Zapadni Balkan, slamka među vihorove

Zapadni Balkan može da postane moneta za potkusurivanje između SAD, Turske, Kine i Rusije. Ključno pitanje je kome će Vašington poveriti, kao podizvođaču radova na Balkanu, da zaustavi kineski uticaj u regionu, budući da SAD vidi Kinu, a ne Rusiju, kao glavnog neprijatelja: EU, Turskoj ili će delovati preko foruma poput "Incijative tri mora" koja je gotovo idealna za suzbijanje uticaja Rusije i Kine, a po potrebi i Turske na jugoistoku Evrope.

Kroz "Incijativu tri mora", SAD su već uspešno blokirale ili sprečile par kineskih geopolitičko-poslovnih poteza u Hrvatskoj, Crnoj Gori, ali i Bugarskoj.

Formalno gledano, naš region je čvrsto u američkoj sferi interesa, bilo kroz članstvo u NATO-u, prisustvo njegovih vojnika ili direktan uticaj američkih diplomata i funkcionera.

Zauzet brojnim problemima na drugim meridijanima, Vašington je prepustio EU, u dobroj meri, vođenje glavne reči na prostoru bivše Jugoslavije plus Albanija. Međutim, Crna Gora i komšijske zemlje su idealni instrument u američkim rukama za ispipavanje pulsa globalnih ili regionalnih rivala a ponekad i za treniranje strogoće prema kineskim interesima u Srbiji i Crnoj Gori, ruskim u Bosni i Hercegovini i Srbiji ili turskim u BiH i na Kosovu.

Vašington je započeo završne operacije za izbacivanje Gasproma iz Srbije. Odlazak ruskog energetskog kolosa neće biti samo ekonomski već i simbolički udarac za ruski uticaj i poziciju koju želi da projektuje u ovom delu Evrope. U tom kontekstu treba očekivati veliku borbu jer se Rusi, uz pomoć svoje "pete kolone" u Srbiji, neće lako predati.

Donald Tramp je još tokom prvog mandata u Beloj kući sa Vašingtonskim sporazumom formalno obavezao predsednika Vučića da ne dozvoli kineskim operaterima da instaliraju 5G mrežu u Srbiji.

Amerikanci su sa evropskim partnerima pomogli Crnoj Gori (hedžing aranžman) da izbegne dužničku zamku koju je postavio Peking preko finansiranja i izvođenja radova na deonici auto-puta od Bara do Boljara. Istovremeno, Vašington je sprečio prodaju luke u Rijeci, kineskom državnom kolosu "Cosco". Tirana je bila izložena snažnim pritiscima da odustane od izdašnih kineskih investicija a prošle godine je na stotinjak kilometara od Tirane otvorena NATO baza.

U BiH, SAD i EU rade zajedno na izvlačenju Sarajeva i Banjaluke iz ruku Ankare i Rusije koje koriste energetsku kartu da bi ojačale uticaj u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici. Izgradnja alternativnog gasovodnog sistema, od ostrva Krk ka BiH, ima cilj da zameni "Turski tok" (Turkish stream) i ruski gas američkim tečnim gasom koji bi bio dopreman preko novog gasovoda. Na njega bi se nakačili i Crna Gora i Albanija.

Prisustvo i realan uticaj Rusije u regionu je obrnuto proporcionalan propagandi koja predstavlja Moskvu kao važnog i zainteresovanog igrača za Zapadni Balkan. U Kremlju, naravno, nemaju ništa protiv da se takve priče šire, ali je činjenica da naš region, uključujući čak i Srbiju i Crnu Goru, nije u fokusu Moskve.

Zapadni Balkan nije među prioritetima Rusije jer je Beograd, kao ključni saveznik, ostao bez izlaza na more, zatvoren sa svih strana članicama NATO-a. Izlazak Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom, otcepljenje Kosova i zatim ulazak Severne Makedonije i Crne Gore u NATO ugasili su i poslednje nade Rusije da formira liniju Murmansk - Minsk - Tiraspol - Bar.

Odnos Beograda i Moskve je u najmanju ruku kontroverzan. Iza velikih reči i antizapadne propagande, Srbija je danas dalje od Moskve nego što je ikada bila od obnavljanja relacija Tita sa Hruščovim, nakon smrti Staljina.

Rusija potcenjuje benefite koje Srbija i njeni građani imaju od evropskih integracija jer, kao i svi autokratski režimi, ima tendenciju da veruje u vlastitu propagandu. Takođe, Rusima ne ostaje ništa drugo nego da seju mržnju, podele i sukobe, kako unutar same Srbije tako i između jugoistočnih država. Cilj pomenute politike je da se pronađe strana iza koje će se propagandno i logistički stati kako bi se zadržalo kakvo-takvo prisustvo u regionu.

Za razliku od Kine i Turske, pored članica EU i same Unije, Rusija praktično ništa ne može da ponudi Srbiji. U poslednje vreme čak ni oružje, imajući u vidu agresiju na Ukrajinu i evropske sankcije prema Moskvi. Na drugoj strani, Kina je snažno ušla u sve industrijske i infrastrukturne sektore koji su od strateškog interesa za Peking, a Turska je postala jedan od važnijih ekonomskih partnera Srbije.

U takvom scenariju, sa protokom vremena, Rusija je osuđena da bude na margini i sa ulogom remetilačkog faktora ili u najboljem slučaju simuliranja intenzivnih i produktivnih relacija sa Srbijom. Malo za ambicije države koja želi da bude planetarna sila.

Promena američke politike prema Srbiji je evidentna. U Vašingtonu je sazrelo uverenje da je potrebno promeniti pristup prema Srbiji kako bi se ona izvukla iz zagrljaja "ruskog medveda" i kandži "kineskog zmaja". Ne radi se o prolaznim ili ličnim inicijativama već o široj strategiji američkog prisustva na prostoru jugoistočne Evrope. Sjedinjene Države su u poslednjih par godina postale treći najveći davalac direktnih investicija u Srbiji.

Amerikanci jesu delegirali pitanja Srbije i Kosova Evropljanima, ali su istovremeno nastavili da prate čitav proces jer nemaju poverenje u sposobnosti EU da može da reši problem. Bez obzira da li se radi o Trampovoj administraciji ili nekim budućim, cilj Vašingtona je stabilizacija regiona kroz davanje široke autonomije Srbima na Kosovu i garantovanje brojnih benefita Srbiji od ulaska u EU i privilegovanih odnosa sa SAD.

U američkim očima kosovski premijer Aljbin Kurti je ključna prepreka za stabilizaciju regiona. Maksimalističke pozicije Kurtija su toliko iziritirale Vašington da se Kosovo našlo pod udarom sankcija i pored toga što su SAD glavni sponzor nezavisnosti Prištine.

Kina širi ili podržava antizapadnu i antievropsku retoriku i osećanja na mnogo perfidniji način od Rusije, pogotovo u jugoistočnoj Evropi. Peking je u prethodnih 15 godina ubrizgao u balkanske države blizu 35 milijardi evra u gotovo 150 projekata.

Kinezi su se po dolasku na Balkan fokusirali na izgradnju saobraćajne infrastrukture da bi zatim proširili svoje apetite na industrijski, energetski i tehnološki sektor. U velike kineske projekte ulaze deonica auto-puta Bar - Boljare, pruga Veles - Skoplje, Beograd - Budimpešta čiji je glavni cilj da spoji Pirej sa centralnom Evropom.

Iza spajanja grčke luke sa Budimpeštom, preko Skoplja i Beograda, koja košta više od tri milijarde evra, stoje "Cosco", Kineske železnice i Ruske železnice. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, pored tragedije na ljudskom planu, ima i veliku geopolitičku implikaciju koja objašnjava nemušte poteze vlasti u Beogradu i nesnalaženje u datoj situaciji.

Erdoganov režim nikada nije imao ambiciju da zaista uvede Tursku u EU i umesto članstva u Uniji Ankara u Zapadnom Balkanu vidi svoje sidro u Evropi i sredstvo prodora ka srcu Starog kontinenta.

Turci su bukvalno stavili pod kontrolu Albaniju. U poslednje dve i po decenije Tirana je potpisala preko 20 vojnih ugovora i protokola u korist Ankare uključujući i prodaju dronova Bajraktar. Turska je u Tirani finansirala izgradnju najveće džamije na Balkanu, a turska nacionalna aviokompanija je de fakto preuzela "Air Albaniju".

Bosna i Hercegovina je takođe dobila dronove Bajraktar TB2 po veoma povoljnim, cenama a vlasti u Ankari su velikodušno ponudile besplatnu obuku bosanskohercegovačkim vojnicima. Kao i u Albaniji, Turska je vrlo aktivna u finansiranju religioznih, obrazovnih i kulturnih centara koji promovišu turski pogled na svet.

Turska je naoružala, u dobroj meri, i kosovske vojne snage, uključujući i dronove Bajraktar TB2. Ankara je među prvim investitorima i trgovinskim partnerima Prištine a veoma drži do toga da njen kontingent u Kforu bude među najbrojnijim.

Novina u turskoj spoljnoj politici su veoma dobri odnosi sa Beogradom i Podgoricom. Ako se pogleda trgovinska razmena i obim turskih investicija, uočava se da je Srbija prva u apsolutnim brojevima, a Crna Gora po glavi stanovnika. Za razliku od BiH, Albanije, Kosova i Severne Makedonije, gde Turska igra na kartu religioznog sentimenta i istorijskih veza, u Srbiji je priča bazirana na obostranim ekonomskim interesima, ali i na tipu vladavine koju praktikuju dva predsednika, Vučić i Erdogan.

Komparativna prednost Turske u odnosima vis-a-vis sa SAD je ta što je u Vašingtonu viđena kao najmanje problematičan izvođač radova američkih interesa, ne samo na Zapadnom Balkanu već i na Bliskom i Srednjem istoku i u Africi, gde su Turci sve češće i sve više brana ruskoj i kineskoj ekspanziji interesa.

( Željko Pantelić )