Trampova evropska agenda i posljedice po Balkan i Crnu Goru

Američki predsednik Donald Tramp i njegovi najbliži saradnici imaju manu ili vrlinu, u zavisnosti od ugla gledanja, da saopštavaju grubo i bahato stavove ne samo svojim protivnicima već i saveznicima koje ne smatraju prijateljima već klijentima, ili još gore, vazalima.

Američka spoljna politika prema Evropi suštinski se ne bi mnogo razlikovala čak i da je kojim slučajem pobedila Kamala Haris. Ključna novina je samo u tonu i otvorenoj podršci dela nove administracije, pre svih Ilona Maska i potpredsednika Džej-Di Vensa, esktremno desničarskim i suverenističkim strankama na Starom kontinentu.

Evropa je kolateralna šteta primene klasične geopolitičke gramatike po kojoj se u trouglu najmoćnijih sila najjača, po pravilu, privlači najslabiju treću protiv druge, odnosno glavnog izazivača. Kada se to prevede na aktuelnu geopolitičku scenu vidimo SAD sa namerom da istrgnu "ruskog medveda" iz čeljusti "kineskog zmaja". U toj priči EU i evropski deo NATO-a su samo kolateralna šteta ili u najboljem slučaju posmatrači.

Amerikanci, kroz istoriju, veoma često u prelomnim trenucima biraju neprijatelja koji služi za stvaranje kohezije i mobilizacije u američkom društvu. Nekada je to bila Velika Britanija, nekada Španija, pa Nemačka i Sovjetski Savez/Rusija, a danas je to Kina. Ne radi se o američkoj ili imaginaciji Trampove administracije. Narodna Republika Sija Đinpigna je mnogo veći revizionista nego što je Putinova Rusija ili Trampova Amerika.

Kina se već uveliko sprema da preuzme, milom ili silom, američki primat na planeti. Izgradnja najmoćnije pomorske flote, dupliranje broja atomskih bombi, plansko i opsesivno stavljanje pod kontrolu retkih metala, minerala i primarnih materija neophodnih za visoku tehnologiju, gomilanje zlatnih rezervi i podrška Moskvi u ratu protiv Ukrajine i propagandi protiv Zapada, EU i njenih vrednosti - i pored toga što Kina svoj ekonomski napredak duguje isključivo saradnji sa Zapadom - s ciljem da Rusiju potpuno odvoji od Zapada i potčini, više su nego jasni pokazatelji kineskih namera.

Kada prethodno rečeno imamo u vidu, onda postaju jasnije pozicije Vašingtona po pitanju ruske invazije na Ukrajinu. Trampovu administraciju ne interesuje mnogo sudbina Ukrajine, kao ni pozicije članica EU. Pred njihovim očima je mnogo važniji cilj, a to je pobeda nad Kinom, i zato su spremni da bez mnogo pardona žrtvuju sve što nije deo njihovog vitalnog interesa, da pridobiju Rusiju a završetak rata u Ukrajini je conditio sine qua non.

Rešavanje ukrajinskog pitanja je samo sredstvo u rukama Trampove administracije da regrutuje Rusiju u borbi protiv Kine. U Vašingtonu i Moskvi znaju da Rusija taktički dobija rat u Ukrajini (osvojila je više od petine teritorije nekadašnje republike SSSR-a), ali ga u strateškom smislu gubi jer danas zavisi od Kine kao što nikada nije od Zapada ili Amerike, čak ni tokom Drugog svetskog rata ili posle pada Berlinskog zida.

U Moskvi su svesni da su EU i SAD bili ili jesu opasnost po vladajući režim u Kremlju, ali da realno nisu pretnja za opstanak Rusije, kao što je to Kina. Peking nije opasnost za Putinov režim, ali jeste za budućnost Rusije. Takođe, u odnosima sa EU ili njenim najvažnijim članicama, Rusija je bila tretirana kao ravnopravna strana, dok je u odnosima sa Kinom, eufemistički rečeno, junior partner, nedopustivo za zemlju koja pretenduje da bude viđena i tretirana kao planetarna sila.

Tramp i njegovo najbliže okruženje dele sa Putinom i njegovim saradnicima animozitet prema EU. Ne treba imati iluzije: nijedna američka administracija, ne samo Trampova, ne bi dozvolila federalizaciju EU a kamoli njeno pretvaranje u suverenu državu sa nuklearnim arsenalom, ekonomskim i vojnim potencijalom da dovede u pitanje hegemonsku ulogu SAD. I Amerika i Rusija preferiraju bilateralne odnose sa državama članicama EU umesto sa Unijom.

Na sreću Amerikanaca i Rusa, Evorpljani nisu u stanju da kreiraju federalnu državu, vojsku pod jednom zastavom i komandom, da postanu jedna nadnacija sposobna da bude geopolitički faktor na planeti. Evropom mogu da komanduju samo Nemci i Francuzi, ali je problem što malo ko u Evropi želi da mu komanduju Berlin i Pariz, pa tako dolazimo do začaranog kruga i evropske geopolitičke impotencije, direktne posledice Prvog i Drugog svetskog rata, odnosno "dvostrukog" samoubistva Evrope.

U ovom istorijskom momentu u Vašingtonu i Moskvi su na vlasti političke snage koje su direktni saveznici samoproklamovanih "patriota", suverenista, nacional-populista i drugih ekstremno-desničarskih snaga na Starom kontinentu. Nije slučajno da su i Trampovi i Putinovi epigoni uz sve one partije koje bi da razbiju EU ili da je svedu na carinsku uniju, ukinu evro, zaustave svaki pokušaj federalizacije ili proširenja Unije. Vašington i Moskva se slažu da EU i njene članice ne treba da budu subjekt već samo objekt na geopolitičkoj tabli.

Imajući u vidu da su u Moskvi, kao i bilo kojoj autokratiji, forma i narativ koji se prodaju važniji od suštine i realnosti, aktuelna administracija u Vašingtonu bez pardona ponižava EU i njene najvažnije članice dajući mogućnost Kremlju da slavodobitno pokazuju kako su bili u pravu od početka i da ih Amerika tretira kao sebi ravne, za razliku od EU.

Nije prvi put da Amerika spasava Rusiju od njenih neprijatelja i nje same. Tako je bilo u Rusko-japanskom ratu i u oba svetska rata. Vašington je imao razumevanje čak i za Staljina kada je napravio pakt sa Hitlerom jer su znali da će im SSSR biti potreban za pobedu nad nacističkom Nemačkom.

Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje, rekao bi jedan od najvećih američkih pisaca Mark Tven. Tako Vašington ponovo pokušava da spasi Rusiju od same sebe i smrtonosnog zagrljaja Kine, s ciljem da pobedi nekadašnju Centralnu imperiju. Nevolja je što bi ceh tog trijumfa mogla da plati EU definitivnim stavljanjem tačke na ideju o Evropi kao geopolitičkom subjektu i zakucavanju Evrope kao geografskog pojma i ništa više.

EU i njene države članice ne mogu mnogo toga da urade. Zlatna prilika je propuštena na prelazu između 20. u 21. vek. Evropa nije iskoristila priliku da se federalizuje, da uhvati korak sa tehnološkom revolucijom, da postane geopolitički subjekt. Zaražena viševekovnim virusom nacionalizma, narcizmom malih razlika, lokalnim egoizmima, zaslepljena stečenim privilegijama, nije uspela da postane geopolitički punoletna i da se emancipuje od SAD. Migrantski talasi i nesposobnost da asimiluje potomke imigranata iz druge polovine 20. veka presudno su doprineli da se ekstremna desnica vrati sa istorijskog smetlišta i postane prihvatljiva politička opcija: sanitarni kordoni ne mogu da se drže oko političkih partija za koje glasa više od petine građana iz prostog razloga što postaju kontraproduktivni.

Današnja EU ne može da opstane bez američkog bezbednosnog štita, ne može sebi da dozvoli luksuz da uđe u otvoreni trgovinski rat ili sukob bilo koje vrste sa Amerikom: to bi bio kraj EU. Jedino, što mogu da urade u Briselu, Berlinu, Parizu, Rimu, Madridu i Varšavi jeste da čekaju da prođe Trampova oluja i da pokušaju da stvore uslove za stvaranje federalne EU, jedinog spasa za Evropu i njene građane.

Trampov geopolitički uragan i približavanje Vašingtona i Moskve, sa mogućim finalnim obračunom s Kinom na horizontu, imaće limitirane posledice na Zapadni Balkan i Crnu Goru. SAD već duže vreme nisu previše zainteresovane za naš region, pa zato neće biti epohalnih promena.

Aktivizam pojedinih američkih diplomata ili funkcionera u regionu bio je više plod ličnih ambicija i agendi nego realnog interesa Vašingtona. Primer kosovskog premijera Aljbina Kurtija je najeklatantniji ili ulazak tzv. prosrpskih partija u vlast u Podgorici. Do pre deset godina ne bi mogao da ostane na vlasti u Prištini ni nekoliko nedelja neko ko bi se otvoreno suprotstavljao Vašingtonu a kamoli godinama, kao Kurti.

Reakcije pojedinih bivših zvaničnika Crne Gore i oštre kritike na račun Vašingtona su posledica svesti da neće moći da računaju na američku pomoć kao u prošlosti. Generalno, Vašington neće biti brana, kao što je bio u prošlosti, za dolazak i ostanak na vlasti pojedinih političkih snaga.

Međutim, to ne znači da će tolerisati iskakanja iz šina i menjanje atlantskog kursa država članica NATO. Valja podsetiti da NATO nije, suštinski, nikada bio kolektivna organizacija, već zbir bilateralnih odnosa SAD sa državama članicama Alijanse. Vašington želi dekomponovanu EU, ali ne i NATO, baš kao što dobri odnosi sa Moskvom ne znače dozvolu da Kremlj može da uđe u američki Severnoatlantski atar na Balkanu. Takođe, ako režimi Aleksandra Vučića i Milorada Dodika prežive u Beogradu i Banja Luci, neće morati mnogo da se opiru članstvu Srbije i BiH u NATO, jer sa Trampom u Beloj kući, neće biti proširenja Alijanse pa samim tim ni pritisaka na potencijalne kandidate.

Ključna adresa za naš region ostaje EU. I pored toga što je EU slabija nego ikada, ona je i dalje dovoljno jaka da ima najjači uticaj na Zapadnom Balkanu i u Crnoj Gori. To se neće promeniti ni tokom Trampovog mandata. Negativna okolnost je što Crna Gora i druge zemlje regiona gube veoma moćnog sponzora za brži ulazak u EU. Drugi par rukavica je da li će EU, pod Trampovom pretnjom, krenuti ka jačanju unutrašnjih integracija zaustavljajući proces proširenja ili će nastaviti, kao što je do sada obećavala, da radi paralelno na oba koloseka.

( Željko Pantelić )