Mediteranske sahat kule

To što je neko promenio ime Konstantinopolju ne znači da mi treba da menjamo imena gradova. To što je neko crkvu pretvorio u džamiju ili zvonik u minaret, ne znači da mi treba da menjamo džamije u crkve ili minarete u zvonike. To što je neko uklonio tragove postojanja naših predaka ne znaci da mi treba da eliminišemo tragove postojanja drugih u našem okruženju

Praćenje polemike oko (ne)postavljanja krsta na Sahat kulu u Podgorici, podsetilo me na italijansku izreku koju ćete češće čuti od Grka nego od Italijana - “Una faccia una razza” (Isto lice, ista rasa). Istorijski izvori kažu da ju je izmislio Musolini kako bi potvrdio italijansku dominaciju na Mediteranu i supremaciju rimsko-grčke kulture i nasleđa. Ne bi bilo ozbiljno ulaziti u raspravu o ispravnosti pomenute izreke, ali je indikativno da se na našem Mediteranu svi isto ponašaju, iako možda nemaju isto lice i ne pripadaju istoj rasi ili etničkoj grupi. Svi imaju želju da se okite tuđim perjem ili da na tuđi trud, rad ili ponos stave svoj simbol.

Postavljanje svojih obeležja na najlepša i najznačajnija zdanja drugih etničkih, verskih ili ideoloških grupa je specijalitet čitavog Sredozemlja. Aja Sofija, dragulj vizantijske kulture i simbol moći cara Justinijana, bila je gotovo hiljadu godina najvažnija, najlepša i najveća hrišćanska, pravoslavna crkva (izuzev poluvekovne epizode u XIII stoleću kada je pretvorena u katoličku katedralu za vreme okupacije Konstantinopolja od strane katoličkih krstaša). Po ulasku Turaka 1453. godine, vizantijskoj prestonici je promenjeno ime, dato po njenom osnivaču Konstantinu Velikom, u Istanbul a njena saborna crkva je pretvorena u džamiju. Aja Sofija je bila džamija sve do dolaska na vlast Ataturka i modernizacije Turske kada je transformisana u muzej. Sa sve izraženijom antievropskom politikom i sve očiglednijom islamizacijom Turske, predsednik Tajip Erdogan koristi, s vremena na vreme, priliku da preko svojih medijskih megafona lansira pretnju da bi Aja Sofija mogla ponovo da bude pretvorena u džamiju.

Aja Sofija je bila najveća crkva na svetu dok nije napravljena katedrala u Sevilji u XVI veku, ili bolje rečeno, dok seviljska džamija nije “prerađena” u katedralu, a veličanstvena Hiralda od minareta pretvorena u zvonik. Simboli zadivljujućih dostignuća mavarskih i berberskih nejmara i kalifata al-Andalusa postali su zaštitni znaci glavnog grada hrišćanske Andaluzije i dragulj španske katoličke kraljevine. Ili, šta reći za Mezkitu u Kordobi. Najlepša džamija na svetu sa bezbroj lukova i najromantičnijim vrtom pomorandži napravljena je na mestu gde je bila vizigotska crkva u VIII veku a onda je, po proterivanju Nasrida iz Kordobe, u prvoj polovini XIII veka proglašena za katedralu.

I u Rimu imamo nekoliko eklatantnih primera velelepnih i snažno simboličnih zdanja koja su “pokrštena”. Jedan je Panteon, koji je Marko Agripa, rodak prvog imperatora Oktavijana Avgusta, podigao u čast starih i novih bogova i kojem je današnji izgled dao imperator Hadrijan jedan vek kasnije, u VII veku je pretvoren u baziliku. Druga je Koloseum. Pošto su ga vekovima “čerupali” (kameni blokovi iz Koloseuma su ugrađeni u baziliku Svetog Petra u Vatikanu, Palatu Venecija i mnoge druge istorijske zgrade, Rimokatolička crkva je odlučila da ga pretvori u Put suza (Via Crucis) i postavi veliki krst. Ne postoje istorijskih dokazi da su hrišćani ubijani u Koloseumu, tako da opravdanje za “pokrštavanje” Flavijevog amfiteatra kao mestu stradanja prvih hrišćana ne stoji. I dan danas Koloseum je jedna od stanica na Putu suza svakog Velikog petka pred Vaskrs koji pređe papa.

O našim spomenicima, zdanjima, istorijskim mestima koji su oskrnavljeni, preinačeni ili uništeni, samo zato što nisu bili kompatibilni sa svetonazorom tadašnjih vlasti, a pogotovo tokom komunističkog perioda, manje-više sve se zna.

Međutim, za razliku od Mediterana, na Baltiku je sve drugačije. U glavnom gradu Finske, na centralnom trgu gde se nalazi zgrada vlade, univerzitet i katedrala, u sredini je statua ruskog cara Aleksandra II. Tamo je još od perioda kada su Finska i Helsinki bili deo carske Rusije. Na ulazu u helsinšku luku, na Pijačnom trgu, svakog ko dođe s mora u glavni grad Finske dočeka obelisk sa dvoglavim ruskim orlom, postavljen u čast posete carice Aleksandre, supruge cara Nikolaja I, 1835. godine. Na brdu iznad trga i luke bdi ruska pravoslavna crkva posvećena Bogorodici. Finci su sačuvali i poštuju svoju istoriju, onakvu kakva je bila, uključujući i jednovekovni period u kojem su bili deo ruske imperije, uprkos ratovima i neprijateljstvu tokom XX veka.

Kad god pričam ili pišem o ovoj temi setim se opaske čuvenog španskog istoričara i arabiste Klaudija Sančeza Albornoza: ”Kada jedan obrazovan Italijan posmatra akvadukt u Segoviji ili amfiteatar u Meridi, očaran je, ali mu ne padne na pamet da traži prava na Španiju jer je nekada bila pod Rimljanima. Dok obrazovani Arapin pred Alhambrom u Granadi ili Mezkitom u Kordobi oseti uvek jaku želju da ih ponovo zauzme”. Albornoza možda nije u pravu, ali bih razumeo Arape i muslimane koji kada udu u Mezkitu u Kordobi, prolazeći kroz čarobni vrt pomorandži, osete melanholiju. Verujem da je sličan osećaj imaju i hrišćani kada uđu Aja Sofiju.

Finci su se ponašali nekoliko decenija ranije, a u brojnim slučajevima i čitav vek, u odnosu na ostale, po današnjim civilizacijskim standardima. I što je još važnije, uče nas jednoj bitnoj stvari: nema traženja reciprociteta da bismo mi bili bolji ili da bismo se ponašali civilizovano. To što je neko promenio ime Konstantinopolju ne znači da mi treba da menjamo imena gradova. To što je neko crkvu pretvorio u džamiju ili zvonik u minaret ne znači da mi treba da menjamo džamije u crkve ili minarete u zvonike. To što je neko uklonio tragove postojanje naših predaka ne znači da mi treba da eliminišemo tragove postojanja drugih u našem okruženju. Biti na ispravnoj strani istorije podrazumeva biti fin, bez ali i ako, kao Finci.

( Željko Pantelić )