Drevni korijeni zelene boje

Ljudski rod, koji se pojavio u zelenilu šuma i savana Afrike prije oko 300.000 godina, ima posebnu biološku vezu sa zelenom bojom

10132 pregleda1 komentar(a)
Foto: Alamy

Zelena boja je sinonim za prirodu i pokret zaštite životne sredine - asocijacije koje sežu u prošlost hiljadama godina, piše Džejms Foks.

U februaru 1970. godine, u Vankuveru, u Kanadi, okupila se šaroliko društvo hipika i aktivista da bi raspravljalo o planiranoj nuklearnoj probi na aljaskanskom ostrvu Amčitka.

Na kraju su se dogovorili da otplove do poligona za testiranje i lično protestuju protiv eksplozije.

Po završetku sastanka, predsedavajući je digao dva prsta čitavoj prostoriji i uzviknuo: „Mir!"

Posle kratke pauze, jedan mladi učesnik odgovorio je sa danas besmrtnom replikom:

„Neka bude zeleni mir."

Grupi se toliko dopao taj izraz da su svoj prvi brod nazvali „Grin pis" (Zeleni mir).

U poslednjih 50 godina, ovaj ekološki pokret postao je toliko povezan sa zelenom bojom da je gotovo nemoguće ugledati zeleni plakat, nalepnicu ili kesu sa reciklažu, a ne pomisliti na budućnost naše planete.

Ali iako je ta veza proizvod veoma skorašnje krize, njeno poreklo seže duboko u prošlost.

Zelenu identifikujemo s prirodom i njenim procesima već hiljadama godina.

I zaista, sama reč „zeleno" potiče od drevne proto-indoevropske reči „gre" koja znači „rast".

Ljudski rod, koji se pojavio u zelenilu šuma i savana Afrike pre oko 300.000 godina, ima posebnu biološku vezu sa zelenom bojom.

Naše oči su čak mogle konkretno da se razviju da bi umele da raspoznaju hlorofil u biljkama.

Za razliku od većine sisara, koji su slepi na crveno i zeleno, mi i druge primate smo razvili treću kupastu ćeliju.

Ovaj dodatni foto-receptor omogućio je našim precima da spaze zrelo crveno i žuto voće na pozadini od zelenog lišća, i da razlikuju različito zeleno lišće između sebe.

U dnevnim uslovima, ljudske oči su osetljivije na zelenu nego na bilo koju drugu boju.

Sa razvojem poljoprivrede, počeli smo da koristimo zelenu kao simbol prirode i njenih procesa.

Arheolozi su nedavno otkrili izuzetnu riznicu zelenih perli i privezaka u Levantu, koji datiraju od pre nekih 10.000 godina.

Istraživači veruju da ovi predmeti, od kojih su mnogi stigli sa udaljenosti od više stotine kilometara i po velikoj ceni, izabrani zato što su ličili na mlado lišće i rani zemljoradnici su mogli da ih koriste za prizivanje kiše ili đubrenje useva.

Stari Egipćani, koji su obrađivali obale Nila negde od 8.000 godine p.n.e, takođe su raspoznavali svoje useve uz pomoć zelene boje.

Njihov izraz za ovu boju bio je wadj, što je značilo „cvetanje", a u hijeroglifima je bio predstavljen procvetalom stabljikom biljke papirusa.

Egipatski slikari su često opisivali boga poljoprivrede Ozirisa - zaslužnog za plavljenje obala Nila, puneći zemlju hranljivim materijama i izazivajući nicanje prvih zelenih izdanaka u poljima - kao jarkozeleno biće.

„Zelene misli"

Širom sveta, ljudi su ostvarivali duhovni kontakt s prirodom putem zelenih materijala.

Žad je, na primer, korišćen za pravljenje predmeta koji će garantovati uspešnu žetvu.

Maje su sahranjivale svoje lidere sa maskama smrti od žada upravo iz tog razloga.

Jedan takav predmet, napravljen između 660. i 750. godine n.e. u savremenom Meksiku, opisuje nepoznatog vladara okruženog simbolizmom bilja.

Sa leve i desne strane njegovog zastrašujućeg lica nalaze se dva cveta, njegova kruna se širi u zelenu planinu, a dve mladice kukuruza pokazuju u pravcu budućnosti.

Maska sugeriše da će onaj koji je nosi, poput Ozirisa, ispuniti zemlju plodnošću, osiguravši da njegovi živi podanici napreduju.

Malo je kultura toliko poštovalo prirodu kao islamski svet.

Više od jednog milenijuma pre uspona ekološkog pokreta, Kuran je poručivao muslimanima da čuvaju svoja staništa.

Izuzetno vidovitim rečima, u njemu se opisuju ljudi kao privremeni čuvari ekosistema, savetujući ih da ne narušavaju delikatnu ravnotežu sveta preteranim trošenjem ili nepotrebnim uništavanjem.

Između osmog i 13. veka, islamski filozofi i naučnici su čak pisali traktate o održivoj poljoprivredi, zagađenju i očuvanju životinjskog sveta, a sastavili su i povelju o pravima životinja.

Zbog toga ne bi trebalo da iznenadi što su muslimani toliko voleli zelenu boju.

Muhamed je mislio da je to najlepša boja od svih, vizuelno slična oazi u uglavnom smeđoj bliskoistočnoj pustinji.

„Tri stvari na ovom svetu odnose tugu", priča se da je rekao: „voda, zelenilo i prelepo lice."

Kuran je, za to vreme, sam raj opisao kao bujni i dobro navodnjen vrt, kojim dominiraju voćnjaci natprirodno zelenog drveća.

U ovom tekstu je upotrebljen jedinstveni pridev da opiše njenu posebnu boju: madhamatan.

To je jedina reč u najkraćem stihu u čitavom Kuranu.

Zapadnim društvima trebalo je više vremena da prigrle lepotu prirode i, samim tim, zelenu boju.

Ali u drugoj polovini Srednjeg veka, evropski pisci su počeli da ulivaju u ovu boju svoju novootkrivenu veru u krajolik, povezujući je sa plodnošću, rastom, prolećem, nadom i radošću.

U jednom tekstu iz 15. veka francuski herold Žan Kurtoa nije mogao da sakrije oduševljenje bojom hlorofila:

„Nema na svetu ničeg prijatnijeg od prelepog zelenog polja u cvatu, drveća širokog lišća sa gustim krošnjama, obala reka na koje laste dolaze da se kupaju, a kamenje mu je zelene boje, kao skupoceni smaragdi", napisao je on.

„Šta to čini april i maj najprijatnijim mesecima u godini?

To su zelena polja, koja navode ptičice da pevaju i hvale proleće i njenu veličanstveno veselu zelenu živost."

Krajem 17. veka, engleski pesnici počeli su da shvataju, kao mi danas, da zeleni prostori mogu da imaju izuzetno terapeutska svojstva.

Voljena pesma Endrjua Marvela „Vrt" himna je isceliteljskim moćima ove boje.

„Ni bela ni crvena nisu toliko ljubavne kao ova ljupka zelena", napisao je on.

Marvel je potom krenuo da opisuje svoj izmaštani vrt kao mesto mira i eskapizma - koje može da zameni naše zemaljske brige sa, kako je to upečatljivo napisao, „zelenim mislima u zelenom hladu".

Novi počeci?

Poslednjih godina - a posebno sada, kada se održavaju takvi događaji što je konferencija COP26 u Glazgovu - većina naših „zelenih misli" narušene su strahom od ekološke katastrofe.

Od tog bučnog sastanka u Vankuveru početkom 1970. godine, ova boja postala je zvanična etiketa ekološkog pokreta.

Trenutno postoji više od stotinu priznatih „Zelenih" stranaka u svim krajevima sveta, koje su zajednički pretvorile ovu boju u ideologiju koja definiše naše doba, uporedivu na neke načine sa „konzervatizmom", „socijalizmom" ili „liberalizmom".

Zeleno više nije samo boja; ona je postala politički cilj, način života.

Ovaj pokret su od početka predvodile ličnosti iz kulture.

Umetnik Jozef Bojs pomogao je pri osnivanju prve nacionalne Zelena stranke na svetu, die Grünen, u Nemačkoj u januaru 1980. godine.

Odigrao je i ključnu ulogu u fizičkom ozelenjavaju sveta, posadivši 7.000 hrastova oko nemačkog grada Kasela od 1982. godine nadalje.

Britanski umetnik Dejvid Neš proveo je poslednje četiri decenije praveći skulpture od bilja u Severnom Velsu.

Jasenova kupola, kružni zatvoreni prostor napravljen od 22 pažljivo odnegovana drveta jasena, raste od 1977. godine.

Isprva je zamišljena kao čin ekološkog optimizma.

„Ubijali smo planetu", priseća se Neš.

„Jasenova kupola bila je dugoročna obaveza, čin vere."

Nije svako bio od tolike pomoći.

Krajem devedesetih i ranih dvehiljaditih, islandsko-danski umetnik Olafur Eliason ispustio je bez ikakvog upozorenja ogromnu količinu uranina (fluorescentne žuto-zelene boje) u vodene puteve širom sveta, obojivši reke i potoke u drečavo zelenu.

Ta zelena reka je bila naširoko tumačena kroz ekološku prizmu.

Kritičari nisu mogli da se ne podsete miliona tona otpada koji se svakog dana ulivaju u svetske vode, sa njenom bojom kao jetkom aluzijom na zelena staništa koja se zagađuju.

Drugi umetnici su naprosto bili inspirisani uzvišenom lepotom prirode, kao što su bili njihovi preci pre njih.

Pred kraj života, slikar Hauard Hodžkin natopio je debelu četkicu smaragdnozelenom farbom i jednim smelim pokretom skicirao raskošni kružni oblik preko drvene ploče.

Završena slika može na prvi pogled da izgleda apstraktno, ali ona opisuje nešto što nam je svima dobro poznato.

To je list - blistav, svež i ustalasao od života.

I dok budućnost naše planete ostaje neizvesna, mnogi naučnici su ubeđeni da će se lišće i čudotvorni zeleni pigment koji se u njemu krije pokazati odlučnim oružjem u našoj borbi protiv klimatskih promena.

A tako i treba da bude.

Na kraju krajeva, za rane farmere koji su čekali da izdanci niknu iz zemlje, za pustinjske muslimane koji sanjaju o raju i za savremene aktiviste odlučne da ostvare održivu budućnost, zelena je bila i ostaje boja nade.

Nade da će, posle duge, hladne zime ili leta ispunjenog sušom, dolazak hlorofila biti vesnik novog početka.


Pogledajte video o eko-blokadama u Srbiji


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk