Oni koji se sećaju Jugoslavije znaju da je ne malo rasprava među republikama i pokrajinama bilo oko fonda za nerazvijene. Na kraju je ukinut, ali takoreći pred sam raspad zemlje. Jer su razvijeniji smatrali da subvencionišu manje razvijene, da poreski obveznici prvih plaćaju potrošnju drugih.
Nerazvijeniji su dokazivali da to nije kraj priče, ali njihovi argumenti nisu bili ubedljivi, kako na stručnom tako još više na političkom nivou, a pogotovo su delovali neuverljivo tek oslobođenoj nacionalističkoj javnosti. Slično neki sada vide probleme EU.
U Britaniji se neprestano opravdava napuštanje EU i time što se više neće uplaćivati u zajednički budžet. To bi svakako mogao da bude i argument Nemačke, koja svakako više doprinosi budžetu nego što od njega ima koristi. I zaista, nemačke vlasti ne podržavaju dalju fiskalnu integraciju EU jer strahuju da će njeni poreski obveznici plaćati potrošnju, recimo, južnoevropskih zemalja članica.
Imajući to u vidu, koji su izgledi novih proširenja? Posebno učlanjenja balkanskih zemalja, koje su značajno manje razvijene od proseka EU, što znači da će u dužem razdoblju biti korisnici transfera iz zajedničkog budžeta. Jer, na kraju krajeva, ako se uzmu zajedno, reč je od nešto manje od 20-ak miliona ljudi. Neto transferi mogli bi da iznose nekoliko milijardi evra svake godine. I mada to nije neka velika suma, teško ju je opravdati poreskim obveznicima čiji je to novac.
No, koji su neto privredni efekti transfera? Uzmimo da nije reč o transferu nego o ulaganjima, svejedno da li kreditom ili neposredno. U čemu je razlika? Pa može se reći, ne stiče se dobit po osnovu transfera.
To, međutim, ne znači da zemlja koja uplaćuje u budžet druge zemlje mora da bude na gubitku. Kao privreda ili kao budžet, ne kao preduzeće ili banka. Sve zavisi od toga povećava li se tim transferima kupovna moć ljudi u manje razvijenoj zemlji i da li se time povećava uvoz iz zemlje iz koje taj novac stiže. Ako se, recimo, nemački izvoz povećava, nemački radnici i preduzetnici zarađuju i na naknadama i na dobiti. Pa se onda povećavaju i prihodi budžeta.
Da bi se to videlo, uzmimo za primer doznake radnika iz inostranstva. One u srpskom slučaju mogu lako da iznose i do 10% ukupne proizvodnje. I povećavaju se sa ubrzanom emigracijom. Najveći deo tog novca pokriva uvoz, uglavnom potrošne robe. Ali u meri u kojoj završava kao štednja u bankama, može da finansira i ulaganja, koja opet povećavaju uvoz mašina i druge opreme. Ti privatni transferi nisu ni kredit ni ulaganja i ponekad se u zemljama iz kojih potiču kritikuju jer izgledaju kao gubitak na nacionalnom dohotku tih zemalja. No, u meri u kojoj služe za uvoz iz tih zemalja, reč je zapravo o zaradi izvoznog sektora, pa prema tome i ukupne privrede tih država.
Kada se posmatraju bilateralni odnosi, to ne mora da bude jasno jer neko ko dobije transfer iz Nemačke može da kupi robu iz Italije, tako da ova druga ima zaradu. Tako da zemlje koje uplaćuju u evropski budžet više nego što iz njega koriste mogu da se osećaju oštećenim.
No, dugoročnije posmatrano i imajući u vidu da je evropska privreda uglavnom u suficitu u razmeni sa svetom, trebalo bi da se doprinosi i koristi u dovoljnoj meri izravnaju. Načelno bi to trebalo očekivati, posebno ukoliko manje razvijene zemlje imaju brži privredni rast, što onda znači i brži rast spoljnotrgovinske razmene. I zaista, ako se pogleda nivo otvorenosti, posebno zemalja u srednjoj i istočnoj Evropi, to bi trebalo da je jasno.
Tako posmatrano, učlanjenje preostalog Balkana ne bi, naravno, prošlo, a da se ne bi raspravljalo o budžetskim troškovima, ali bi neto privredni efekti svakako bili pozitivni za obe strane. Problem je, zapravo, drugi, a ne budžetski. Ne samo da je reč o relativno malom fiskalnom teretu već se ne može očekivati ni neka naročita privredna korist za zemlje koje su već članice EU. U svim drugim slučajevima značajan je bio upravo poslovni lobi jer je računao s novim i tržištima s potencijalnim brzim rastom.
Takav lobi, kada je reč o Srbiji i ostalim zemljama tzv. zapadnog Balkana, ne postoji. Ideja Berlinskog procesa bila je da se regionalnim ulaganjima, pre svega u infrastrukturno povezivanje, dođe do regionalne normalizacije i do objedinjavanja tržišta od nešto manje od dvadesetak miliona ljudi. To bi podstaklo poslovni interes, pa onda i pritisak da se ova regija integriše u EU i poveća kupovnu i proizvodnu moć, između ostalog, i iz transfera iz budžeta Unije.
Do regionalne normalizacije nije došlo i, kako stvari stoje, neće ni doći, a neučlanjenje u EU objašnjavaće se sebičnošću, ako ne i zlonamernošću uvek nepouzdane zapadne Evrope. Jer, što bi oni trošili pare na Balkan?
(novimagazin.rs)
Bonus video:
