Veliki muzički događaj u Crnoj Gori

Jedna od najvećih opera ikada napisana, “opera nad operama”, Mocartov ”Don Đovani” ili “Don Huan”, kako se još naziva, prvi put izvedena je u velikoj dvorani Muzičkog centra Crne Gore (MCCG) u Podgorici. Premijera i dvije reprize u jednoj postavci, bile su 4, 6. i 7. juna, sve u punoj dvorani Muzičkog centra. Rasprodate karte su pokazatelj ogromnog interesa i potrebe publike za opersku umetnost.

Veliki ansambl sa solistima, orkestrom, baletom i horom Muzičke akademije učestvovao je u realizaciji ove složene partiture. Realizacija ove zahtevne opere je pravi podvig za MCCG, zato što Velika dvorana nije projektovana za izvođenje opera. Ipak, velikim trudom i zalaganjem celog ansambla i menadžmenta MCCG dobili smo jedno odlično izvođenje koje služi na ponos svih izvođača koji su učestvovali u ovom velikom projektu.

U istoriji operske umetnosti, ovoj operi pripada posebno mesto. Mnogi znalci ovu operu smatraju najvećom operom ikada napisanom. Na libreto Lorenca da Pontea, Mocart je izgradio delo neprolazne lepote koje i danas zrači istom snagom. Mocart je operu napisao za nemačko pozorište u Pragu, 29. oktobra 1878, u kome je već sa velikim uspehom izvedena godinu dana ranije njegova prethodna opera Figarova ženidba (La nozze di Figaro). Premijera je prvobitno bila zakazana za 14. oktobar, u čast boravka u Pragu nadvojvotkinje Marije Terezije, buduće carice, morala je da se odloži prvo za 24, a potom, zbog bolesti jedne pevačice, konačno za 29. oktobar. Iako je Mocart svoju operu označio kao komičnu (buffo) operu, ona je zapravo dramma giocoso, razigrana, komična drama, oblik koji je u Mocartovo doba bio popularan.

U čemu leži tajna i veličina ove opere? U dubini osećanja, tragici života, i produbljenoj psihologiji ličnosti koje je Mocart na maestralan i neponovljiv način iskazao svojom muzikom. To je njegovo najveće i najzančajnije delo i jedna od najvećih opera uopšte. Njena postavka je veliki trenutak i predstavlja istorijiski događaj u Crnoj Gori. Sa ovom premijerom započinje nova značajna etapa u crnogorskoj muzici. Čini mi se da je osnivanje stalne opere neminovan proces koji mora da bude podržan od svih činilaca kulture u Crnoj Gori.

Ansambl solista činili su istaknuti i afirmisani vokalni umetnici. Bariton Luka Jozić u naslovnoj ulozi Don Đovanija dominirao je celom predstavom. Uvek intonativno siguran, okretan i glumački ubedljiv, vodio je predstavu do kraja. U ulozi Don Otavia tenor Siniše Radina ostvario je ovu ulogu na visokom umetničkom nivou, vokalno i intonativno besprekorno. Sopran Milica Lalošević je odlično denela lik Dona Ane, a vrlo značajnu i zahtevnu ulogu Leporela sa uspehom je ostvario bariton Marko Trajkovski, dok je bas Feliks Paher interpretirao dve uloge Komendatorea i Mazeta, sa odličnim uspehom. Lik Cerline, zavodljive i mudre služavke, odlično je ostvarila sopranistkinja Ena Topšibašić, a tragičan lik Dona Elvire ubedljivo je donela sopran Antonia Vučinović. Generalno, kompletan solistički ansambl je bio na visini zadatka u ostvarivanju ove složene partiture.

Reditelj i scenograf ove postavke Aleksandar Nikolić je na visokom umetničkom nivou osmislio dramaturguju opere, nastupe solista, hora i baletskog ansamla koji su se logično smenjivali na sceni. Svedena scenografija sa akcentom na bračnu ložnicu podvukla je taj erotski momenat koji dominira celom operom.

Odlični kostimi koje je osmislila Senka Ranosavljević dali su čitavoj postavci stilsku autentičnosz doba u kome se događa radnje opere.

Za mene lično, prijatno iznenađenje je bilo čembalo koje poseduje Muzički centar. Baso kontinuo ima značajnu ulogu u dramskom toku opere, kod izvođenja tzv. secco recitativa, dakle bez pratnje orkestra, realizovan je autentičnim zvukom čembala i violončonela. Čembalistkinja Nevena Živković i vilončelistkinja Olesija Anakovskaja odlično su sarađivale sa solistima i pratile tok radnje.

Naravno, izvođenje ove opere ne bi bilo moguće bez Crnogorskog simfonijskog orkestra koji je bio temelj cele postavke. Orkestar je bio smešten u tzv.orkestarskoj rupi i dobro se čuo. Akustika velike dvorane je dobra, i orkestar i solisti se odlično čuju čak i na balkonu. Vidljiv je bio entuzijazam svih svirača u orkestru da su deo istorijskog događaja koji predstavlja početak novog doba u razvoju crnogorske muzike.

Dirigent, maestro Mark Korović, sa velikim autoritetom i znanjem vodio je predstavu od početka do kraja, sigurno i čvrsrtim dirigentsim gestom. Njegov doprinos uspehu ovog projekta je nesumnjivo od najvećeg značaja, čime ne umanjujemo uloge svih učesnika u realizaciji opere.

Iza izvođenja opere u realizaciji projekta stoji izvanredna ekipa pregalaca na čelu sa umetičkim direktorom Markom Simovićem i direktorkom MCCG Isidorom Damjanović, koji stoje na čelu ovog velikog projekta. Za odličnu produkciju i marketing celog projekta zaslužna je rukovodilac ovog sektoara Andreja Sokić, a isto tako, veliki doprinos dali su svi radnici MCCG koju su u njemu učestvovali.

Premijeru je pratila odlično koncipirana programska knjižica sa svim elementima izvođenja, biografijama solista, sadržajem opere i Mocartovim životopisom. U narednim izvođenjima bilo bi dobro da publika može da prati prevod teksta na monitoru iznad scene.

Na kraju, Crna Gora mora da ima svoju opersku kuću, koja će imati stalni operski repertoar. Opera je skupa i ekskluzivna umetnost, ali je takođe i pokazatelj civilizacijskog nivoa i evropskih vrednosti jedne države. Ovo izvođenje je to pokazalo!

( Nebojša Todorović )