Oda životu

(“Smrt kuca”, Vudi Alen, prevod, adaptacija i režija Nikola Zavišić, produkcija Trinidad)

U svetu pozorišta često nalazimo komade koji se oslanjaju na “dolinu suza”, a retki su oni koji uspevaju da kroz humor probiju guste oblake egzistencijalnih pitanja. “Smrt kuca” Vudija Alena, u režiji i adaptaciji Nikole Zavišića, ne samo da pripada toj kategoriji, već se i ističe kao raskošna oda životu. Alen zna kako da nas nasmeje dok nam u isto vreme pruža duboko zadovoljstvo u promišljanju o životnim paradoksima.

U ovoj Alenovoj mračnoj komediji u stan dobrostojećeg trgovca Nata Akermana zakuca Smrt jedne večeri, a Akerman nepripremljen na ovaj susret uspeva pomoću karata (on i smrt igraju remi) da svoju Smrt odgodi na jedan dan. Zavišić u svojoj adaptaciji pravi stilsku vežbu u okviru ciklične dramaturgije te Nat postaje Adam (Milovan Filipović) odnosno Eva (Jovana Balašević) koji se susreću sa Smrću (koju naizmenično igraju oboje), a ovo udvajanje daje celovitost i otvorenost predstavi.

Jovana Balašević blista u svojim ulogama, donoseći naglašenu zrelost dok se suočava s neizbežnim pitanjima postojanja. Njena interpretacija lika osvaja publiku, kombinujući duhovitost sa složenim emocijama, dok stvara lik koji je blizak svakom od nas. Njena sposobnost da se kreće između komičnih i ozbiljnih tonova ostavlja snažan utisak, nešto poput filma koji bismo želeli ponovo da pogledamo. U tandemu s Milovanom Filipovićem, koji donosi izvanrednu energiju svog lika, njih dvoje stvaraju dinamičnu hemiju koja naglašava ritam predstave.

Reditelj Nikola Zavišić uspeva da istakne najočiglednije, ali istovremeno najiskrenije delove u narativu. Osim što je adaptirao tekst, Zavišić je majstorski upravljao svetlom, stvarajući atmosferu koja dodatno naglašava emocionalni ton predstave. Zavišić uspeva da uveri publiku da se ispod slojeva anksioznosti i melanholije krije iskrenost koja nas poziva da se suočimo s mračnim sferama naše egzistencije.

Alen, s druge strane, delikatno razotkriva mudrost života kroz svoje dijaloge, pitajući se kakvi su to izbori koje donosi ljudsko biće dok se susreće s vlastitom prolaznošću? Njegova duhovitost je oštra, ona ispunjava scene lucidnošću koja podseća na klasične komedije, dok se istovremeno dotiče zbunjenosti i straha u susretu sa krajem egzistencije. Njegov karakteristični pristup stvaranju kompleksnih likova zapravo je poziv na introspekciju, poziv da se bavimo sopstvenim strahovima i nadama.

Scenografija (Jelena Radović), sa crno-belim satom u središtu, podseća nas na vreme koje neumoljivo otkucava, podsećajući nas na prolaznost našeg života. Sat, monumentalni simbol, provocira gledaoce da preispitaju vlastite izbore i strahove.

Kostimi (Staša Jamušakov), oblikovani su pažljivo, prate i naglašavaju ambijent predstave, oslikavaju unutrašnje svetove likova, pa i same Smrti koja je kod Alena ranjiva, sa sopstvenim porocima, gotovo meke duše.

“Smrt kuca” nije samo predstava, to je poziv na razmišljanje o našim svakodnevnim životima koje često uzimamo zdravo za gotovo, ona nas suočava s vlastitim strahovima, ali uz osmeh na licu. Predstava ističe ideju da život, koliko god bio krhak, može biti obogaćen humorom, što nas podseća na to da kroz smeh možemo da se izborimo sa najtežim pitanjima, jer je humor ne samo dobar katalizator, nego i pokretač promene, jer nas oslobađa straha.

Ova predstava u koju su intepolirane reference na dela velikih stvaralaca poput Čehova, Bergmana, Puškina... ostaje urezana u svest kao podsetnik da je, u svom najdubljem obliku, a to često gubimo iz vida, život poput velikog stiha.

( Nataša Gvozdenović )