Bregzit razjedinjuje Ujedinjeno Kraljevstvo tako da ono počinje da liči na “banana republiku”. Donald Tramp vanredno razjedinjuje Sjedinjene Američke Države i savezničke redove.
Angela Merkel više nije neprikosnoveni autoritet ni u Nemačkoj ni u EU. Vladimir Putin i Si Đinping koriste gužvu i ne libe se da svoje autoritarne sisteme propagiraju kao preporučljivije od razvijenih demokratija. Iako istrajno trebi “sumnjiva lica”, Redžep Tajip Erdogan sluti da je neko drugi mogao da namesti nepovoljne rezultate njegovoj stranci u velikim gradovima na lokalnim izborima. Mnogi se zbog svega toga mršte, ali vrag nije sasvim odneo šalu. Baš na njen dan, 1. aprila, Ukrajincima je postalo jasno da je, posle prvog izbornog kruga, favorit za novog im šefa države postao komičar Volodimir Zelenski, koji se proslavio glumljenjem predsednika u TV seriji.
Lideri očigledno više nisu kao što su nekad bili. Oseća se žal za velikanima (“a ko behu oni divi/ koji su te napred zvali”) koji su se pridržavali danas uveliko podrivenih pravila igre i održavali neophodnu dozu izvesnosti u unutrašnjim i spoljnim odnosima. Sadašnja iskušenja izmiču iskustvu i uveliko nadmašuju potencijale na najvišem političkom nivou, sugerisao je njujorški specijalista Alon Ben-Meir. Živimo u vremenima nestašice lidera, poručivao je i pozivao da mu se javi svako ko bi i za jednog lidera mogao da dokaže da je kadar da se nosi sa svim globalnim izazovima, kao što su narastanja ekstremističkog nasilja, strahova, neizvesnosti i beznađa, pa i sa opasnostima koje po opstanak čovečanstva predstavljaju širenje nuklearnog naoružavanja i ekološke katastrofe. Njegov izazov je preteran. Niko ne može sasvim da eliminiše neukost, predrasude, netoleranciju, socijalna podvajanja i politička zastranjivanja, konstatuje se u uvodniku Obzervera. Ali, pred dugu, masovnu, a jalovu, potragu za liderom koji ume da pridobije opšte odobravanje, iznenada je banuo jedan takav primerak. Pa londonski list već u naslovu identifikuje takav raritet kao Džasindu Ardern, novozelandsku premijerku za koju kaže da je uspostavila novi globalni standard liderstva. Nadmašila je sve dosad viđeno u situacijama za koje se nijedan državnik ne sprema unapred. Povodom masakra 50 muslimana u dve džamije Krajstčerča pojavila se sa hidžabom, poistovetila se s bolom pripadnika verske manjine kao s “jednima od svih nas”, a onda je, gotovo u jednom dahu, potvrdila i nepokolebljivu privrženost borbi protiv rasizma i ekstremizma i predložila mere za ograničavanje prometa oružja. Najednom je zbog takvog nastupa preporučena kao zvezda vodilja za rukovodioce širom sveta.
Sa svih strana pozdravljena je kao davno iščekivani izuzetak, koji je bolji od recikliranih zloslutnih pravila po kojima se ponaša sijaset državnika. Koji tragedije koriste da šire mržnju, zločin prema drugima doživljavaju kao neku vrstu osvete ili pak pokazuju ravnodušnost u skladu sa svojim predrasudama o nemogućnosti suživota sa “bitno drugačijima”.
Ardern se pritom pokazala kao lavica prema kojoj mnogi naši lideri liče na magarce, prokomentarisano je u Gardijanu. Nije se ustručavala, uz ostalo, da probranim, a kritičkim rečima prokomentariše i nedovoljno definisani stav Trampa i izjave Erdogana koje su zazvučale kao uplitanje u unutrašnje stvari Novog Zelanda.
Ali otkud toliko čuđenje, pa i zadivljenost potezima novozelandske premijerke? Zar ne bi bilo normalno da i drugi državnici postupaju slično njoj u teškim trenucima po naciju, a posredno i po ceo svet? Živimo, međutim, u vremenima “nove normalnosti” iz koje je isključeno kombinovanje, kakvo je pokazala Džasinda, državničke nadmoći sa saosećanjem prema stradanju podanika, ma ko oni bili. U bestseleru “Izazovi liderstva” autori Džejms Kuzes i Bari Posner su još pre više od tri decenije postavili pet kriterijuma za uspešno političko rukovođenje. Prepričano: 1. postavljanje principa i ciljeva; 2. otvorenost za nove mogućnosti; 3. inovativni izazov postojećem stanju; 4. osposobljavanje drugih za delovanje i 5. održavanje nade i uverenja.
Da ponovim pitanje: znate li nekog političara ko odgovara takvom opisu vrlina? Pretpostavljam da je odgovor ne, pogotovo što se ovde opšte ponašanje diktira s vrha, odakle je šetajućim demonstrantima poručeno da im on neće usvojiti nijedan zahtev i ako se okupe njih pet miliona.
Odavno su mislioci davali uputstva šta treba da radi istinski lider, ali nije mnogo vredelo. Drevni kineski filozof Lao Ce je predočavao da je najbolji lider onaj za koga sunarodnici jedva znaju, tako da kad on ostvari svoje ciljeve, oni mogu uspeh da pripišu sebi. Zvuči staromodno? Ali i Bil Gejts poručuje da će pravi lideri biti oni koji uvećavaju moć drugih, pri čemu kao da se nadovezuje na latinsku izreku “apsurdno je da drugima vlada neko ko ne može da vlada samim sobom”.
Dok nije nedavno izabrana za premijerku, malo ko je znao za Džasindu. Kad je bilo najteže, pokazala je da ume da vlada i samom sobom, i da ojača duh sunarodnika, i da njen potez bude i njihov uspeh.
Da li će njen primer slediti drugi državnici? Kako sada stvari stoje, izglednije je, nažalost, da će je doživeti kao “nelojalnu konkurenciju” njihovom sistemskom odsustvu saosećajnosti.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
