Najradije ne bih, "a, moram", što bi rekao Šomi Roganović, mislilac iz Titograda. A, moram - sa mekim, podgoričkim "a". I još nešto važno je rekao gospon Šomi: "Najbolji se dvoume, najgori se kurče".
Dario Vraneš se ne dvoumi.
U Pljevljima, na svečanoj Akademiji povodom 220 godina od Prvog srpskog ustanka i 189 godina od donošenja Sretenjskog ustava, manifestacije koju je blagoslovio vladika mileševski g. Atanasije, uz intoniranje himne Srbije "Bože pravde", besedilo se o "jednom od najvećih događaja u istoriji našeg naroda".
"Sjutra je praznik i pljevaljskih Srba, nas koje od naše etničke matice dijeli prevoj koji se zove Jabuka. Tu Jabuku su vjekovima, oni koji nam ne misle dobro, svim silama, pokušavali da pretvore u jabuku razdora. Tako je bilo i do prije četiri godine, ali je uprkos svemu kroz sve to vrijeme ta jabuka bila ostala i biće jabuka sloge, mira i ljubavi, jabuka koja spaja i koja poziva na jedinstvo", rekao je Vraneš.
Do čega je žudnja za jabukom dovela Adama i Evu, dobro je poznato (Postanje 2:9; 3:2), a kuda će Jabuka odvesti ovog pljevaljskog lekara, ostaje da se vidi, mada ne bih rekao, jer u onom što čini gotovo svakodnevno nema velikih nepoznanica.
Donošenje Sretenjskog ustava jeste značajan trenutak u srpskoj istoriji, bez obzira na to što je trajao svega 55 dana, jer su u njemu bile sadržane najliberalnije ideje ondašnje Evrope, proistekle iz Francuske buržoaske revolucije. Protiv Ustava, upravo iz tog razloga, bile su Austrija, Turska, Rusija, što je olakšalo knezu Milošu Obrenoviću da ga ubrzo stavi van snage.
Možda se radi o profesionalnoj deformaciji, ali kad god neko spomene Sretenjski ustav, setim se njegovog tvorca Dimitrija Davidovića, jednog od najučenijih Srba, ne samo tog vremena. Davidović je najzaslužniji za štampanje prvih novina u Srbiji, Novina srbskih, koje su izašle iz kragujevačke štamparije 5. januara 1834. godine, tačno pre 190 godina, ali na to kao da se u Srbiji zaboravilo, kao i na sudbinu Dimitrija Davidovića koga je Kodža Miloš proterao u Smederevo, gde je i umro u bedi i siromaštvu.
Što se tiče Karađorđa, takođe nesporno važne istorijske ličnosti, i tu su mi pomešana osećanja, uz različite reminiscencije. Po pravilu, setim se Petra Pajića i njegove pesme koja počinje stihom "Ja sam bio u Srbiji,/ Srbija je na robiji", a završava se rečima: "Srpskog vođu Karađorđa/ Ubio je drugi vođa/ Mesto gde je bilo klanje/ Srbi zovu Radovanje".
Moram, takođe, da priznam da me, kad god neko maše Crnim Đorđijem, uhvati blaga jeza jer je, ne tako davno, Srbija gorela od urlika "nije Đorđe, nije Đorđe, ne može da dođe, on je Slobu, on je Slobu poslao narodu…"
Kako se to đorđevanje završilo, dobro je poznato.
Mnogi će se ovde zapitati kakve sve ovo veze ima sa gore pomenutim Darijom Vranešom.
I ima i nema. Pre svega, Srbi u Crnoj Gori imaju sva prava da, u skladu sa zakonom, obeležavaju sve praznike i istorijske datume koje smatraju značajnim za svoj narod, kao i da neguju svoj nacionalni identitet i svim legitimnim sredstvima se bore da ga očuvaju. Sa Vranešom i istomišljenicima je problem što ova proslava i ini događaji, poput veličanja četničkog pokreta, imaju malo ili nimalo veze sa Srbima i Srbijom. Vraneš se obraća, zapravo, Bošnjacima i, pre svega, Crnogorcima, sve se nadajući da će izazvati adekvatnu kontrareakciju suprotne strane, ne bi li pribavio još koji dokaz da su Srbi u Crnoj Gori ugrožena vrsta. U tome, nažalost, najčešće i uspeva.
Priznajem da možda i ovim tekstom doprinosim ostvarenju Vranešovog nauma ali, kao što reče svojevremeno Bogdan Tirnanić: umereni nacionalista je kao aligator - vegetarijanac.
Liči li vam Dario Vraneš na vegetarijanca?
Bonus video:
