Realna virtuelnost

Da naša virtuelna delanja - bilo da govorimo o onlajn druženju ili o trgovini - imaju sasvim realne konsekvence ne treba previše dokazivati. Ali šta se zbiva kad počnemo da uviđamo da je sama realnost koja nas okružuje ne samo prožeta virtuelnošću, već je njome gotovo u celini konstruisana. Bezbrojni su primeri toga - od početka trećeg svetskog rata, preko državnog udara u Srbiji, pa sve do popularnosti rijaliti emisija i Kristijana kao idola mladih. Šta će od svega toga prevladati, zavisi od kreatora naše realne virtuelnosti i ubojitosti njihovog glavnog oružja - medija.

Zapravo, realnost, objektivnost i istina više ne postoje. Ono što postoji jesu njihove konstrukcije i rekonstrukcije i naša vera u njihovo postojanje. Ovaj fenomen, naravno, nije nepoznat, Bodrijar ga je nazvao hiperrealnošću, ukazujući na to da je realno samo ono što su mediji emitovali, bilo da se to zaista desilo ili je potpuno izmišljeno. Ali pored toga, da bi naša realnost postala potpuno virtuelna potreban je i elemenat poverenja u ono što nam mediji saopšte. Nešto se dešava ako mi verujemo da se to dešava.

Primera radi, kada je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka pre nekog vremena objavio rezultate studije „Vrednosti i kulturni aktivizam maturanata Srbije”, štampani mediji su doneli naslove koji su ukazivali na to da su idoli mladih Legija, Dačić, Ceca, Karleuša. I sve bi to bilo na mestu da autori pomenute studije nisu imali potpuno suprotne zaključke od onih na koje su mediji ukazivali a da je zapravo svega jedan-dva procenta maturanata navelo ove ličnosti kao svoje idole. Posle toga su organizovane televizijske emisije i javne debate na temu zašto su pomenute ličnosti idoli mladih i gde se kreće naše društvo. Ovo je klasičan slučaj konstrukcije, gde virtuelnost postaje realnost kao posledica medijske konstrukcije te realnosti.

Naravno, moć uverenja u određenu konstrukciju obrnuto je proporcionalna iskustvenoj upoznatosti sa samim fenomenom. Tako većina građana nema iskustveni uvid u to ko su idoli mladih ili kakva je gledanost rijalitija u Srbiji, osim ako nisu medijski entuzijasti poput jednog predsednika opštine u Srbiji koji je, uz redovne veterinarske dužnosti na terenu, „sprovodio” istraživanje gledanosti rijaliti programa. Međutim, daleko je teže, ma kakvog medijskog gurua uposlili, ubediti građane da je njihovo društvo uzjahalo nezaustavljivi talas ekonomskog prosperiteta kada stanje u novčaniku to neumitno demantuje. Za neke druge dekonstrukcije, na sreću, još je dovoljna doza zdravog razuma i elementarna logika.

Ono što treba da nas brine jeste činjenica da što se više tehnologija i mediji budu umetali u poimanje sveta koji nas okružuje, to će naša moć da odagnamo virtuelne elemente realnosti biti sve manja, uz opasnost da na kraju u potpunosti nestane. I, kao što nas je mehaničko merenje vremena naučilo da ručamo kad je vreme za to a ne kad smo gladni, potpuna virtuelizacija naše realnosti mogla bi dovesti do toga da ostanemo zauvek zarobljeni u svojevrsnom matriksu ili Kusturičinom podzemlju, verujući da oko nas besne ratovi i državni udari, da nas vrebaju smrtonosni virusi i pomahnitali teroristi dok nam mladi rastu ugledajući se na rijaliti zvezde.

Činjenica da sve više sa iznenađenjem pa čak i sumnjom dočekujemo vesti koje govore o ljudskosti među nama ukazuju na to da se daleko odmaklo u konstrukciji našeg sveta kao neprijateljskog mesta od koga nas samo sigurna ruka naših vlastodržaca može zaštititi. Na kraju, ako dozvolimo da naša čula u potpunosti otupe, doći ćemo u situaciju da nosimo kišobrane kada nam kažu da napolju pada kiša, iako možda zapravo greje sunce ali mi to više nećemo umeti ili smeti da prepoznamo.

(Politika)

( Dalibor Petrović )