Salon sa plafonom koji kao da nema granice. Vreme između dva rata, Beograd. Kuća skorojevića, a u njoj jedan melanž propalog plemstva, novobogataša, zaljubljenih, bistrih i tupih. Dadaistički pesnik. Atmosfera okretna i sumanuta. Skorojevići su bankrotirali. Traži se način da se iz toga izvuku i sve se reši magijom komedije - potencijalni zet dobije basnoslovno nasledstvo. Milina. Svi srećni. Sve ispeglano.
To je okvir drame “Noćna straža” Fedora Šilija koju je režirao Boris Liješević u Ateljeu 212.
Moja prva asocijacija na atmosferu “Noćne straže” jesu romani P.G. Wodehousa (iako nemamo Jeevsa). ‘’Noćna straža” je po svom ritmu vodvilj, komedija zabune, urnebesnog tempa. Šilijevom komadu okretan humor ne oduzima rafiniranost, dok rafiniranost ne škodi žestini tempa. Uzbudljiva je, nije banalna nego se od samog početka, od samog naslova (po Rembrantovoj slici čija se kopija smuca u toj nouveau richekući sa namerom da bude ukradena) pa sve do kraja, do Orlanda Furiosa: o damama, o vitezovima, o ratu, o ljubavnim poduhvatima, o junačkim delima ja pevam... Šili poigrava sa paradoksima pravog značenja pojmova i njihovog prenesenog značenja (najbolji primer je dadaistički pesnik Milenko Vićentijević, kojeg maestralno igra Bojan Žirović).
Dramaturškinja Jelena Mijović tačno strukturiše asocijacije i smešta ih u kontekst koji je, naravno, takav da putuje kroz vremena sve do našeg, da bi zatim nastavio dalje.
Reditelj Boris Liješević režira a da ne nameće, on vešto i prepoznatljivo, ako govorimo o njegovom rukopisu, čini da ansambl (u predstavi igraju: Nenad Ćirić, Jelena Stupljanin, Jelena Petrović, Uroš Jakovljević, Gordan Kičić, Gorica Popović, Jelena Đokić, Bojan Žirović, Tamara Dragićević, Stefan Bundalo) oslobodi priču iznutra i upravo zahvaljujući tom postupku imamo dobro uvremenjenu igru gde zaista svako od glumaca pokazuje u punoći svoj potencijal.
Oslobađajući igru, a vešto joj postavljajući okvir, reditelj komediji daje pravu meru lascivnog i ekscentričnog i na taj način otvara prostor da smeh koji je za gledaoca ne samo lekovit nego i vitalan. Budi ga za jednu drugu stvarnost.
Muzika Stefana Ćirića podrctava urnebesni tempo. Kostim Dragane Lađevac u pravoj meri prati priču i boji atmosferu, dok scenografija Valentine Popržan daje prostor igri smeštajući je u tačan okvir.
Na posletku, dobru komediju - pametnu, živu i lišenu banalnog kakvu je napisao Fedor Šili nije lako napisati, nije je lako režirati tako da diše sa publikom, niti je lako odigrati tako da se ne ode u šmiru, a ovaj tim je u svemu tome uspeo.
Uspeo je da prenese ono što je moć komedije (ono zbog čega je bila zabranjivana kroz vreme, a i dan danas ume da bude omalovažena od stručne javnosti) - da nas oslobodi straha, da nas učini lakšim, rasterećenim i obodrenim. Da omogući da čovek vidi svetlo u ovom vremenu koje ga nemilosrdno mrvi. Tako ‘’ Noćna straža” postaje opasno i uzbudljivo mesto. Smeh vas kroz paradoks lišava straha, a kada straha nema čovek je slobodan. Oslobođen, ne poznaje granice i ne preza od promena.
“Noćna straža” je celovita i uspešna predstava, budi smisao za detalj i promišljanje, a ponajviše radost i smeh životu koji je sam po sebi paradoks.
Bonus video:
