Otmica intime

Vest da su otmičari dvogodišnje devojčice (u Beogradu) potencijalnu žrtvu odabrali putem „Fejsbuka”, još jednom je ukazala na gubitak naše privatnosti na internetu. Ne ulazeći na ovom mestu u to da li je ova vest tačna ili je još jedna u nizu onih koje mnogi mediji neoprezno plasiraju ne bi li pridobili još nekog konzumenta, u pozadini ostaje daleko važnije pitanje: kako je došlo do toga da našu intimu tako lako prepustimo drugima.

Još od antike postojala je nepremostiva granica između privatne i javne sfere. Recimo, politika je bila u domenu javnosti dok su odnosi u kući bili zaodenuti u veo privatnosti. Međutim, danas kao da su se stvari preokrenule naglavce, ljudi ulaze u politiku zbog privatnog, a ne javnog interesa, a naše kuće sve više postaju izložene pogledu javnosti. Ne dešava li se sada s našom intimom isto što i sa intimom kuće koju zovemo javnom. Kada, makar i nesvesno, dozvoljavamo svakom znatiželjniku da nesmetano razgleda slike našeg deteta koje se bezbrižno brčka na plaži, nismo li saučesnici u prostituisanju onog što bi trebalo da nam je najsvetije. Naravno, mi ne prodajemo našu intimu za novac, društvo, srećom, još uvek nije palo na tako niske grane, ali je prodajemo za lajkove, šerove i pozitivne komentare. Nevolja je u tome što od našeg lajkovanja, šerovanja i komentarisanja opet na kraju neko zarađuje novac, te ispada da metafora prostituisanja ipak nije samo metafora, nažalost.

Ako je već tako, ključno pitanje je zbog čega smo postali saučesnici u otmici naše intime. Zarad popularnosti i slave? Zbog otuđenosti? Ili nasuprot tome, zarad odbrane društvenosti u sve bržem i mobilnijem svetu koji razara naše društvene veze? Zapravo, iako su sve ovo razlozi koji mogu nagoniti pojedince da se nađu u virtuelnom svetu društvenih mreža, pravi otimači naše intime, iako vešto maskirani, jesu mediji. Naš život više nego ikad prožet je medijima koji su postali jedino merilo onoga što jeste i onoga što nije, onoga što može biti i onoga što nikada neće biti. Nažalost, okolnosti u kojima smo živeli proteklih 25 godina učinile su da malo ko sumnja kako je javna sfera talac medija, domaćih ili stranih. Međutim, ako su tradicionalni mediji otuđili od nas javnu sferu, našoj intimi presudile su nove komunikacione tehnologije bazirane na internetu. Onlajn društvene mreže, a u prvom redu „Fejsbuk”, finalni su produkt medijskog terora prelomljenog preko kičme malog čoveka. Od televizije koja nas ujutru budi, a uveče zabavlja, preko radija koji nas na putu do posla prati, interneta na koji se, ako već nismo, čim uđemo u kancelariju neizbežno kačimo, do pametnih mobilnih telefona koji su ujedno i foto-aparati i video-kamere spremne da zabeleže svaki delić našeg života, mediji su svuda oko nas. Veliki mediji su nas naučili da se ništa ne sme prepustiti sećanju i neizbežnom zaboravu, ništa se ne sme prepustiti sumnji koju naracija sa sobom nosi, već da samo ono što je prikazano postaje istinito, dok sve ostalo zauvek nestaje u medijskom mraku. Zbog toga što su nas veliki mediji tome naučili, mi sada u strahu od zaborava mahnito beležimo svaki delić naših života. To razorno oslikavaju reči glavnog junaka Injarituovog filma Čovek ptica koji kaže bivšoj supruzi da mu je žao to što je propustio rođenje njihove ćerke - zato što mu je jedino bilo važno kako da ga što bolje snimi. I zaista, rođenja kao da nije ni bilo ako nema dokaza osvedočenih u video-zapisima i hiljadama slika od prvog plača, preko prvog koraka, do prvog dana škole. Ali ni tada novog člana društva još uvek nema sve dok se kroz foto-album na Fejsbuku to ne objavi medijskim prijateljima koji će istinu o novom članu preneti svojim prijateljima, a oni svojim. Ako to nije zabeleženo, jednostavno nije se desilo, ne postoji. Nema rata dok ga ne prikaže Si-En-En ili Bi-Bi-Si ili ga ima iako ga nema. Tako je i sa nama. Ako se ne slikamo ispred svakog važnog kulturnog spomenika kao da nismo posetili Pariz ili Rim. I zato moramo biti što življi, kačiti što više fotografija i video-zapisa, jer su oni jedini izvesni dokaz postojanja nas i naših potomaka u medijski kidnapovanom društvu.

Mi danas nemamo više izbora, ili ako ga imamo to je dokaz da smo ispali iz igre. Ne biti onlajn je isto kao i odabrati u 19. i 20. veku da ne koristimo telegraf, telefon ili struju. Ali makar se za našu intimu možemo boriti. Ono što, za početak, kao pojedinci možemo da uradimo je da zatvorimo naše profile za sve one koje lično ne poznajemo ili da ih ostavimo otvorenima, ali da se onda na njima ponašamo kao u javnom, a ne u privatnom prostoru. Kada taj, početni, korak savladamo, tek onda može početi odsudna bitka za našu privatnost.

( Dalibor Petrović )