navigacija Naslovnica Premium
Sergej Gurijev
SVIJET U RIJEČIMA
1.6.2015 10:50

Novi, „meki” diktatori

Preti opasnost da ti neliberalni lideri - Alberto K. Fudžimori u Peruu, Vladimir V. Putin u Rusiji, Viktor Orban u Mađarskoj, Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, Mahathir Mohamed u Maleziji i Ugo Čaves u Venecueli - preoblikuju svetski poredak prema svojoj meri, a principe slobode i prava zamene cinizmom i korupcijom

Novi, „meki” diktatori Ilustracija: Sébastien Thibault, nytimes.com
Foto: nytimes.com

Pod diktaturom obično podrazumevamo vladavinu uz pomoć nasilja. U dvadesetom veku totalitarni sistemi, tirani poput Staljina, Hitlera i Maoa, ubili su milione ljudi u ime bizarnih ideologija. Moćnici kao što je bio Mobutu Sese Seko u Zairu ostavljali su krvav trag za sobom.

Ali poslednjih decenija pojavila se nova vrsta autoritarnih vladara, bolje prilagođena dobu globalnih medija, ekonomske međuzavisnosti i informacione tehnologije. “Meki” diktatori koncentrišu moć, guše opoziciju i ukidaju unutrašnju kontrolu a da pritom gotovo ne koriste silu. 

Preti opasnost da ti neliberalni lideri - Alberto K. Fudžimori u Peruu, Vladimir V. Putin u Rusiji, Viktor Orban u Mađarskoj, Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, Mahathir Mohamed u Maleziji i Ugo Čaves u Venecueli - preoblikuju svetski poredak prema svojoj meri, a principe slobode i prava - iako ih donekle podupiru zapadne sile - zamene cinizmom i korupcijom. Zapad mora da shvati kako ti režimi funkcionišu i kako im se treba suprotstaviti.

Neki krvavi ili ideološki sistemi opstaju - na primer u Siriji i Severnoj Koreji - ali se ravnoteža izmenila. U 1982. godini 27 odsto nedemokratskih zemalja učestvovalo je u masovnim ubistvima. To se u 2012. već svelo na 6 odsto zemalja. U istom periodu broj nedemokratskih zemalja u kojima nema izabranih pravosudnih organa spao je sa 31 odsto na 15 odsto.

Početak tih obuhvatnih promena možda je označio Li Kuan Ju, premijer Singapura, koji je parlamentarne institucije kombinovao sa strogom društvenom kontrolom, povremenim političkim hapšenjima i čestim sudskim procesima, što je trebalo da zastraši štampu - ali je institucionalizovao i programe povoljne za biznis koji su podstakli astronomski ekonomski rast.

Novi autokrati često dolaze na vlast putem relativno poštenih izbora. Tako je Čaves 1998. godine pobedio na izborima koje su međunarodni posmatrači ocenili kao najtransparentnije u istoriji Venecuele.

Rastuća podrška javnog mnjenja jeftiniji je i istovremeno efikasniji put ka vlasti nego teror. Erdogan je koristio svoju popularnost kako bi putem referenduma doneo amandmane na Ustav i konstituisao Ustavni sud Turske onako kako mu je odgovaralo.

Novi autokrati koriste propagandu, cenzuru i druge informacijske trikove kako bi povećali svoj rejting i ubedili građane da su bolji od dostupnih alternativa. Oni gaje neodređenu odbojnost prema Zapadu: Orban je ismevao evropsku političku korektnost i odbacivao konkurentnost iako je istovremeno od Evropske unije tražio pomoć za razvoj.

Kad im ekonomije dobro funkcionišu, takvi lideri kooptiraju potencijalne kritičare materijalnim nagradama. Kad su vremena teška, koriste cenzuru. Novi autokrati podmićuju vlasnike medija ugovorima za reklame, prete tužbama za klevetu i podstiču prorežimske investitore da kupuju važne medije.

Oni imaju vlast nad internetom tako što sprečavaju pristup nezavisnim vebsajtovima, unajmljuju “botove” čiji je zadatak da preplave stranice prorežimskim komentarima i plaćaju hakerima da napadaju opozicione medijske sajtove.

Nove diktature neguju mali deo demokratske opozicije kako bi simulirali postojanje konkurencije. Izbori potvrđuju popularnost šefa države. Nedavno je u Kazahstanu predsednik Nursultan Nazarbajev ponovo izabran sa 97,7 odsto glasova.

Reklamna tehnologija koja je podešena prodaji fordova i konzervi pepsi-kole dobija novu primenu. Putin je unajmio Kečam, vrhunsku kompaniju za odnose s javnošću, da lobira za interese Kremlja na  Zapadu. Drugi angažuju bivše zapadne lidere kao konsultante - Nazarbajev je, na primer, angažovao Tonija Blera - ili daju donacije njihovim fondacijama.

A pre svega, novi autokrati štedljivo koriste silu. To je njihova glavna inovacija. Hitler je sticao zasluge likvidiranjem neprijatelja. Mobutu je vešao protivnike pred mnogobrojnom publikom, a ugandski predsednik Idi Amin je telima žrtava hranio krokodile. Traženje odgovornosti bilo je deo strategije: plašilo je građane.

Novi autokrati nisu gadljivi - u stanju su da se surovo obračunavaju sa separatistima i prebijaju demonstrante. Ali nasilje otkriva pravu prirodu režima i pristalice pretvara u protivnike. Današnji diktatori pomno poriču saučesništvo u slučajevima ubistva opozicionih aktivista ili novinara. Primer je bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma. Snimak njegovog navodnog naređenja da se otme novinar Georgij Gongadze, koji je kasnije pronađen mrtav, doprineo je raspirivanju Narandžaste revolucije 2004. godine i dolasku Kučminih protivnika na vlast.

Ali nasilje nije samo skupo - ono je i nepotrebno. Zato novi autoritarni vladari radije blokiraju političke suparnike beskrajnim sudskim procesima, saslušanjima i drugim pravnim formalnostima. Nema razloga da stvaraju mučenike kad svoje oponente mogu da pobede tako što im troše vreme. Putinovi agenti započeli su niz krivičnih postupaka protiv opozicionog lidera Alekseja A. Navaljnija: optužen je za prevaru francuske kozmetičke kompanije i krađu drveta, a saslušavan je i zbog ubistva jelena.

Zapad pre svega mora da se pozabavi sopstvenom ulogom u omogućavanju delovanja takvih autokrata. Lobiranje u korist diktatora trebalo bi posmatrati kao ozbiljno kršenje poslovne etike. Zapadne demokratije treba da obezbede objektivno emitovanje vesti na domaćem jeziku kako bi parirale propagandi i cenzuri. A pošto su diktature koje vladaju informacijama podložne pritiscima modernizacije i neizbežno im se dešavaju promašaji, potrebno nam je strpljenje.

Građani ne dobijaju informacije samo putem propagande nego i tako što vide koliko zarađuju - to jest, kako kažu Rusi, mogu da biraju: “televizor ili frižider”.

Guriev je profesor ekonomije na Pariskom institut za političke studije;

Treisman je profesor političkih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu

(The New York Times; Peščanik.net; prevela: S. GLIŠIĆ)

Ocijeni:

1 2 3 4 5

1 (2 glasova)

Komentari se na portalu objavljuju u realnom vremenu i "Vijesti online" se ne mogu smatrati odgovornim za napisano.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. Takav sadržaj će biti izbrisan čim bude primijećen, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama. Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite Ombudsmanu.

Nije dozvoljeno postavljanje eksternih URL-ova u komentarima!

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za novi izgled i funkcionalnosti portala Vijesti, možete pisati na redizajn@vijesti.me.

Ako imate neke primjedbe, sugestije ili komentare vezane za PREMIUM sadržaj možete pisati na premium@vijesti.me.

Izdvojeni komentari Komentara: 2

  • sivi soko 3 godine i 5 mjeseci
    Aoooo koje gluposti.
    • 0
    • 0
  • 4raise 3 godine i 5 mjeseci
    Ne postoji mogućnost nego se to dešava
    • 0
    • 1