Postoji jedno polje izvan ideje o dobru i zlu. tamo ćemo se naći. Rumi
Tražila sam knjigu u svojoj biblioteci “Orijentalna magija” sa namerom da se umirim, autora Idrisa Šaha… Pošto sam se uspaničila, jer mi se učinilo da knjiga niju tu, brzo je i na sreću nalazim, da bih, pre nego što ću pristupiti ponovnom čitanju, po prvi put (što je čudno, pošto mi je Idris Šah tako drag autor bilo bi prirodno da sam se raspitala ranije) pogledala njegovu biografiju na Wikipediji. I tu doživim vrstu uvida, Tahir Šah, Idrisov sin, na jednom mestu govori da su za njegovog oca Idrisa priče “tehnički dokumenti poput mapa. Ono što ja radim je da pokazujem ljudima kako da koriste te mape, zato što su zaboravili. Možda vam se čini čudnim - podučavati ljude pripovedanjem - ali davno, ljudi su tako prenosili znanje. Svi su znali kako da uzmu znanje iz priče. Mogli su da vide kroz slojeve, kao što vidite da je to riba u smrznutom ledu. Svet u kojem živimo je izgubio tu veštinu, koju je izvesno posedovao. Danas oni čuju priče i svide im se zato što ih zabavljaju, učine ih toplim. Ali ljudi ne vide ni kroz prvi sloj, kroz led.” Šah govori o ponovnom otkrivanju prastare igre u kojoj naracija služi da pokrene uspavane / zatomljene izvore u čoveku. Poput sile koja u nama spava. To me pribralo. Mogućnost akcije.
Prva slika koja mi iskrsava u svesti jeste velika scena Ateljea 212, premijera “Pijanih” Ivana Viripaeva u režiji Borisa Liješevića.
Scenografija Aleksandra Denića vas pleni odmah, a moju pažnju uzima natpis na vrhu, na crnoj tabli, piše slogan “Saturn geiz ist geil” - “Saturn - škrtost je vrh” - pod tom kapom se odvija predstava, a taj je natpis upadljivi paradoks u odnosu na ono što je na sceni - a tamo je jedna pijana rapsodija (za koju nepozivo “rade” izvrsni kostimi Maje Mirković). Pijana noć u kojoj se prepliću sudbine naših junaka. Pijana toliko da je sve lucidno jasno (Viripaev, ni malo bez razloga uzima za moto komada “Rubaije” Omara Hajama) - maske padaju, a ljudi bez imalo zazora stoje u svojim istinama. Priču otvara jedna mlada devojka Marta (Marta Bjelica) i direktor filmskog festivala Mark (Nebojša Ilić), a taj će direktor intervencijom reditelja biti volšebno (ta volšebnost ima razlog) od početka dakle, gotovo u svim scenama prisutan, da bi na kraju zatvorio predstavu.
Važno je sledeće: gotovo ceo ansambl je na sceni od najmlađih do veterana (Jelena Đokić, Isidora Minić, Bojan Žirović, Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Nenad Ćirić, Branka Šelić, Vuk Jovanović, Dejan Dedić, Branislav Trifunović, Strahinja Blažić, Jelena Petrović) igra se pijanstvo, zna se da je to teško. Reditelj je, prema onom što su mi glumci rekli tražio najteže. Prvo - da se pijanstvo igra sve vreme. Drugo - da ga svako igra u svom ključu.
Smatram to mudrim, jer na taj način gledalac biva odmah i do kraja deo pijanstva, nesmetano prima doživljaj. Glumačka igra u „Pijanima” je takva da je iskustvo ispred pojedinaca, a timski duh (iako je svako pijan na svoj način) je nemerljiv. To je ono najvažnije što se o igri može reći - da je demonstrirala jedinstvo u pijanstvu.
Da se vratimo na početak i na Idrisa Šaha - odakle ta asocijacija i zašto je postupak koji reditelj koristi istaknuto važan?
Liješević koristi postupak koji se ne koristi često i koji je zaboravljen - uvođenjem četvrte dimenzije (a to je magija) - publika se, naime, uvodi na taj način i tim intenzitetom u predstavu da joj daje dah. Na sceni gledamo niz dijaloga i monologa - dragulja - odigranih dovoljno snažno da nas uvuku u doživljaj. Publika dobija poziv sa scene i tom se pozivu odaziva - tada smo u četvrtoj dimenziji - saživljenost publike sa doživljajem (boravak u zajedničkom prostoru doživljaja) daje predstavi identitet - jedinstveni pečat.
Šta je tu jedinstveno? Breht je toliko pisao o važnosti i potrebi za Verfremdungseffektom - oneobičavanjem - da bi publika svojim punim intelektualnim kapacitetom promišljala i u sebi zaokružila viđeno. Opet, tu su Grci i katarza koja donosi sa sobom pročišćenje i oslobođenje.
U slučaju postupka kakav koristi Liješević mi imamo, da tako kažem, apgrejdovan - unapređen - doživljaj kakav naša stvarnost traži - ne samo da nismo lišeni katarze, nego je doživljaj u toj meri intenzivan da nas uvodi (hteli to ili ne, kao sila) u prostor temeljnih preispitivanja i promišljanja.
Kompozicija predstave napravljena je kao dobro orkestrirana opereta - prvi čin - teče lucidno i duhovito i boli vas. U jednom trenutku, kada prelazimo u drugi čin - ansambl je na sceni, svi su tu, da čujemo šapat Gospoda (muzika Aleksandra Kostića organski je deo predstave što je neobično važno) - od tog momenta i unutrašnje tišine u gledaocu u predelu stomaka počinje jedna vrsta otvaranja koja sa poslednjom replikom Nebojše Ilića gledaoca pogodi tačno u čelo, pošto smo već posetili predeo srca, ona gađa na mesto trećeg oka - daje viđenje - da svi mi jesmo Isus Hrist - upravo tada - mi u publici, glumci na sceni, svi u deljenju istog doživljaja.
Jedinstvenost postupka je u tome što reditelj svojom magijom budi i pokreće zatomljene izvore sile kako u onima na sceni tako u onima u publici. A šta ćete više?
Primakav krčag usnama dvema.Pitah se šta mi sudbina spremaČuh: usna usni šaptaše tiho - “Pij, jer kad umreš - povratka nema!”(Omar Hajam - Rubaije)
Bonus video:
