STAV

MI smo na putu, MI pravimo put

Samo putem slobodnih ljudi treba ići, jer po njemu nijesu rasuti lažni srebrnjaci i duž njega nijesu postavljeni putokazi zasnovani na krivo opravdanim normama. Zluradi i slabi prigovaraće vam otrovno da treba da vam je žao što ste svoj život traćili na tako neozbiljnu stvar...

4263 pregleda3 komentar(a)
Foto: Aleksandar Milosavljević

Ako u svakom gorkom životnom iskustvu ili doživljenom porazu ośjećate dio slobode, čak i kada drugi u tome vide kraj, a vi znate da se zapravo radi o novom početku, onda ste na pravom putu. Kada vas ni glas „vremena što se raspada“ ne može pokolebati, jer ste dane, koje ste pretvorili u sate, zgazili svojom odlučnošću da napravite „svet otvoren za poglede, otvoren za trčanje“, onda ste prokrčili dostojan životni put! Samo putem slobodnih ljudi treba ići, jer po njemu nijesu rasuti lažni srebrnjaci i duž njega nijesu postavljeni putokazi zasnovani na krivo opravdanim normama. Zluradi i slabi prigovaraće vam otrovno da treba da vam je žao što ste svoj život traćili na tako neozbiljnu stvar kao što je pokušaj probijanja svog puta slobode, kao što je pokušaj da u potpunosti budete svoji! U tim trenucima prigovora treba pustiti „krik do neba“ i pokazati svoju slobodu, reći im „neću tvoje teške šape oko moga vrata“ i ostaviti ih da „hladno tonu do dna“.

Ovo je izuzetno teško, skoro nemoguće uraditi na Balkanu đe svi sanjamo da ćemo jednom reći: „Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude. Ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu“, a zapravo živimo „one igre za ljude, što je smislio neko, pre samo par godina za nas“. Na ovom prostoru prevare i mržnje, kojem su draže stare zablude i krvavi mitovi od savremenih spoznaja, i dalje se kazuju „u pola glasa mračne priče prošlosti“ i postoje oni koji ne skrivaju „revolver ispod pazuha“. Ovđe „ima zakona, zakona jačeg“, zato ne treba da čudi što ljudi, jer slobodnih pojedinaca je malo, zaboravljaju „potrebe i unutrašnje glasove“ i često kažu: „ ... zato želim da sačekam malo u odluci ovoj, ne bih hteo da stradam“. Naravno, naš civilizacijski milje, koji je prošaran uticajem najznačajnijih mediteranskih imperija, češće se umjesto kulturološke topline ovog podneblja, odlučivao za to da treba „mrzeti ledeno hladno srcem sa sedam kora“ i da je nužno šaputati „priče ispod pogleda“, jer ovđe „svako piše svoja pravila i nema praštanja, nema milosti“. Zato su nam mučni odjeci naše prošlosti i zato nam je današnica tmurna!

Ako su neki i odlučili da zaborave devedesete, to ne rade iz razloga jer su tada htjeli reći: „Moja prva i najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je 1990. godina i da kažem - Uh, al’ sam nešto ružno sanjao! “ Oni to danas čine zbog svoje nečiste savjesti, jer su na poziv da se bombardovanom Dubrovniku treba odati počast minutom ćutanja uzvratili zviždukom i povicima da treba uhapsiti onog koji na to poziva. To su svi oni kojima rušenje drevne džamije Ferhadije u Banja Luci nije zasmetalo. Neko je tada svojom mužičkom i nadasve orginalnom koncertnom aktivnošću pjevao „Mir, brate, mir“ i jedini, uz psovke Ramba Amadeusa, vršio antiratnu kampanju u regionu i širom Evrope. Neko je tada svirao sa kamiona beogradskoj omladini i pozivao na razum, a neko je tu istu mladež pozivao i trpao u kamione koji su ih odvozili na ratišta širom bivše Jugoslavije. Neko je tada bio u pravu, a neko bi i sada ponovio tu istu tragediju jer nije zasluženo kažnjen. Neko je tada „menjao noć za dan“, ali su i danas dominantno na vlasti ili u javnom životu oni „koji će pucati pravo u leđa“ i oni koji sebe određuju autosugestijom : „ ... ja sam rođen da vladam!“

Pošto je svima poznato da je „samo jedan put koji vodi do trona“ i da uvijek „neko nas posmatra“ u našim balkanodinim zajebnicama, ostaje nam jedno muzičko svjedočanstvo i jedno filozofsko buntovništvo kako trebamo da iznova slušamo i primjenjujemo u novoj verziji vremena. Kritičko djelovanje Rock’n’rolla moramo kao generacijski dar prenijeti mlađima i suočiti ih sa time da moraju naučiti lomiti zidove u njima samima i one oko njih. To mora postati „glad koja uzima dušu“, ali koja za uzvrat mladim ljudima pruža mogućnost da izgrade svoj identitet, razbiju strah od tuđeg i različitog, razviju osjećaj pravdoljubivosti i slobode!

Milan Mladenović je svojom osobenom kreativnošću i umjetničkim prosuđivanjem poslao poruku o ljudskom sazrijevanju!

„Ljudi se obično plaše da oslobode energiju, zato što na taj način otkrivaju zanatan deo sebe i svoje ličnosti: time znači, pokazujemo sva svoja unutrašnja doživljavanja i preživljavanja. S druge strane, mnogi ne vole da vide taj energetski naboj jer ih to zastrašuje. Nema razloga potiskivat ono što je nama!“ „Kroz život se možete boriti protiv svega, samo protiv sebe - ne!“ , jer „prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali, po meni, to je isto kao i danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva? Od mladog i perspektivnog čoveka stvara se kranje beskoristan tip.“

Potresna priča svakog života je zapravo početak njegovog sazrijevanja, a današnje generacije nedovoljno sazrijevaju uz Rock’n’roll.

P.S. „Dečak iz vode“ i tvorac „tamnoljubičastih“ stihova 21. septembra ove godine imao bi 62. godine i želju da može „praviti neke interesantne stvari, kao što je muzika, kao što je... kao što je muzika“.