Ako se ima u vidu količina papira koju potroše na štampanje skupštinskih materijala i ostale manje-više besmislene načine, moglo bi se reći da jesu – drvosječe. Omanja šuma je do sada otišla na njihov rad. Koji se zasniva na razmišljanju, kako to objasni Miško V. A ne na sječenju drva.
Još i taj poslovični socijalni sens – njemu je žao radnika Lenke i KAP-a. Dirljivo. Koji se (socijalni sens) javlja u ovakvim prilikama – a nekako se tanji, ili nestaje kada isti ti ljudi (Lenka, KAP, ostali) dođu pred Kuću razmišljanja, kako bi ubuduće trebalo zvati Skupštinu. Poslanik M.V. misli da nije dobro povlađivati “socijalnim demagozima”. I biti “jednostran”. Kad ga čuje da ovako veze, rekao bi čovjek da je, principijelan kakav je, sigurno napustio DPS.
Ali – da li je baš sve tako kako, služeći se efektnim metaforama, objašnjava M.V.
Pitanje plata je, izgleda, jedina stvar koja temeljno ujedini crnogorske poslanike. Bog je prvo sebi bradu stvorio, kazaće Miško. Pa, tek onda njemu. Ipak, taj stepen saglasja u našem parlamentu ne izazovu ni (valjda nesporni) evropski zakoni, ni (valjda nesporni) civilizacijski standardi, ali pitanje kese – ima to magijsko dejstvo. Da nije tako valjda bi i ovaj izborni zakon, nedavno usvojen u fotofinišu, odavno prošao sud crnogorskih (plaćenih) mislilaca.
Uostalom, to razmišljanje je toliko težak posao da, recimo, četiri godine razmišljanja (dva skraćena mandata) vrijede koliko nečijih četrdeset godina rada. Jer su, po zakonu, te četiri godine razmišljanja sasvim dovoljne za pristojnu penziju. Taj zakon je ocijenjen neustavnim, ali, velika je moć razmišljanja, odnosno mislilaca, pa su takve penzije ipak ostale.
No, možda bi trebalo, u skladu sa uvidima poslanika Vukovića malo preurediti i samu Skupštinu. Da bi poslanici odmah znali – zašto su tu.
Recimo, da se Rodenov Mislilac postavi ispred parlamenta – i da ljudi znaju što im je posao, ali i kao spomenik svim veličanstvenim mislima koje smo do sada čuli iz toga zdanja. Mogli bi da ga okite i partijskim bedževima – da se zna da su svi na istom poslu. Dubokog (i unosnog) razmišljanja. Mislilac - to smo svi mi.
Ali, to nije dovoljno. Potrebno je da se napravi i replika Rafealove Atinske škole i da visi u holu parlamenta. Ali, umjesto idealizovanih likova helenskih filozofa, da se postavi verzija sa likovima naših mislilaca iz parlamenta. U brendiranim togama. Da naši poslanici znaju da su tu da razmišljaju, a ne da sijeku drva. Ranko umjesto Platona, a Migo kao Aristotel (Bože mi oprosti!). Ili, da mi Aristotel ne bi dolazio u san (i činio čuda), neka njegovu ulogu preuzme poslanik Miškostotel, čovjek koji je otkrio razmišljanje. I napravio biznis od toga.
Takođe, bilo bi dobro da se školske ekskurzije dovode u parlament, da, ćuteći obilaze holove i uživo gledaju kako se razmišlja. U metar i po kvadratni po čovjeku. Ali, misao kad je brza i visprena ne može imati smetnji, ne poznaje ograničenja. Kad se vrate u svoje škole onda bi đaci na jeziku sa razlomcima i donjim i gornjim crtama mogli da pišu lijepe pismene zadatke – na temu Kad poslanik misli, kao da zvijezde padaju s neba. Ili nešto slično. Možda – Misli tvojih da nije, dragi poslaniče. Smisliće već nešto nastavnici koji, kao što je poznato, primaju plate pet – šest puta manje od poslanika, ali, oni ipak, je li, na svom poslu ne razmišljaju, lako je njima, oni sijeku drva...
Tako Miškostotel. Iz glave cijela parlamenta.
Kakvo dirljivo saglasje: ono što ne mogu ideje – može novac. Nema što: pravi rezon za jednog mislioca.
Bonus video:
