U mađarskom državnom pozorištu Csiky Gergely u Temišvaru Boris Liješević je režirao predstavu “Mir u Itaki” po istoimenom romanu Šandora Maraija.
Predstava počinje stolom koji vidimo na sceni, dugačkim stolom koji scenu deli na dva dela, na dva sveta, dok ispred stola sedi Penelopa u crnoj večernjoj haljini i govori. O Odiseju, o čekanju, o sopstvenom životu…. govori iskreno i jasno, lišena patosa.
Da bi na scenu doletela Atina Palada, na vespi, u beloj haljini i sa belom paž perikom lica plavog, isrctanog zlatnim zvezdama... Bogovi uleću furiozno. Dobronamerna i vesela, spremna na akciju. Priča se otvara sa bogovima. Miris benzina se intenzivno i dugo širi scenom i gledalištem. Atina Palada daje pogon predstavi. Pošto završi scenu, ona odlazi u kut i tamo na motoru skida šminku i postaje Odisej.
Koji stoji i čeka svoj red da se uključi.
Dramaturg Fedor Sili tri glasa - Penelopin, Telemahov i Telegonisov postavlja tako da se oni nastavljaju jedan na drugi, ali se i međusobno prepliću. U svakom od glasova je prisutan Odisej. U krvi svo troje je prisutan.
O Liješevićevoj režiji nemoguće je govoriti, a da se ne govori o glumi. Glumački slabog mesta nema. Aszalos Géza, Balázs Attila, Bandi András Zsolt, Borbély B. Emília, Csata Zsolt, Kiss Attila, Kocsárdi Levente, Magyari Etelka, Simó Emese, Tokai Andrea, Ida Jarcsek-Gaza igraju usklađeno. Igra prati ritam sva tri glasa. Režija ne opterećuje predstavu, a opet je u potpunosti vodi. Promišljena je rediteljska strategija svakog delovanja na sceni bez prethodnog davanja striktnih uputstava - glumac sam čini, a reditelj ga vodi nevidljivim nitima unapred predviđenih koraka. Podela je urađena tačno, uloge glumci nose u sebi i izvršavaju ih samom svojom prirodom.
Dve velike teme su suptilno istaknute, u samom ritmu predstave ih osetite kao važne - jedna je ona koja govori o zavisti koju bogovi osećaju prema ljudima zbog njihove smrtnosti koja ih goni na akciju i čini neodoljivo živima. Po običaju reditelj nas duhovito vodi kroz putovanje (tako Kirka priprema svoje napitke u jednom crnom sokovniku, mnoštvo je detalja koji su deo onog što zovemo savremeni svet) jer su bogovi svakako živi i mežu nama su. Atina Palada, Hermes… pokazuju važno - da su nam prijatelji.
Odisejevo se prisustvo snažno oseća i vidi u pojedinim scenama, jer Liješević zna da se narativ ne može izbeći - oni koji nisu sa nama žive u odnosima između ljudi koji su im u srodstvu.
Muzika Tibora Carija služi da stvori poseban naboj iz kojeg glumci igraju. Kostim Dragane Lađevac Brkić podcrtava tačnu podelu uloga, definiše ih.
Penelopa čeka, dok sluge haraju kuću bez gazde, a prosci su mahom jezivi, o tome nam govori...
Telemah je sin koji neguje i pamti oca, svestan slike koju mu je otac ostavio. Telegonos je određen čudnim odrastanjem bez oca koji divlje luta dok ga ne sretne. A oca će, kako je pisano, ubiti..... tri se priče slivaju u jednu koja nas uvodi u novu pleromu.
Što je treća, a možda i ključna tema. U mraku svečano i skromno izlaze noseći sveće Penelopa, Telemah i Telegonis. Na sceni je Odisej već smrtno ranjen. Mirno ih napušta, jer se sudbina ispunila, a oni će ispuniti, tačnije već ispunjavaju, ispunili su, njegovu volju - Telemah živi sa Kirkom, a Telegonis sa Penelopom.
Mit postoji pre vremena, Liješević mit postavlja tačno onako kakav je on za stare Grke - priča koja živi među ljudima, jer je prisustvo božanskog ne neophodno, nego prirodno kada govorimo o prelasku u novu pleromu. Otvara se novi ciklus.
Bonus video:
