NEKO DRUGI

Little spirits of the past

Zbog čega ovakva vlast ne smeta mnogim ljudima koji su nezaposleni, ni mnogima koji imaju povremene i privremene poslove, pa ni brojnim ljudima koji žive u pravom, nekad i u najcrnjem, siromaštvu?

448 pregleda 0 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Screenshot
Ilustracija, Foto: Screenshot

Građanska Srbija roguši se na (očigledno privremeno) Vučićevo zaposedanje svevlasti. Cenzura je čelična; korupcija se može opipati; pravne države nema; laž je prožela sve oblasti društva, kao i sva područja kulture.

Građanski sam intelektualac: čitao sam naciste Hajdegera, Gelena, Šelskog, Jingera, Gadamera, Bena, Frajera i Hamsuna. Razlikujem njihove saznajne i estetske domete od njihove povezanosti sa hitlerizmom. Pravim razliku između demokrata i radikala. Zbog čega mi onda ne smeta izborni rezultat?

Pitanje je retoričko. Društveno biće u znatnoj meri određuje društvenu svest. Obećavajuće pitanje bilo bi: zbog čega naprednjačka vlast ne smeta mnogim ljudima koji su nezaposleni, ni mnogima koji imaju povremene i privremene poslove, pa ni brojnim ljudima koji žive u pravom, nekad i u najcrnjem, siromaštvu?

Ne pominjem penzionere, koji su zbog većinom nedovoljne obaveštenosti skloni da sigurnost isplate penzija vežu za aktuelnu vladu. Oni su najveće žrtve medijske cenzure. Ne pominjem ni zaposlene u javnom sektoru, koji su većinom podložni uceni vlasti.

Ali, šta je sa proizvođačima? Zbog čega se oni ne odrede protiv naprednjaka. Veliki deo radnika na selu nalazi se pod kontrolom bilo agrarno-industrijskih latifundista ili kulaka. Kada vlada ugrozi interese ovih poslednjih, oni šalju seosku sirotinju da traktorima blokira puteve. Toga je sve manje, jer su se krupni agrarni vlasnici sporazumeli sa vlastima. Žandarmerija ni do sada nije bila korišćena protiv njih. Ona čeka na eventualne radničke pobune po gradovima. Kad različiti fiati odu, ili kad strani evropski i kineski biznismeni promene iznos nadnica. Naniže.

Nije bilo većih radničkih pobuna. Nije bilo ni izrazitijeg klasnog glasanja. Nema se ni za koga glasati: 30 godina unazad sve vlade, potpomognute građanskom inteligencijom, bez izuzetka govore da je socijalizam nemoguć.

Nema uslova za izrastanje organske radničke inteligencije. Radnička deca čine jednocifren procentni broj upisanih na fakultete. Pošto posle diplomiranja, ako ne emigriraju, žele da se zaposle u javnom sektoru, oni su već upisom studija pacifikovani kao izvesni kandidati za buduću uspešnu ucenu od strane vlasti. Ostaje pravi proletarijat, premoren, prerađen i izrađen, zaglupljen, neprestano uzrujavan mogućnošću otkaza, sa pelenama ili bez njih, zreo za invalidsku penziju posle nekoliko meseci rada na pokretnoj traci. A invalidska penzija se realno ne može dobiti, ukoliko je kandidat još uvek živ.

Optužuju medijsku cenzuru kao ključnu polugu vlasti. Ona je značajno odgovorna za (i biračko) ponašanje penzionera, a ne zaposlenih, čija je prekarna svakodnevnica jača od svake cenzure. Optužuju rijalitije, a realni društveni život je najupečatljiviji rijaliti, prepun nasilja, nepravde, psovki i nemorala.

Sa jednim izuzetkom, ne postoji politička opcija koja se obraća interesima pojedinih grupacija u biračkom telu (odnosno u odraslom stanovništvu). Zašto bi za industrijskog radnika ili za onoga u uslužnom sektoru bila važna razlika između plagiranog ili neplagiranog doktorata nekog ministra ili njegovog gazde? Šta za njega znači pomak u tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, kad zna da će biti lečen ili „lečen“ u svome okrugu? On/a sigurno ne može da očekuje da će mu/joj biti transplantiran organ. Moraće, ako bude imao od čega, da plati i snimanje na NMR. A operaciju će dočekati, ili neće.

Jedini izuzetak u pogledu odsustva interesne usmerenosti naše politike (sistemski usmerene ka catch all pristupu) jeste nacionalna buržoazija. Ona je cvetala u vreme sankcija i hranila se šovinizmom koji jeste bio njen realni interes. Petog oktobra su velike ribe počele da jedu male. Danas lokalni „preduzetnici“ odlaze u filijale stranih koncerna da se požale što im ovi većim (sačuvaj-me-bože-od-veličine) platama odvlače radnu snagu. Na izborima njih pomete metla veća od njihove.

Starija polovina birača pamti društvenu svojinu, radničko samoupravljanje, svima otvoreno školstvo, uzlaznu društvenu pokretljivost i kulturu na televiziji. Jedini politički program koji bi bez presudne pomoći iz inostranstva (koja je bila prisutna i Petog oktobra i 2012) bio operativan jeste program Saveza komunista. Samo što taj program podrazumeva kadrovsku partiju, čiji članovi u Kraljevini nisu izbegavali zatvore, nego su ih pretvarali u univerzitete.

Alternativa je sadašnja građanska opozicija. Ona koja prihvata kapitalizam i „preživljavanje najsposobnijih“. Hitler je industrijalce u Ruru januara 1932. upitao zbog čega su nedosledni i zašto svoje ekonomske ideje o utakmici i privrednoj borbi za opstanak ne prošire i na politiku i na kulturu. Hitlera su, uz privrednike, podržali i neki intelektualci. Pomenuo sam najznačajnije među njima. Siromašni građani Srbije nemaju i neće imati nijednog intelektualca ako ga sami ne stvore i ne sačuvaju od apsorpcije u sistem. Intelektualac retko živi od redovne plate: ili se proda za znatno veća primanja, ili robija.

Ili emigrira. U beznađu.

(Peščanik.net)