Kontrolne projekcije koje su promijenile legendarne hitove

Reditelji u prvim verzijama nisu ove scene uvrstili u filmove, ali su poslije reakcije publike na test projekcijama, one ili dosnimljene, ili pronađene kao odbačene tokom montaže

7972 pregleda0 komentar(a)
Foto: ALAMY

Sve su to omiljeni delovi omiljenih filmova koji imaju još nešto zajedničko - svi su stigli do bioskopa zahvaljujući vama - ili barem nekom sličnom vama.

Reditelji u prvim verzijama nisu ove scene uvrstili u filmove, ali su posle reakcije publike na test projekcijama, one ili dosnimljene, ili pronađene kao odbačene tokom montaže.

U filmu La La Lend, scena na auto putu je snimljena, da bi zatim bila izbačena tokom montaže.

Naknadno je ponovo ubačena da bi gledaocima od početka bilo jasno da gledaju mjuzikl.

Posle prve probne projekcije filma Venčanja mog najboljeg druga, publika je smatrala da je lik koji je glumila Džulija Roberts previše okrutan da bi zaslužila momka, kako je to originalno bilo zamišljeno.

Zato joj je uteha u filmu njen gej prijatelj.

Fatalna privlačnost je trebalo da se završi tako što lik koji glumi Glen Klouz izvrši samoubistvo.

Publika je, međutim, želela da je kazni žena njenog bivšeg ljubavnika.

Ni Ajkula nije bila pošteđena - Spilberg je ukapirao da sa nekoliko ekstra sekundi filma, koje će biti snimljene u bazenu o njegovom trošku, može da natera gledaoce da odskoče sa stolica.

Nisu sve scene snimljene posle test projekcija značajne kao ove pomenute, ali većina mejnstrim filmova nakon njih prolazi kroz izvesne promene na ovaj ili onaj način.

Neke od tajni ovog procesa su sada otkrivene u memoarima Kevina Geca, osnivača i direktora Srin Endžin/ASI, vodeće kompanije za istraživanje filmske

Nekoliko reditelja, ipak, ne testira filmove, kaže on za BBC putem video poziva iz doma u Los Anđelesu.

Ali oni su retkost.

„U široku distribuciju je 2021. godine ušlo ukupno 130 filmova i 90 odsto ih je prošlo kroz test projekcije, nekada i po nekoliko puta.

„Prosečno, film prođe kroz tri test projekcije, a neki prolaze kroz taj proces i do 10 ili 15 puta".

Edgar Rajt, reditelj filmova Shaun of the Dead, Hot Fuzz i Poslednja noć u Sohou, kaže da nema problem sa testiranjem sopstvenih filmova.

„To može da bude korisno na više nivoa", kaže za BBC.

„Nije loše opipati puls publike, videti šta je u filmu ispričano jasno, šta baš i nije, videti da li je film predugačak.

Takođe, nikada više nećete imati prvu projekciju, tako da se ovaj susret sa publikom uvek pamti, bez obzira da li je utisak dobar ili loš, kaže on.

„Sećam se prve kontrolne projekcije filma Shaun of the Dead, tokom koje sam shvatio da delu publike nije bilo jasno da se radi o filmu sa zombijima - bez obzira na naziv filma - ili da su imali bilo kakvu ideju šta sledi.

„Bilo je veoma uzbudljivo servirati ovakav film potpuno nepripremljenoj publici".

Ovo nije nešto što možete često da čujete.

Režiser koji promoviše film može da hvali glumce, kaskadere, scenografe i kompozitore, ali obično ne pričaju mnogo o prvim gledaocima.

Kako piše Gec u knjizi Audience-ology, test projekcije u velikim multipleksima ostaju „jedno od najtajnovitijih mesta u Holivudu - mesto na kojem poznate reditelje publika dovodi do suza, a glumce multimilionere do izliva besa".

Naravno, imena nećemo pominjati.

Kako je otpočeo proces testiranja filmova

Koliko god ovaj proces izgledao misteriozno, test projekcije su bezmalo stare kao i sama kinematografija.

Gec smatra da je pionir ovog procesa bio Harold Lojd i to dokazuje time da je počeo da testira njegove kratke neme komedije još 1919. ili 1920, kada je osetio da im nešto nedostaje.

Njegov savremenik, Baster Kiton, je radio istu stvar.

Klimaks njegove komedije iz 1925, Sedam šansi, prikazuje mahnitog heroja kako u punom sprintu trči preko livade dok ga progone desetine ljutitih žena u venčanicama.

Gledaoci su bili razočarani ovom poterom, ali su se veselili kada je, tokom jurnjave niz padinu, za sobom ostavljao komade stena koje su se kotrljale nizbrdo.

Zato je u film ubacio novi segment u kojem je morao da izbegava kamenje dok se kotrlja ka njemu.

Ova akciona sekvenca je postala jedna od najčuvenijih u njegovoj karijeri.

Čitav vek kasnije, osnove test projekcija se nisu promenile.

Publika dolazi u bioskop ne znajući koji će film imati priliku da gleda, a posle emitovanja svi dobijaju kartice da upišu utiske.

Ključna pitanja u standardnom upitniku su prva dva i oba imaju pet ponuđenih odgovora.

Prvo pitanje glasi: „Koja je vaša glavna reakcija na film?", a odgovori idu od „Odlična" do „Loša".

Drugo pitanje je: „Da li biste ovaj film preporučili prijateljima?"

Ponuđeni odgovori se kreću od „Da, definitivno", do „Definitivno ne".

Ukoliko film nema dovoljno označenih odgovora u pozitivnim ponuđenim predlozima, u velikom je problemu.

Gec je učestvovao u testiranju više od 7.000 filmova i smatraju ga istraživačem koji je usavršio ovaj proces.

Publika više ne dolazi na ovakve projekcije pravo sa ulice, već se po demografskim principima unapred poziva.

Upitnici su postali duži, diskusije u okviru fokus grupa su sada mnogo detaljnije, a različite projekcije služe da bi se ispitali različiti aspekti filma.

„Ne možete sve odjednom da istražite", kaže Gec.

Prvo prikazivanje može da ukaže da je „potrebno da skratite film ukoliko je bolno dugačak.

„Sledeće može da vam kaže da kraj nije zadovoljavajući ili da likovi nisu uverljivi", kaže.

Najteže je odrediti da li će se publika smejati.

„Postoje određeni komičari i reditelji komedija koji će više puta prikazati film na ovakvim projekcijama ne bi li videli kako njihov film komunicira sa publikom.

„Džad Apatou i Saša Baron Koen vole da se igraju ritmom šala koje plasiraju u njihovim filmovima".

Neki testovi se sprovode i u ranim fazama produkcije - jer niko ne želi da potroši milione dolara na efekte za scene koje ne funkcionišu.

„Sećam se da smo testirali Nevidljivog čoveka bez nevidljivog čoveka", priseća se Gec.

„Uspon Planete majmuna smo testirali još dok je majmun bio samo Endi Serkis„.

Film Lepotica i zver je dobio najviše ocene od svih filmova u čijem je testiranju Gec učestovao, i to u vreme kada je samo pet odsto tog filma bilo animirano, a ostatak su bili crno-beli crteži.

„Priča i muzika su bili spremni, a kada imaš dobru priču, sve ostalo je prosto kao pasulj".

Ali većina filmova ide na testiranje kada su već, manje-više, gotovi.

Ako producenti imaju sreće, potrebno im je samo par sugestija.

Publici se nije dopao originali naziv jedne bejzbol drame iz 1980-ih - Bosonogi Džo.

Novi naziv je promenio sve - Polje snova.

Nekada popravke nisu jednostavne.

Kada je Gec testirao film Besmrtni Tarsema Singa, epsku istorijsku mačevalačku dramu sa Henrijem Kavilom i Mikijem Rurkom, otišao je i korak dalje.

Zaustavio je projekciju pre završetka i pitao posetioce kakav bi oni kraj najviše voleli.

Prva verzija Male prodavnice strave Frenka Oza se završava kao i pozorišni mjuzikl, biljkom mesožderkom iz svemira koja žvaće heroja (Rik Moranis) i heroinu (Elen Grin) i osvaja svet.

Test publika je bila očarana središnjom ljubavnom pričom, tako da je ostala razočarana ovakvim krajem.

„Svi su aplaudirali posle svake pesme", rekao je kasnije Oz za Holivud reporter.

„Obožavali su film! A onda, kada su Rik i Elen stradali, sala se potpuno umirila i utišala.

„To je moglo da se opipa i bilo je strašno".

Poslednja 23 minuta filma je isečeno i zamenjeno srećnim krajem.

Slična, iako manje drastična prepravka, napravljena je u filmu Riba zvana Vanda, tako što su se autori potrudili da kradljivica koju tumači Džejmi Li Kurtis zaista voli advokata kog igra Džon Klis, a ne da samo želi da ga opelješi.

Nedavno je Kurtis priznala magazinu Veniti fer da je menjanje originalnog, „mnogo mračnijeg i zlokobnijeg kraja" izgledalo „kao izdaja".

Ali je „teško reći za tako uspešan film da je takav potez bio greška", ocenila je Kertis.

Da li su test projekcije dobre za film?

Ovakva vrsta ambivalentnog odnosa se često pojavljuje u vezi sa test projekcijama.

One se uglavnom shvataju kao stavljanje komercijalnog aspekta ispred umetničkog, ili kao uzdizanje ćefova bande koja proždire kokice iznad artističkih ambicija autora filma.

„Neke filmadžije imaju poprilično komplikovan odnos sa publikom koja učestvuje na testiranju", kaže Rajt, „ili je naprosto mrze".

U knjizi Audience-ology, Gec se priseća šta mu je jednom prilikom rekao reditelj Ang Li:

„Pikaso nikada nije testirao slike".

Ali Gecov argument je da bi ih Pikaso, da je svaku od slika godinama stvarao, i to po ceni od nekoliko desetina miliona dolara, možda i testirao.

„Čuo sam kako ljudi kažu da studio ima sopstvenu agendu", kaže on, „i to je tačno, ali je ta da žele da se o filmu dobro govori i da ima dug bioskopski život. Tako oni od filmova prave novac".

Pored toga, on čvrsto veruje u mudrost gomile.

„Ako vam neko trubi na auto putu, onda je on kreten", kaže on.

„Ali ako vam trubi njih troje ili četvoro, onda ste vi kreten".

Isto je i s filmovima.

„Ako vam njih 30 ili 40 kaže da nešto ne funkcioniše, morate to da saslušate i da razmislite o tome - možda im ne saopštavate ono što ste želeli da im prenesete.

„Volim da kažem kako testiranje ništa ne oduzima autorovoj viziji, ono samo pomaže da se da vizija ostvari".

Upravo se to desilo dok je Frensis Anan doterivao rediteljski prvenac Bekstvo iz Pretorije, doku-dramu o bekstvu iz zatvora, sa Danijelom Radklifom kao anti-aparthejd aktivistom.

„Producenti su bili opsednuti da im film traje 90 minuta", kaže Anan za BBC, „pa su izbacivali delove filma sve dok publika više nije znala šta se dešava.

„Test projekcije su mi dale municiju da bih mogao da im uzvratim jer su se četiri slabe karike u filmu ticale upravo scena koje su nedostajale."

Kasnije je pozvao izvršnog producenta i rekao mu da je izbacio previše scena.

„Niko ne razume zašto lik umire, ne razumeju šta naš lik radi.

„Možda ako vratiš tu scenu koju sam snimao dva dana sa preko stotinu statista, to može da pomogne".

Od četiri scene koje je producent izbacio, prihvatio je da u film vrati tri.

Ponekada, priznaje Anan, projekcije mogu da odu i u drugom smeru i da posluže studiju da promeni odluku reditelja.

„One mogu da predstavljaju skalpel kojim isecamo pretencioznost i samozadovoljnost.

„Ako je krajnja svrha umetnosti da nas poveže sa nekim, onda je zaista apsurdno da se druga strana isključi iz tog procesa".

Bez obzira da li bi se Ang Li složio, proces je tu i nikuda neće otići.

Nedavno je Gecova kompanija razvila sistem projekcija koje on naziva „Zumom na steroidima".

On omogućava stotinama ljudi da simultano gledaju filmove kod kiuće, dok producent i reditelj proučavaju njihove izraze lica da vide da li se smeju, plaču ili dremaju.

„Ulozi su veći nego ikada sada kada je period u kojem se prikazuju u bioskopima tako kratak.

„Zašto bismo rizikovali prikazivanje filma pre nego što je on spreman da bude prikazan svetu?", zaključuje Gec.



Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk