Finansijska kriza je bila složena, ova epidemiološka nije. Zašto? Zato što je uzrok nesporan, a i zaštita zdravorazumska. Recimo da se na početku nije znalo o kolikoj je opasnosti reč, ali do časa kada je “najsmešniji” virus bio na putu ka Srbiji ili je tek stigao, nije bilo nepoznato da je reč o pandemiji i da bi mnogo ljudi moglo da umre. Pa je bilo dovoljno vremena da se preduzmu mere zaštite. Koje su to mere? Manje-više iste koje su korišćene i pre sto godina. Štaviše, na samom početku moguće je sprečiti virus da se širi ili bar da broj zaraženih eksponencijalno ne raste. Šta to znači?
Uzmimo stanje posle sveobuhvatnih mera suzbijanja širenja virusa - epidemija je stavljena pod kontrolu. To bi trebalo da znači da se zaraženi izoluju, da se oni koji su im preneli virus takođe izoluju i da se tako zaustavi dalje širenje zaraze. To je ono čemu se teži sada praktično u celom svetu. Dakle, da se broj novoobolelih smanji na nivo na kojem je moguće kontrolisati epidemiju. Drukčije rečeno, cilj je da se dođe u stanje u kojem se zemlja, recimo Srbija, nalazila na samom početku epidemije. Pa da se tada radilo ono čemu se sada teži, da se tada strogo kontrolisalo širenje virusa, ništa od onoga što je rađeno ne bi bilo potrebno. Svakako ne bi bilo potrebno vanredno stanje.
No, ako se nije na vreme uradilo ono što je trebalo uraditi, jasno je da je potrebno učiniti sve da se dođe u to stanje kada je moguće kontrolisati epidemiju. Opet, tada je potrebno ne širiti zarazu, a to podrazumeva da se radi ono što ljudi rade kada ne žele da dobiju grip. Dakle, izbegavati bliske društvene susrete, dezinfikovanje i pranje ruku, s tim što je poželjno i nošenje maski. Da bi se štitili drugi. Zašto ljudi koji imaju grip ne nose maske, mada stariji i bolesni umiru od gripa, to je zanimljivo pitanje. Ali kako je ovaj virus značajno smrtonosniji od gripa, maske bi trebalo da budu obavezne.
Za sve to nije potrebna neka posebna stručnost. Drukčije, naravno, stoji stvar sa testiranjem, lečenjem i vakcinisanjem. Ako na početku ne postoji pouzdani test, to bi mogao da bude razlog da se mora suzbijati epidemija i tek potom uspostaviti kontrola kako se ne bi širila. Ali nema opravdanja da se kontrola nad epidemijom ponovo ispusti, kao što je slučaj u Srbiji.
I privredna politika je takođe zdravorazumska. Ako je potrebno da se živi i radi u vanrednim uslovima, svakako ne bi trebalo učiniti ništa da se uruše dohoci domaćinstava i likvidnost preduzeća i banaka, o solventnosti da i ne govorimo.
Kako svi imamo interes da ne rade ljudi koji ne moraju da ne bi širili zarazu, svi bi trebalo da budemo spremni da obezbedimo likvidnost tih ljudi, preduzeća, ustanova, banaka - a to znači da na sebe preuzmemo obaveze preko javnih finansija. Recimo, da se zadužimo da bismo mogli da finansiramo i potrošnju i obaveze domaćinstava i privrednih subjekata.
Opet, ovo ne bi bilo potrebno da epidemija nije izmakla kontroli, ali ako već jeste, tada svakako ne bi trebalo ponovo da izmakne. Jer su mogućnosti javnih finansija ograničene. Tako da bi svakako bilo neophodno ako ne već iz prvog ili bar iz drugog, onda svakako ne kasnije nego iz trećeg pokušaja uspostaviti kontrolu nad epidemijom.
Ni potrebno političko ponašanje nije nedostupno zdravom razumu. Uzmimo da su srpske vlasti odložile izbore na jesen kako bi se izborile sa epidemijom, a potom izašle pred glasače. I uzimo da se do jeseni suzbije epidemija i virus stavi pod kontrolu, ne bi bilo neočekivano da glasači to ponašanje stranaka na vlasti nagrade ponovnim izborom. Srpske su vlasti iz nekog razloga odlučile da im je bolje da prevare glasače. I sada imaju poslanike, a nemaju legitimnost. Što će, naravno, biti problem ne samo na sledećim izborima nego, što je važnije, kod napora da se suzbije epidemija i uspostavi kontrola nad virusom.
Sada, na kraju, pitanje u slavu Maksa Vebera, koji je umro pre sto godina od španske groznice: Šta bi trebalo da je naučni poziv u vreme epidemije? Veber bi rekao da bi trebalo da savetuje. Ne da brani političke odluke. Svakako ne da tim odlukama obezbedi stručnu podršku već stručni savet, ne mnogo različit od saveta lekara. Veber je smatrao da stručnost ne zahteva i ne dozvoljava više od toga. Što, međutim ne znači da i kao stručnjak i kao građanin svaki čovek nema obavezu da taj savet daje javno.
U ovom slučaju, to nije bilo mnogo teško. Nije neki težak stručni problem, zdrav razum je dovoljan, a profesionalna i javna obaveza ne mogu biti veći. A opet, ispit nije položen.
Bonus video:
