Hteo bih da u sledećim napisima prikažem razvoj pojedinih balkanskih zemalja, pa je ovo nekakav uvodni.
Zanimljivo je da se često kaže, neretko s nostalgijom, kako je socijalizam, kakve god druge nedostatke da je imao, ipak modernizovao zemlje koje su zaostajale, bar kada je o Evropi reč. Tako da je, kaže se, bio jedan način modernizacije. Kasnije su se pokazali nedostaci, mada su reforme zapravo bile konstantno na dnevnom redu socijalističkih vlasti.
Ovo je samo delimična slika, blago rečeno. Naime, period posle Drugog svetskog rata razlikuje se od gotove čitave prethodne istorije po tome što je značajno ubrzana stopa privrednog rasta, posebno u Evropi i Americi. Tako da promene koje se vezuju za socijalističke režime nisu zapravo ni u kom smislu izuzetne. Promene u strukturi proizvodnje i u kvalitetu života bile su brže u razvijenom svetu nego u socijalističkim zemljama. To ne znači da bi takve bile da su demokratija i tržišna privreda postojale i u socijalističkim diktaturama jer to ne možemo znati. Ali, u svakom slučaju, modernizacija koja se pripisuje socijalističkim režimima zahvatila je ceo svet ili u najmanju ruku razvijeniji deo sveta. Uporedno posmatrano, socijalističke zemlje umnogome su zaostajale u svemu.
Nije, međutim, reč o zaostajanju u strogom smislu te reči. Da bi se videla razlika između brzine i dometa modernizacije u različitim režimima i pravog zaostajanja, zapravo nazadovanja, nije potrebno ići daleko. To je istorija takozvanog zapadnog Balkana. Ili, tačnije rečeno, balkanskih zemalja koje nisu članice Evropske unije. Nije reč o tome da se razvijaju sporije već da idu unazad.
Kod toga su tri pitanja od značaja. Prvo je o dubini pada. Drugo o postojanosti zaostalosti. I treće o preprekama da se krene napred.
Kada je reč o prvom pitanju jedno je kada se zemlje posmatraju u okviru sopstvene privredne istorije, a drugo ako se upoređuju s naprednijim svetom. Da uzmem jedan primer. Balkanske zemlje su tradicionalno migrantske, što će reći da ljudi idu da traže posao i život negde drugde. I zapravo, osim kada su granice bile zatvorene, za ljude sa ne malog dela Balkana relevantno tržište rada je ceo svet. Međutim, recimo u slučaju socijalističke Jugoslavije, to je pre svega bila upravo takva tržišna migracija. Kako se Evropa brzo obnavljala, pa je nedostajalo radnika, i kada su se otvorile granice nemali broj ljudi tamo je našao posao. I kasnije sve do raspada zemlje motivi odlaska na rad u inostranstvo su bili u najvećoj meri tržišni, dakle rukovođeni boljim izgledima za rad i život.
To nije tako bilo devedesetih godina prošloga veka jer su ratovi bili u nemaloj meri motivisani etničkim čišćenjem, pa se bežalo više nego što se emigriralo. Priroda emigracije se donekle menja posle 2008. ili tu negde jer su tržišni razlozi ponovo veoma značajni, ali su tu i dalje i politički i etnički sukobi i netrpeljivosti, uz sveopštu korupciju i uz kriminalizaciju života. Ovo poslednje, ovo stanje u kojem su zemlje sada, jeste karakteristično za proces zaostajanja, gde nije naprosto reč o usporenom privrednom rastu i razvoju.
Drugo pitanje je kako se održava proces zaostajanja. Ovo je načelno lako okarakterisati, mada nije lako objasniti. Uzmimo, primera radi, da ne znate kako ili ne želite nikako da rešite neki problem ili više njih. To je gotovo Tolstojeva karakterizacija nesrećne porodice. Nisu site, ali su u istoj meri nesposobne da donesu odluke koje bi rešile probleme s kojima se suočavaju. Napredak se može razumeti kao sposobnost da se problemi rešavaju, a zaostajanje ili nazadovanje u izrazitoj nesposobnosti. Često se ta nespremnost da se problem reši ističe kao vrlina upornosti i gotovo kao viša moralnost, za razliku od pragmatizma naprednijih društava. Tu onda dođe i kritika individualizma i glorifikuje se nazadnost.
Konačno, treće je pitanje o nemogućnosti promene. Kada se posmatraju ne samo politički odnosi na ostatku izvan evropskog Balkana, nije teško videti da se istrajno suzbijaju pokušaji da se zemlje modernizuju, kako kada je reč o političkom i pravnom sistemu tako i u privrednim stvarima i u društvenom životu uopšte. Neke zemlje su u težem položaju, a neke u lakšem, ali zapravo nijedna ne može da se oslobodi tog teškog pritiska nazadnjaštva.
Bonus video:
