Evropska unija želi da koordiniše naoružavanje svojih članica. Dugoročni cilj: formiranje sopstvene armije. Da li je to istorijski događaj ili još jedan zalet koji će se završiti bez skoka
Problemi koje imaju evropske armije, odavno su jasni. Nije novi predsednik Sjedinjenih Američkih Država bio prvi koji je stavio prst u ranu. U mnogim državama Evropske unije vojske nemaju dovoljno novca, loše su opremljene, premale su, neefikasne, ili kao u slučaju Bundesvera, samo ograničeno spremne za dejstvovanje, jer nisu dorasle modernim zadacima i digitalnom vođenju rata. To bi sada sa novom odbrambenom unijom, kojoj ne žele da pripadaju sve države Evropske unije, trebalo da postane bolje.
Krajnje je vreme za ovu inicijativu. Evropska unija je trebalo da potroši 17 godina da se složi oko ovog osnovnog principa. Još 2000. godine, na samitu Evropske unije u Nici, doneta je odluka o zajedničkoj odbrambenoj politici EU. Nova Unija ni u kom slučaju znači formiranje jedinstvene i integrisane evropske armije. To bi, doduše, imalo smisla, ali iz mnogih političkih razloga nije ostvarivo.
U ovom prvom koraku se radi najpre o boljoj koordinaciji razvoja i nabavke oružja, vozila i opreme. Proizvodnja jednog kamiona za 23 armije je efikasnije i jevtinije nego da se svaki put sve izmišlja nanovo. To je jednostavna spoznaja, za koju su, međutim, članovima Evropske unije bile potrebne decenije.
Naravno da ovde i industrijsko-politički interesi imaju važnu ulogu. Svaka zemlja želi da dobije svoju sopstvenu industriju oružja da ne bi bila potpuno zavisna od SAD. Oružje je za mnoge zemlje Evropske unije izvozni hit. Da li će prilikom sledećeg velikog projekta naoružavanja glavni kriterijum biti zaista samo efikasnost i stepen iskoristivosti - tek će se videti. Već i politička volja da se o tom problemu konačno govori, već je vredna pažnje.
Evropska unija želi da dokaže da bolja saradnja može nešto da donese. Kada je reč o porezima ili migraciji, koordinacija zapinje. Sada bi baš naoružanje trebalo da dokaže da bi „mirovni projekat“ Evropa trebalo da bude dobar za građane (a i skup). Šef Evropske komisije Junker, Francuska i Nemačka, srećni su jer imaju novi projekat oko kojeg su, za promenu, odjednom svi složni. Ironija je u tome što je najveći kočničar takvog procesa, Velika Britanija, rešila da napusti EU.
NATO, koji je nadležan za odbranu Evrope, sa zadovoljstvom gleda na novi projekat, jer on na duži rok znači veće izdatke za oružje i bolje vojne sposobnosti za Evropu. Neki Evropljani tvrde da je koordinacija EU na planu naoružavanja zapravo odvajanje od SAD. To Trampova administracija ne vidi tako, ako se nešto uopšte može zaključiti na osnovu haotičnih izjava iz Vašingtona.
Dokle god Evropljani hoće da izdvoje više novca i na taj način rasterete SAD, to će Trampu biti pravo. On ni nema neku političku ili vojnu strategiju. Evropska unija dobro čini kada hoće da se pripremi za slučaj da SAD, ili bolje reći Donald Tramp, bude hteo da redukuje svoje vojno angažovanje u Evropi ili regionima koji je okružuju.
U Briselu je napravljen prvi korak. Evropsku uniju čeka još dug put ka poziciji prave vojne sile. Evropska unija, na primer, već 13 godina ima sopstvenu agenciju za oružje, koja je do danas proizvela mnogo dokumenata, ali nijedan tenk. Diskusija o evropskoj armiji je čak još i starija od Evropske unije i njenih prethodnica. Slična o odluka o vojnoj saradnji doneta je 1950. Nikada nije sprovedena u delo. Možda će ovaj put to uspeti.
Bonus video:
