NEKO DRUGI

Zapuštena zemlja

3 komentar(a)
Srbija, EU, Foto: AP
22.09.2014. 08:46h

U vreme najvećeg srpskog jada, međunarodne izolacije i sveopšte bede Miloševićev pristalica, pesnik i slikar Momo Kapor govorio je i pisao kako će Srbija uskoro biti kao Švajcarska. To je bio samo jedan od dokaza kako se političko slepilo preobražava u slepilo za sve ostalo. Nemački pesnik, slavni Magnus Encesberger koji je u to vreme posetio Srbiju pitao se u čudu šta se to dogodilo da su njegovi brojni prijatelji tako naglo oglupaveli; ni sa jednim nije mogao trezveno i razumno da razgovara.

Objašnjenje očevidno pripada priči o fanatizmu. Fanatizam bilo koje vrste, nacionalni, ideološki, verski, stvara jednu nerealnu, neistinitu sliku o svetu u kojem živimo.

No, na tu temu dosta je već rečeno. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje zašto Kaporova Srbija još nije kao Švajcarska i zašto to u doglednoj budućnosti, a možda i nikada, neće biti. Srbija po svom geografskom položaju, po prirodnim resursima, raznovrsnosti svoga pejsaža nije ni bolja ni gora od mnogih evropskih zemalja. Potencijali Srbije nisu preveliki, ali nisu ni mali. Po svemu bi mogla da bude pristojna evropska zemlja. Ali Srbija je u ovom trenutku na začelju Evrope po standardu svoga stanovništva, po siromaštvu, ekonomskoj snazi. Čini se da već dugi niz godina nema nikakvog napretka, naprotiv, kao da se kreće rakovim koracima, unazad. Mnogi će to pokušati da tumače istorijskim razlozima koji joj nikako nisu išli na ruku ili različitim ”teorijama zavere”. No, očevidno, postoji tu nešto sudbonosnije. Srbija je u mnogim elementima ”zapuštena zemlja”. To nije nešto novo. To je, reklo bi se, neka vrsta tradicije, nečega što je postalo i deo mentaliteta. ”Krivica” ,dakle, nije samo do onih koji zemlju vode, do političara, nego i do narodnih masa bez pravog osećanja za ono što je zajedničko, što pripada svima. Zato mnogi srpski gradovi u unutrašnjosti, kada se malo odmaknete od centra, izgledaju kao pre sto ili više godina. Bez asfalta, zaglibljeni u blatu. To se prihvata kao nešto nasledno.

Istovremeno, preko četiri stotine hiljada hektara zemlje neobrađeno je, u parlogu. Vozovi idu sporije nego pre sto pedeset godina kada je uz velike otpore Skupštine kneževine Srbije uvedena prva srpska železnica.

Samo u Beogradu postoji preko pet stotina lokacija na kojima je počelo građenje, a onda su tek započete građevine, sa podignutim temeljima i ponekim zidom, ostavljene, zarasle u korov, prepuštene vremenu i nebrizi. Beograd je grad napuštenih gradilišta. ”Obično nepoznati lopovi” kradu sve što ima neku cenu na otpadu gde se otkupljuje po bagatelnim cenama. Skidaju se poklopci sa šahtova, metalni delovi spomenika, kradu kablovi za struju i telekomunikacije.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji je evidentirano preko milion i tri stotine nelegalno podignutih objekata, u privatnom i javnom vlasništvu. Podignuti su i tamo gde je zabranjena gradnja, gde nema infrastrukture, gde zagađuju okolinu i predstavljaju ruglo ili opasnost.

U Beogradu, a tako je i u drugim većim gradovima Srbije, delovi fasada mnogih zgrada obrušavaju se na prolaznike čim dune vetar, ali i bez vetra. Jasna slika velike zapuštenosti za koju su odgovorne podjednako vlasti, ali i stanovništvo.

O tome da je zapuštenost dostigla kritične granice dramatična opomena su i nedavne katastrofalne poplave. Naravno, nije moguće u potpunosti uticati na pojavu prirodnih nepogoda, ali dobrim delom su i ljudi odgovorni za obim i razmeru pustošenja. Većina odvodnih kanala, kako je naknadno utvrđeno, zapušena je, neredovno se ili uopšte ne čiste, kanalizaciona mreža je dotrajala i u lošem stanju, a planovi za podizanje nasipa ostali su neostvareni, zarobljeni i zaboravljeni u kancelarijama državnih birokrata. Prilikom poplava proradila su i mnogobrojna opasna klizišta koja su odnela više stotina kuća. Neka od tih klizišta nastala su zbog preterane seče drveća i nelegalne izgradnje na područjima gde je ona zabranjena.

U vanrednim situacijama postaje sasvim očevidno koliko priroda i ljudi nisu usaglašeni i koliko nemar i neodgovornost utiču na veličinu opšte tragedije.

Po zvaničnim izveštajima svaki treći vodovod u u Srbiji visoko je rizičan jer isporučuje vodu koja je mikrobiološki i hemijski ispod nivoa kvaliteta. U poslednjih godinu dana neki od najvećih gradova u unutrašnjosti Srbije ostali su bez vodosnabdevanja jer su izvorišta vode u toj meri zagađena da se morala obustaviti prerada i isporuka vode potrošačima od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Suvišno je govoriti šta znači u dvadeset i prvom veku ostati bez vode za piće, ali i bez takozvane ”tehničke vode” za svakodnevne higijenske i ostale potrebe.

Ovi primeri svedoče o opasnoj zapuštenosti zemlje, ne samo u jednoj oblasti nego u mnogima, i u velikom su neskladu sa gromoglasnim pričama o rodoljublju i patriotizmu. Pravo i iskreno rodoljublje je brinuti o izgledu i održavanju zemlje u kojoj se živi, o njenoj uređenosti, njenim mogućnostima, ulagati svakodnevni trud da se živi i bolje i lepše.

Ako toga nema, a u Srbiji u velikoj meri sve to nedostaje, onda prazne priče koje slušamo svakoga dana o ljubavi prema domovini nisu ništa drugo nego lažni, praznoslovni kvazipatriotizam iza koga se zaklanjaju nesposobne vlasti, koristoljubivi, nezajažljivi političari i neodgovorni pojedinci. Sve to dokaz je opšteg licemerja i velike nebrige za ono što se ostavlja generacijama koje dolaze.