Lažnost dokaza o prvom uzroku

Objavljujemo slavno predavanje filozofa Bertranda Rasela iz 1927. godine, u kojem su postavljeni standardi modernog ateističkog diskursa; autor prevoda je Zulejha Riđanović

4250 pregleda3 komentar(a)
Grinevaldovo “Raspeće”, Foto: Pinterest

Tema o kojoj ću vam večeras govoriti je - zašto nisam hrišćanin. Možda bi bilo dobro da pre svega pokušam da utvrdim šta se podrazumeva pod rečju hrišćanin. U naše vreme mnogi je koriste veoma slobodno. Neki pod tim podrazumevaju samo osobu koja pokušava da vodi dobar život. U tom smislu pripadnici svih sekta i vera bi bili hrišćani; ali ja ne mislim da je to pravi smisao te reči, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ona implicira da se oni koji nisu hrišćani - svi budisti, konfučijevci, muslimani i tako dalje - ne trude da vode dobar život.

Pod hrišćaninom ne podrazumevam nekoga ko se trudi da živi pošteno. Čovek mora verovati u određene stvari da bismo ga nazvali hrišćaninom. Ta reč više nema punokrvno značenje kakvo je imala u doba svetog Augustina i svetog Tome Akvinskog. Ako bi neko tada rekao da je hrišćanin, to je podrazumevalo čitav niz opštepoznatih čvrstih uverenja.

Šta je hrišćanin?

Današnji hrišćanin je drugačiji. I sam pojam hrišćanstva je postao neodređeniji. Međutim, dve stvari su ostale bitne za svakoga ko sebe naziva hrišćaninom. Prva je dogmatska - morate verovati u boga i u besmrtnost. Ako u to ne verujete, ne možete se nazvati hrišćaninom. Zatim morate imati neku vrstu uverenja koja se tiču samoga Hrista. Muslimani, na primer, takođe veruju u boga i besmrtnost, a ipak nisu hrišćani.

U najmanju ruku morate verovati da je Hrist bio, ako ne božanstvo, a ono bar najbolji i najmudriji od svih ljudi. Sve ispod toga vam oduzima pravo da se nazovete hrišćaninom. Naravno, hrišćanstvo ima i drugi smisao, koji nalazite u Vitekerovom Almanahu i u geografskim knjigama, gde se kaže da se svetsko stanovništvo deli na hrišćane, muslimane, budiste, obožavaoce fetiša itd, i u tom smislu smo svi mi hrišćani. Ali ovde ću zanemariti geografski smisao hrišćanstva. Kada vam objašnjavam zašto nisam hrišćanin, moram objasniti dve stvari: prvo, zašto ne verujem u boga i besmrtnost; i drugo, zašto smatram da Hrist nije bio najbolji i najmudriji od svih ljudi, mada mu priznajem visoki stepen moralne dobrote.

Krećem se u okviru vrlo striktne definicije hrišćanstva. Nekada je ono uključivalo i veru u pakao. Vera u večnu vatru pakla do skoro je bila bitna osnova hrišćanstva. U ovoj zemlji, kao što znate, to je prestalo da bude bitno posle jedne odluke sa kojom se nisu složili kanterberijski arhiepiskop i arhiepiskop od Jorka. U ovoj zemlji je zvanična religija regulisana zakonom koji je doneo engleski parlament. Tajno veće koje je o tome odlučivalo zaobišlo je mišljenje naših arhiepiskopa o tome i pakao je proglašen nevažnim. Zato ne insistiram na tome da hrišćanin mora da veruje i u pakao.

Postojanje boga

Došli smo do pitanja postojanja boga: to je jedno široko i ozbiljno pitanje, i kada bih se pozabavio njime na adekvatan način, zadržao bih vas ovde do kraja sveta, pa ćete mi oprostiti ako budem nešto sažetiji od toga. Poznata vam je dogma katoličke crkve po kojoj se postojanje boga može dokazati razumom. Ovo je neobična dogma, ali je morala biti uvedena zato što su slobodni mislioci dosta rano počeli da tvrde da postoje razumni dokazi protiv postojanja boga, mada nam vera kaže da on postoji. Argumenti i razlozi protiv postojanja boga su se opširno iznosili, tako da je katolička crkva osetila da se tome mora stati na put. Zato su postavili tezu da se postojanje boga može dokazati razumom i ustanovili su neke argumente koji dokazuju njegovo postojanje. Tih dokaza ima više, ali ja ću se zadržati na svega nekoliko.

Dokaz prvog uzroka

Možda je najjednostavnije i najlakše shvatiti takozvani dokaz prvog uzroka, kojim se tvrdi da sve na ovom svetu ima uzrok; kada se vraćamo unazad moramo doći do prvog uzroka, kojem se daje ime boga. Danas taj dokaz nema preteranu težinu, zato što ni prauzrok svega više nema onu vitalnost koju je nekada imao. Filozofi su došli do zaključka da pitanje prvog uzroka nema smisla. Kada sam bio mlad vrlo ozbiljno sam razmatrao ova pitanja i prihvatao dokaz prvog uzroka, sve dok sa osamnaest godina nisam pročitao Autobiografiju Džona Stjuarta Mila i tamo našao ovu rečenicu: “Moj otac me je učio da se na pitanje: ”Ko me je stvorio?”, ne može dati odgovor, jer ono istog trena navodi na pitanje:”Ko je stvorio boga?” Ova prosta rečenica mi je pokazala lažnost dokaza o prvom uzroku.

Ako sve ima uzrok, onda ga i bog mora imati. Ako išta može postojati bez uzroka, onda to važi i za čitav svet, tako da ta tvrdnja nije valjana. Ona je iste vrste kao i hindu gledište da svet počiva na leđima slona, a slon na leđima kornjače. I kada se pita: ”А šta je sa kornjačom?”, Indus kaže: ”Hajde da promenimo temu.” Svet može da postoji bez uzroka. Podjednako je moguće da on postoji oduvek. Nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je svet uopšte imao početak. Shvatanje da stvari moraju imati početak je rezultat siromaštva naše mašte. Zato prestajem da traćim vreme na dokaz o prvom uzroku.

Dokaz prirodne zakonitosti

Postoji, zatim, veoma uobičajen dokaz prirodne zakonitosti. To je bio omiljeni dokaz tokom celog osamnaestog veka, naročito pod uticajem ser Isaka Njutna i njegove kosmogonije. Ljudi su posmatrali kako se planete okreću oko sunca prema zakonu gravitacije i smatrali su da je bog dao zapovest tim planetama da se kreću na određen način. Bilo je to, naravno, zgodno i jednostavno objašnjenje koje im je uštedelo trud traženja objašnjenja zakona gravitacije. Danas zakon gravitacije razumemo na prilično komplikovan način koji je uveo Ajnštajn. Nemam nameru da vam držim predavanje o zakonu gravitacije, jer bi nam to oduzelo puno vremena. U svakom slučaju, zakon prirode koji je postojao u Njutnovom sistemu, podrazumeva da se priroda iz neobjašnjivih razloga ponaša jednolično. Sada znamo da su mnoge stvari koje smo smatrali prirodnim zakonima zapravo ljudske konvencije. Znamo da čak i u najudaljenijim delovima zvezdanog prostora tri stope čine jedan jard. Ovo je bez sumnje značajna činjenica, ali jedva da bi se mogla nazvati zakonom prirode. Kada steknete znanje o stvarnom ponašanju atoma, otkrićete da je njihovo kretanje mnogo manje podložno bilo kakvoj zakonitosti nego što se smatra, i da je pre u pitanju statistički prosek. Ako bacite kockice, dobićete duple šestice samo jednom u trideset i šest bacanja, ali to se ne smatra dokazom bilo čega; naprotiv, ako bi duple šestice izlazile pri svakom bacanju, mogli bismo da pomislimo da se radi o nečem unapred planiranom. Svi zakoni prirode su u tom smislu slične vrste. To su statistički proseci izvedeni iz zakona slučajnosti. Time čitava stvar u vezi sa prirodnim zakonom postaje manje impresivna.