Čovek ima pravo da u svetu kakav u ovom trenutku jeste, sa punom svešću, preuzme svoju sudbinu u svoje ruke... poručuje nam selektor i umetnički direktor Bitef festivala Ivan Medenica u intervjuu.
Za ART Vijesti razgovaramo o konceptu Prologa Bitef festivala, o predstavama koje je videla publika Prologa Bitefa kao i aktuelnim političkim zbivanjima i promenama u Crnoj Gori i načinu na koje se reflektuju na društvenu klimu i svest u čitavom regionu.
Ove godine održan je, obzirom na vanredne pandemijske okolnosti, Bitef prolog. Jedna od ključnih stvari koju ste rekli za Prolog jeste da Bitef teatar i Skver Mire Trailović postaju Agora. Zašto je Agora važna današnjem svetu?
"Zato što je agora sinonim za okupljanje zajednice u javnom, fizičkom prostoru zarad razmene stavova, dijaloga, rasprave, preispitivanja, kritike ili potvrđivanja vrednosti na kojima se ta zajednica zasniva, a što su sve preduslovi slobode. Uvođenje telesne distance kao antipandemijske mere može da bude odličan alibi za susprezanje ključnih institucija javnog govora kao što su univerzitet, pozorište, skupština, kafana...
O riziku po univerzitet nadahnuto je pisao italijanski filozof Đorđo Agamben u tekstu znakovitog naslova, Rekvijem za studente: jedna od njegovih glavnih tvrdnji jeste da je telesni kontakt, razmena, preduslov ne toliko za nastavu, koliko za razvoj studenata, u zajednici kolega, u slobodne građane... Svi mi koji smo imali iskustvo onlajn nastave na zum ili sličnim platformama znamo da su one korisno sredstvo da se proces nastave održi, ali da se suštinska interakcija u ovom kontekstu ne može da ostvari. Ne morate da budete iz pozorišta da biste znali da komunikacija ne zavisi samo od izgovorenih reči, nego i od pogleda, neverbalnih znakova i prevashodno energije koja se ostvaruje samo u fizičkom susretu.
Zato sam vrlo srećan što smo, u okviru Bitef Prologa, uspeli da na skveru ispred Bitef teatra, koji se nalazi između crkve u kojoj teatar smešten, pijace i (baletske) škole, dakle važnih “toposa” svakog gradskog jezgra, te skveru koji nosi ime Mire Trailović, žene koja je osnovala i Bitef festival i pozorište istog imena, napravimo pravu agoru. Sa slovenačkom teoretičarkom i aktivistkinjom Svetlanom Slapšak, Maja Pelević je tu, u okviru Filozofskog teatra, razgovarala o tome kako će izgledati javna sfera posle pandemije, da li će se dalje urušavati institucije ili će se preoblikovati, da li svedočimo globalnom rastu totalitarizma, da li će neoliberalni kapitalizam jačati posle pandemije, ili će se, konačno, urušiti. Ja sam razgovarao s vodećom nemačkom teatrološkinjom Erikom Fišer Lihte o estetskoj suštini teatra, u kome je ona potvrdila svoje uverenje da bez telesnog koprisustva gledalaca i izvođača nema pozorišta. Time je stavila teorijsku tačku na improvizacije o onlajn ili digitalnom teatru koje smo često slušali poslednjih meseci... Održali smo i međunarodnu tribinu o izazovima i modelima finansiranja i menadžmenta pozorišta i festivala u periodu posle pandemije".
U dve predstave Bitef Prologa glumce su zamenili ili im bili partneri humanoidni robot i hologram. Čini mi se da to ne ugrožava tradicionalno poimanje pozorišnog skupa u kom su na sceni (uglavnom) samo glumci od krvi i mesa, nego da nudi, u skladu sa zeitgeistom, tehnološkim svetom u kojem živimo, još jednu opciju. Kako se vama čini?
"Da, slažem se potpuno. Cilj mi nije bio da ponudimo “pozorište bez glumaca”, već samo da provociramo, potaknemo na razmišljanje o estetskoj suštini pozorišta u svetu savremene tehnologije, onom u kome čovek, a u duhu posthumanizma, ne bi više bio u središtu. Uostalom, predstava Dolina Jeze slavnog reditelja Štefana Kegija, u kojoj je jedini izvođač humanoidni robot, verna replika nemačkog književnika Tomasa Melea, jeste granična, izrazito eksperimentalna pojava u savremenim teatru, pa se kao takva ne može smatrati najavom neke nove tendencije".
Bitef je kroz istoriju uvek bio festival koji svet promišlja kroz društveni kontekst. Nikada nije bio festival koji govori o umetnosti radi umetnosti. Šta Bitef sa svojim bogatim iskustvom vidi posmatrajući svet danas
"Tematski luk 54. Bitefa, koji je zbog pandemije pomeren za sledeću godinu kada će se odigrati u duplom izdanju, spojen sa programom 55. Bitefa, kreće se od najvećeg izaziva današnjice, globalne ekološke krize, do posthumanističke vizije sveta u čijem središtu više neće biti čovek, te bi mogla da se javi nada da će se obnoviti ekološka ravnoteža. Naš svet je, kako sugeriše slogan ovogodišnjeg Bitefa, na ivici budućnosti. Naravno, rešavanje globalnih ekoloških problema nerazdvojivo je od borbe za nove, progresivne oblike susprezanja pomahnitalog neoliberalnog kapitalizma... Tužno je što se u našem delu sveta političke borbe još uvek svode na verske i plemenske sukobe, te ne vidimo da nas se, s projektima mini hidrocentrala i visokim stepenom zagađenja vazduha kakvo imamo, recimo, u Beogradu, ove teme, zapravo, mnogo više tiču.
Trebali ste učestvovati na festivalu FIAT u Podgorici u diskusiji sa temom: ‘Festivali u doba korone’. Bitef je sa druge strane pokrenuo diskusiju sa temom ‘Na ivici nove pozorišne sezone’. Kako vidite blisku budućnost pozorišta u regionu u novonastalom kontekstu, sa svim njegovim različitostima, od društva do društva?
"Pred pozorištem su, i globalno i lokalno, vrlo teška vremena. Iako ne ostavlja prijatan utisak, telesnu distancu je izvesno moguće postići u gledalištima, ali je ozbiljna dilema da li će se ta distanca kreativno ostvarivati u novim režijama i koreografijama, da li će iznedriti novu poetiku, ili će se svesti na seriju brzo potrošenih trikova. U razgovoru sa mnom Fišer Lihte je bila veliki optimista u tom pogledu, ja nisam. U svakom slučaju, ono što je bitno jeste posmatrati nastupajući period u razvoju teatra kao kratkotrajan i prolazan… Dodatni izazovi su finansiranje pozorišta i kulture u vremenima više nego izvesne recesije koje nam sledi, kao i organizacija stvaralačkog procesa u pozorištu.
Pandemija je u srpskom pozorištu ogolela jedan od njegovih najvećih problema: nemogućnost da se, zbog angažmana glumaca na snimanju bezbrojnih serija, obezbede normalni procesi proba. To se direktno reflektuje i na umetnički nivo tih predstava, a koji je sve niži... Znamo da je ova problematika u Hrvatskoj zakonski regulisana, da su glumci obavezni da prvo ispunjavaju obaveze prema matičnim pozorištima. Verujem da problem nije tako veliki u Crnoj Gori, jer ne snimate toliko serija… S druge strane, ne verujem da je ni u jednoj od država nastalih iz Jugoslavije politička kultura na tako visokom nivou da se prepoznaje koliko je savremeno stvaralaštvo važno za društvo, njegovu emancipaciju, razvoj progresivnih vrednosti, a kao što je to bio slučaj u nekim razvijenim zapadnim državama koje su na početku pandemije donele specijalne mere podrške ovom sektoru.
Kako razumete novonastale promene na političkoj sceni Crne Gore u kontekstu društveno procesa u zemljama koje su nekad činile Jugoslaviju?
"Kao građaninu Srbije, države za koju se osnovano smatra da je imala svoje političke interese u izborima u Crnoj Gori, smatram da na ovo pitanje treba vrlo obazrivo da odgovorim. Ipak, smena autoritarne vlasti besprekornim demokratskim procesom i to u delu sveta koji nije čuven po istima, nedvosmisleno se mora odrediti kao značajan uspeh, kao “osvajanje slobode”.
To ide na čast Crnogorcima. Takođe, to bi morao da bude minimum konsenzusa koji bi dobronamerni posmatrači vaših političkih prilika trebalo da razviju. Od te početne saglasnosti moguća su najrazličitija neslaganja. Kao pristalica sekularnih, građanskih vrednosti, i ja sam razočaran time što je ova politička promena ostvarena uz snažnu logistiku crkve - koja god da je ona. Situacija je time složenija što je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer je njen odnos prema crnogorskom etnicitetu i državnosti neprimeren za versku organizaciju, te problematičan i na drugim nivoima. Ipak, ne može se zanemariti da je neposredni povod za javno mešanje SPC u poslove države bio zakon koji ugrožava njena prava, a slično su se osećali i građani srpske nacionalnosti… Nadam se da će, kao i dosad u postizbornom periodu u Crnoj Gori, biti dovoljno mudrosti i uzdržanosti, te da će, po ukidanju spornog zakona, SPC biti tiho, ali bespovratno potisnuta iz procesa političkog odlučivanja, jer joj tu izvesno nije mesto. Koliko god zvučalo to čudno, iako u bivšoj opoziciji a sada parlamentarnoj većini ima dosta retrogradnih i kompromitovanih političara, verujem da je ovo, ipak, pobeda građanske i demokratske Crne Gore i da će ekstremističke snage biti, pre ili kasnije, potisnute. Uostalom, jasan stav pobedničkih koalicija da se spoljnopolitički kurs neće menjati već je dobar znak. Pritisci iz Srbije, i to više iz intelektualnih nego političkih krugova, da Crna Gora povuče priznanje nezavisnosti Kosova su licemerni, čak besramni, jer se i u Srbiji polako psihološki spremamo za formalno ili neformalno priznanje bivše pokrajine.
Poslednje, ne i najmanje bitno, ovi izbori su izbacili u orbitu najdarovitijeg političara ne samo Crne Gore, već celog regiona, Dritana Abazovića. Njegov nadimak albanski četnik je sjajan pokazatelj da je on čovek na pravom putu; neko ko svojim identitetom, delovanjem i stavovima razbija, sasvim deridijanski, sve binarne podele, uznemirava sve koji su se, iz lične koristi ili intelektualne lenjosti (a, obično iz oba ova razloga), ušančili u ideološke pozicije koje nemaju nikakve veze sa savremenim svetom… On može biti vesnik nove generacije političara koji će započeti važan proces: ekonomsko, kulturno i srodne oblike objedinjavanja, bez trunke nostalgije i čisto na racionalnoj osnovi, država bivše Jugoslavije, odnosno jugosfere, što je uveliko istorijska nužnost.
Bonus video:
