 3 4 5

4 (5 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.

Izdvojeni komentari Komentara: 1

  • Lebonprince Charlie 4 godine i 1 mjesec
    Klasična staleška država koja za sebe misli da je to što 5% ugnjetava ostalih 95% demokratija!!!!!
    • 1
    • 1