Gusinjski blues

Da li ste ikada u životu čuli kako jare plače... tužno, kao dete, srce da vam se slomi. Mene danima proganja plač jednog jareta koje je, teško ranjeno, umiralo čitavu jednu noć, jer su ga rastrgli psi lutalice dok je paslo na livadi u Gusinju. Pokušavam to da zaboravim, ali ne mogu. Ne može ni porodica Šefketa Jarovića (mojih komšija), vlasnika stada ovaca i koza, a pogotovo njegovih četvoro dece, koja su ga ponajviše žalila, jer su ga volela, mazila, pazila svakoga dana dok je paslo na livadi. Ni brojni očevici neće moći da iz sećanja izbrišu tu strašnu scenu...

Posmatrala sam tu preslatku dečicu, evo već mesec dana, od kako sam doputovala iz Las Vegasa, diveći im se sa koliko ljubavi odgajaju svoju jagnjad i jarad i kako se ponose njima. Uživala sam u ovoj ranoj jesenjoj idili - totalnoj kontrasti velegrada u Nevadi, odakle smo moj suprug i ja došli u Gusinje, rodno mesto mog supruga.

Tu idilu iznenada prekinuli su krici meštana u blizini gradskog groblja, gde su na livadi bezbrižno pasle ovce i kože našeg komšije Šefketa. (Desilo se to 24.9.). Mnogi su pomislili da je to nečiji plac na grobu, pa u početku nisu ni reagovali. A onda, ugledali su pakao: čopor pasa lutalica napao je stado, isto kao vukovi! Ljudi su u panici vikali i terali ih, jedan čovek je hteo i puške da se lati, ali su ga upozorili da su psi zaštićeni! I treba da su zaštićeni, svuda su u svetu zaštićeni, pa ni mi ne treba da zaostajemo, ali ko ovde štiti ovce, koze, ljude od pasa lutalica?! Niko, na žalost...

No, da se vratim tom tragičnom događaju. Odrasle ovce i koze razbežale su se na sve strane, braneći se rogovima od gladnih, razjarenih pasa svih boja, rasa i veličina. Jedno slatko, malo jare nije imalo ni rogove ni snagu da im se odupre... Bilo je nemocno, baš kao svaka beba. Teško su ga izranjavili, cele noći se mučilo, ujutro izdahnulo i domaćin šefket ga je sahranio sledećeg jutra.

Dobro je da budemo humani prema psima, ali treba da zaštitimo i jarad, jagnjad od njih, a pogotovo decu, jer psi su danas zaklali jare, a sutra mogu - dete i šta ćemo onda? Ovde deca, kada se završi nastava u školi , odlaze na livade da čuvaju stoku, dok roditelji ubiraju letinu. Ko će odbraniti tu decu, kad naiđu psi. Ne želim da budem zla proročica, ali možda smo samo na korak od još veće tragedije.

Zar da zakasnimo sa akcijom rešavanja ovog ozbiljnog problema? To je u interesu svih nas. Dolazi zima, a zime su na severu često surove, sneg zna da napada i preko metra, psi će tada još više da izgladne, kretanje čaršijom će im biti otežano, pa će biti krvoločniji i napadaće isto kao vukovi, koga god stignu. Još će ih se više namnožiti, jer se svakodnevno pare.

Ako se ništa ne preduzme, pošto se ne sme puškom, naoružaću se kamerom i iz svog auta snimati ove tragične scene i slati e-mails. Možda će neko, ako ne iz Crne Gore, onda iz Amerike, Zapadne Evrope, Australije ipak priteći u pomoć, videti, čuti i razumeti ovaj Gusinjski blues. Samo, bojim se da će oni više biti za zaštitu pasa, nego dece?!

Prošetah danas gusinjskom čaršijom i spazih mnoštvo razdraganih đaka, koji su za vreme školskog odmora izašli da kupe đevreke i kifle, a psi se odjednom stvoriše i opkoliše ih. Meni je zastao dah. Deca u strahu počeše da im bacaju parčad peciva, da ne bi nasrnuli na njih. Nisam mogla da verujem da se danas tako nešto dešava, na očigled svih šetača. Niko nije reagovao. Ljudi deluju ravnodušno, ili su već oguglali na ta dešavanja, ili su bespomoćni da bilo šta učine... Mislim da je ovo zadnje u pitanju.

Čitala sam da je problem pasa lutalica prisutan i u velikim gradovima, ali hajde da mi rešimo taj problem u svom dvorištu.

Ne želim nikoga da krivim, niti kritikujem neke koji ne rade svoj posao kako treba. Vidim da opština čini mnogo toga da poboljša život građana Gusinja, pomažu i fondacije iz inostranstva, ali želim da ukazem da moraju da se zaštite deca i domaće životinje, a ne samo psi. Zar moramo da se navikavamo na ovako strašne scene? Želim da svi zajedno učinimo više i bolje u smeru kvaliteta svakodnevnog života. Zar da okrećemo glavu na drugu stranu, dok nam deca sa strahom hodaju ulicama, ili da bežimo u svoje automobile, kao što sam ja danas pobegla, kada su psi krenuli ka meni. Ne želim da pobegnem nazad, u Las Vegas! A kuda će da pobegnu oni, koji nemaju auto? Deca ovde uglavnom peške idu u školu, a ljudi na posao, njive i pašnjake.

Iza svakog ugla, a najviše po sredini čaršije, svakodnevno maršira čopor pasa lutalica, kao zastrašujuća vojska, svakog trenutka spremna za napad... Spasavaj se, ko može!

Ovo je sever, vetrovi ovde najjače duvaju, ali ne dajte da oduvaju nadu i veru ovih ljudi koji su ostali na svojim ognjištima, ili (uglavnom) penzionera, koji se vraćaju svom rodnom mestu, da u njemu provedu poslednje godine života. Hajde da nađemo način da pomognemo ovim ljudima prema kojima je priroda darežljiva, ali i surova, naročito zimi, a zima će uskoro.

Upitala bih vas koji ovo čitate - ako bi psi napali vaše dete, a vi imate pušku u ruci, da li biste pucali u njih da odbranite svoje dete, ili biste ostali dosledni zaštiti pasa? Pa i jarad treba štititi, korisna su, a ujedno obezbeđuju egzistenciju mnogih porodica ovde.

Jarovićevo jare, čiji plač ne mogu da zaboravim i koje me je nateralo da napišem ovaj tekst, opominje i moli sve ljude dobre volje, naše rođake i prijatelje širom sveta, koji nesebično pomažu donacijama (i lično, a i preko raznih asocijacija) ovaj kraj, da priskoče u pomoć, da bi se ovaj problem pasa lutalica rešio što pre.

Na kraju, moram da opišem taj stravičan prizor, te noći u domaćinstvu Jarovića (izvinjavam se svima koji imaju slab stomak). Maleno, od pasa izujedano jare, ljubimac desetogodišnje Medine Jarović, rasporenog stomaka iz koga su ispadala creva, znojeći se, uz bolni plač, ispuštalo je dušu na očigled uznemirenih ukućana. Za njih je to itekako veliki gubitak, jer treba svakodnevno ispratiti u školu četvoro dece...

Dugo, dugo, ni oni, ni ja nećemo moći da zaboravimo ovaj nemio događaj, a nemojte ni vi, dragi humanisti.

( Biserka Mrkulić )