KOSMOS ISPOD SAČA

Tajni recept za Trinaestojulku

Ali knjige, knjige neće niko čitati. Ni najbliži

14795 pregleda 11 komentar(a)
Slika Džejmsa Ensora, Foto: J. Geleyns/Ro Scan
Slika Džejmsa Ensora, Foto: J. Geleyns/Ro Scan

Još od kad je prije par godina prvi državotvorni slikar i tribun žirija zavapio kako će Trinaestojulsku nagradu moći da pokupe samo provjereni ljubitelji njegove verzije Crne Gore, ta nagrada je obesmišljena u potpunosti. Do tad se nekako i držala.

Nikoga od laureata ne zanima slava jer su je prokockali onog dana kad su krenuli na put ka tituli “državnih intelektualaca“. Zanima ih džep, a najlakši put do punog džepa vodi preko simuliranja ljubljenja države. Nema ni p od patriotizma, postoji samo veliko slovo i koje označava interes. Ali postoji i recept kako maznuti tu unosnu nagradu.

Bitno je napisati neku knjigu. Kakvu takvu. Poezija, proza, alternativna istorija, esejistika, šta god bilo, samo da ima prednju i zadnju koricu. Nakon nekoliko intervjua, bićete na radaru ekipe koja se izdaje za “kulturnu elitu“. Zatim je dovoljno da se pojavite na nekom skupu koji organizuje državna ili paradržavna institucija, a skup je potpisan “kao“ kulturni ili istorijski, najčešće ovo drugo. Imajući u vidu da na tim skupovima osim novinarskih ekipa, par akademika i jednog popa ne dođe skoro niko, zasigurno ćete biti uočeni kao mlada nada! Pozvaće vas na prvo piće ili večeru i od tada nikad nećete izvaditi novčanik jer će sve “oni“ plaćati. Zaboravićete da je besplatan samo sir u mišolovci. Uzeće vam broj, ne samo telefona, premjeriće vas dobro, odmah će znati za što ste sve spremni, što da prećutite i što da kažete kad vam kažu da kažete. Zatim ćete dobiti pozive da gostujete na nekoliko tribina gdje se predstavljaju istorijske knjige, zatim će vam učiniti čast da predstavljate sa vašom jednom knjigom koju skoro niko nije pročitao, da budete perjanica Crne Gore prvo na “regionalnim“ festivalima. Učiniće da vaša knjiga ili neka nasumična pjesma bude prevedena na neki od komšijskih jezika, vi ćete prevod ponosno pokazivati tetkama, a te knjige tamo preko niko neće ni čitati, naročito ne komšije, ali vi ćete dobiti titulu “prevođenog pisca“. Kad se nešto zagovna, zvaće vas na državnu televiziju da nešto važno kažete, zato što tačno znaju što ćete da kažete. Vi ne vrdate, vi vrebate sinekure i tačno znate ko ih daje i zašto. Prećutni ugovor je potpisan davno. Ubaciće vas da vodite neki festival, o kom se u novimana izvještava samo sa fotografijom učesnika tribine jer u publici nema nikog. Ubaciće vas u fantomski državni časopis da primate platu, ubaciće vas u savjet neke televizije da i tamo ogrebete još jednu platicu. Otvorićete svoju NVO sa zvučnim prekul prekulturnim imenom. Na dalje ćete pisati samo pamflete, loviti državne neprijatelje i govoriti o slavnoj istoriji Crne Gore i naravno o ugroženosti države. Živjećete klaustrofobiju koja će se odraziti na vaše djelo. Ali svakim danom bićete bliži nagradi. Obećavaće vam je svake godine, mahaće vam pred nosem kao šargarepom. Kad nagradu dobije neko ko nije kao vi, reći će vam da “ove godine mora taj, malo zbog balansa“ i da se strpiš do sljedeće. Kad dođe red na tebe, uz nagradu ćeš od silne unutrašnje mržnje dobiti izliv žuči ili čir.

Ali knjige, knjige neće niko čitati. Ni najbliži.

Džaba zauzimaju prostor u knjižarama. Govorićete da je to zavjera na višem nivou. Ali nikako da prekulturna elita Crne Gore nauči: mogu se kupiti i nagrade i pohvale, gostovanje na festivalima, ali čitaoci ne. Njihova naklonost je svetinja, najveća od svih nagrada. Džaba sve.