Tolstojev hrišćanski anarhizam: Sistem potkopati odbijanjem učešća

Grof Lav Tolstoj je, prilikom posete Moskvi 1881, bio užasnut bedom kakvu je tamo zatekao. Susretao se i ranije sa siromaštvom, nailazio je na prosjake i seosko stanovništvo koje je jedva sastavljalo kraj s krajem baveći se zemljoradnjom, opterećeno porezima i zakupninama. Ali nije bio pripremljen za toliku rasprostranjenost i ubogost gradske sirotinje, niti za razmere policijskog progona kom je bila izložena. Shvatio je u užasu da su prosjaci na ulici morali oprezno da mole za milostinju da ne bi bili uhapšeni. Otišao je, po savetu prijatelja, na Hitrovku, pijacu poznatu kao okupljalište sirotinje i beskućnika. Ono što je tamo video zauvek mu je promenilo poglede na društvo i sam život. Krenuvši za gomilom odrpanih muškaraca i žena, ušao je u prihvatiliše u kom su mogli besplatno da prespavaju i razgovarao je sa ljudima koji su tu potražili utočište. Potom se vratio slugama i u raskošnoj gradskoj kući seo za trpezu sa pet jela.

Raskol između ta dva sveta, sveta bogatih i sveta siromašnih, zgrozio ga je. Već i sama pomisao na negovane konje, razvratne trpeze i raspusnu zabavu u pozorištu počela je da ga uznemirava.

“Nisam mogao a da ne vidim, nasuprot svemu tome”, zapisao je u delu Šta nam je dakle činiti? (1886), “one gladne, promrzle i ponižene stanovnike prihvatilišta. Nije me napuštala pomisao da su ti uslovi nerazlučivi, da jedan proizilazi iz drugog”.

Tolstoj je isprva pokušavao da patnje siromašnih ublaži kroz dobrotvorni rad. Organizovao je prikupljanje priloga i učestvovao u popisu stanovništva da bi pronašao one kojima bi mogao da uruči priloge bogatih. Ipak, uvideo je da novac nije dovoljan. Ne samo da mnogi nisu mogli neposredno da ga koriste, već je prosto deljenje novčanica samo dodatno podgrevalo sistem eksploatacije i izopačenih vrednosti koji je i stvarao siromaštvo.

“Nije dovoljno čoveka samo nahraniti, obući ga i naučiti ga grčki”, pisao je. Bila je neophodna potpuna promena vrednosti, takva da svi nauče “kako da uzimaju manje od drugih i daju im više zauzvrat”.

Tako je Tolstoj počeo da dovodi u pitanje same temelje ruskog društva, što je bio put koji ga je na kraju doveo do kritike samih temelja civilizacije, onakve kako se ona obično shvata. Kombinujući takva razmišljanja sa radikalnim, mada idiosinkratičnim hrišćanstvom, izložio je novu političku misao sa strašću proroka, sistem verovanja koji se najbolje može opisati kao hrišćanski anarhizam.

“Besjeda na gori”

U 19. veku je došlo do procvata anarhističke misli, sa ličnostima kao što su Prudon, Furije, Kropotkin, Ruso i drugi. Tolstoj, dakle, nije bio jedini ko je prihvatao to učenje, ali mu je dao lični, jedinstveni pečat.

Iako ne postoji savršeno podudaran skup načela tih mislilaca, politikolog R. B. Fauler primećuje da se anarhisti 19. veka uopšteno mogu okarakterisati kao ljudi koji su “odbacivali ustaljene norme i strukture, naročito političke, svoga doba” i smatrali su da čovečanstvo treba da živi bez državnog aparata i u skladu s prirodom, što je istovremeno značilo i prirodno okruženje i ljudsku prirodu u užem smislu. Razni anarhisti različito su definisali prirodu, ali većina se slagala u tome da bi civilizacija trebalo da bude zasnovana na ljudskoj prirodi i da su ljudi u osnovi dobri, da im je sposobnost za harmoničnim životom u krvi. Dakle, trebalo bi se upravljati prema prirodi, a ne po volji ili želji pojedinca. Fauler ističe da su, za razliku od tada prisutnije liberalne misli, anarhisti verovali da se lična sloboda najbolje ostvaruje u društvu, u zajednici slobodnoj od vlasti, u mirnom suživotu sa širim okruženjem.

Dok su mnogi anarhisti 19. veka ljudsku prirodu razumeli u naučnom smislu, Tolstoj ju je shvatao religijski. Njegova osnovna načela proističu iz njegovog tumačenja hrišćanstva, iako je odbacivao veliki deo pravoslavne doktrine, uključujući i Isusovu božansku prirodu, postojanje anđela i autoritet crkve.

Umesto toga, Tolstoj je smisao hrišćanstva video pre svega u Hristovoj Besedi na gori. Kako piše ekonomista Robert Higz, tu besedu moguće je sažeti u zapovesti: “voleti bližnjeg kao samoga sebe i uzdržavati se od upotrebe sile ili nasilja”. Tolstoj je verovao da ta učenja čine pravu suštinu hrišćanstva, koje je crkva izvitoperila ne bi li zaštitila sopstvene interese. Stoga je odbacivao veliki deo hrišćanske tradicije, navodeći u delu Carstvo Božije je u vama da se “crkve nalaze pred dilemom: Beseda na gori ili Nikejski simvol vjere, jer jedno isključuje drugo”.

Ljudska sloboda i klasne podjele

To, međutim, ne znači da je Tolstoj poricao postojanje Boga ili potrebu za božanskim u životu čoveka. Naprotiv, celokupno njegovo shvatanje ljudske prirode i hrišćanskog života zasnivalo se na prisustvu Boga u svakom pojedincu, naročito u razumu i savesti. Kako piše Fauler, Tolstoj je verovao “u autoritet božanskog smeštenog u ljudskoj savesti”.

Kao osnova Tolstojevog anarhizma, dakle, nije toliko poslužila zasebno shvaćena ljudska priroda koliko Božije prisustvo u toj prirodi koje upravlja razumom i savešću (na putu) ka poimanju života zasnovanog na ljubavi prema svima. Istinska ljudska sloboda, prema Tolstoju, ne sastoji se u autonomiji ili u nadjačavanju okolnosti, “već u sposobnosti da se prepozna i prihvati istina… i da se postane slobodan i radostan saučesnik u večnom i beskonačnom delu Božijem, u životu sveta”.

Na osnovu takvog uverenja, i u skladu sa širom anarhističkom tradicijom, Tolstoj je odbacivao mnoge društvene strukture svoga vremena. U delu Šta nam je dakle činiti? opisao je kako su ga iskustva sa moskovskom sirotinjom navela da zamrzi klasne podele koje su tolike ljude držale u bedi. Počeo je da veruje da je nepravda kojoj je svedočio proistekla iz odbijanja bogatih da rade. Pošto su silom otimali dobra od seljaka kroz poreze i zakupnine, bogati su se okupljali u gradovima. Seljaci su ih pratili, prinuđeni da nekako zarade za život, ali su često bivali iskvareni idealima luksuza i dokolice koje su bogati predstavljali, što ih je samo dodatno guralo u još veće siromaštvo.

Štaviše, nisu bili krivi samo bogati koji su sebi mogli da priušte da ne rade. Prema Tolstoju, najvažniji rad je onaj koji doprinosi materijalnom opstanku. “Čovekova dužnost da stekne sredstva za život kroz borbu s prirodom uvek će nesporno biti najpreča”, napisao je u Šta nam je dakle činiti? Sve ostale delatnosti, od vođenja posla do proizvodnje suvišnog luksuza (uključujući tu, što je posebno značajno, i književnost), otud su neetične, čak parazitske, do te mere da je vreme trebalo ulagati u koristan rad, posebno u poljoprivredu. On nije poricao važnost umetnosti i nauke (shvaćenih u širem smislu kao težnja ka znanju), niti njihovo širenje kroz obrazovanje. Zapravo, kako ističe slavista i esejista Milivoj S. Stanojević, Tolstoj nije bio protiv naučnog ili umetničkog stvaralaštva, nego samo protiv onih delatnosti koje nisu ni korisne ni potrebne radnicima.

“On se suprotstavlja onim intelektualnim kastama koje su, pošto su uništile stare vladajuće [kaste] crkve, države i vojske, zauzele njihovo mesto, a da nisu bile sposobne niti voljne da pruže ikakvu korisnu službu čovečanstvu”, pisao je Stanojević 1926. godine. Oni, dakle, od primarne dužnosti rada mogu biti izuzeti isključivo uz dobrovoljnu saglasnost radnika da su takve delatnosti dovoljno vredne da bi im, zarad izdržavanja, bio dodeljen deo plodova njihovog rada.

Odbijanje svakog nasilja

Akumulacija kapitala koja je nekima omogućavala da žive od tuđeg rada predstavljala je, prema Tolstoju, koren problema i on je bio ubeđen da je novac sam po sebi stvoren kao sredstvo eksploatacije radničke klase. Stanojević je takođe istakao (i kritikovao) da je Tolstoj smatrao da novac nije puko sredstvo razmene, nego sredstvo izrabljivanja. Iako je tačno da novac može da predstavlja rad, čim bude nasilno akumuliran on počinje da predstavlja ukradeni rad. Tolstoj je verovao da je takvo stanje stvari uspostavljeno već samim uvođenjem valuta, koje su dominantne grupe nametnule kao zgodno sredstvo za prisvajanje plodova rada onih koje su izrabljivale.

Štaviše, vrednost novca nije se održavala zbog neke njemu inherentne poželjnosti, nego upravo zahvaljujući “zakonu i vlasti, a te institucije počivaju uglavnom na obmani ili predstavljaju organizovanu silu”, pisao je Stanojević. Tako su vlasti podržavale, odnosno nametale, novac kao sredstvo razmene pre svega zato da bi imale pogodan oblik za oporezivanje, što je, prema Tolstojevom viđenju, predstavljalo pljačkanje radnika.

Tolstoj je smatrao da bogati moraju da se odreknu bogatstva, da daju zemlju onima koji su mogli da je obrađuju i da počnu i sami da rade. Istoričarka književnosti i kulture Irina Paperno piše da ga je to, “na zaprepašćenje njegove porodice i posluge”, navelo da se vrati kući i počne da i sam radi fizičke poslove što je moguće više. Sam je iznosio noćnu posudu, cepao drva, pravio sebi čizme, kosio je livade i orao njive. Istoričar Kenet C. Venzer beleži da je pokušao i da razdeli svoje imanje, ali da ga je u tome sprečila supruga, zabrinuta za dobrobit porodice.

Uprkos tome što se posvetio fizičkom radu, Tolstoj nije prestao da piše, iako je uglavnom odustao od fikcije i okrenuo se političkim i etičkim temama, uz poneko delo “narodne književnosti”. Objavio je 1894. godine Carstvo Božije je u vama, delo u kom možda i najelokventnije i najprofetskije izražava svoju viziju, delo koje je, kao što je poznato, duboko uticalo na Mahatmu Gandija.

Glavna tema knjige bio je pacifizam, odbacivanje svakog oblika nasilja, čak i u borbi protiv zla. Tolstoj je tvrdio da takav stav nije samo lični, etički izbor, već i suštinski deo hrišćanskog poimanja života, života koji se temelji na istini univerzalne ljubavi i podriva svaku vlast i izrabljivanje. Sva prethodna shvatanja života, smatrao je, počivala su na samoljublju. Čak je i društveno, nacionalističko poimanje bilo samo proširenje te ljubavi na sopstvenu zajednicu ili narod; da bi napredovalo, čovečanstvo mora da prevaziđe takve sebične pobude. Hrišćanstvo je stoga, prema njemu, predstavljalo prirodnu evoluciju ljudskog društva, a upravo prepoznavanjem “božanske iskre” u sebi, koja svaku osobu čini “Sinom Božijim”, čovek postaje sposoban da voli.

“Svest o tome da si Sin Božiji, kome je osnovna osobina ljubav, ispunjava potrebu za proširenjem sfere ljubavi na onakvu do kakve je dospeo čovek kroz društveno poimanje života”, napisao je on.

Odbijanjem da učestvuju u nasilju, verovao je Tolstoj, hrišćani mogu da potkopaju državu, koja je izgrađenu na ropstvu. U početku je, prema njegovom mišljenju, vlast nastala kao manje od dva zla. Bila je uspostavljena da bi suzbila nasilje u okviru određene zajednice, a to je uradila tako što je preuzela monopol nad primenom sile. Međutim, kako je “sklonost pojedinaca ka nasilju” opadala, potreba za državom kao čuvarem reda više nije postojala i ona je, umesto da sprečava nasilje, postala njegov glavni podstrekač. Postavljena na poziciju moći, država je nastavila da održava samu sebe radi sopstvene koristi. To je činila držanjem vojske, policije, zatvora, sudova i drugih sredstava zastrašivanja i kažnjavanja; hipnotisanjem javnosti kroz obrazovanje i versku dogmu; iskorišćavanjem resursa putem poreza; i, konačno, brutalizovanjem ljudi tako što ih je prisiljava da postanu deo mašinerije nasilja kroz obavezni vojni rok.

Način da se ovaj sistem potkopa nalazio se u odbijanju učešća u njemu, u odbacivanju svakog nasilja, u skladu s Hristovim učenjem. Tolstoj je verovao da će, kada se javno mnjenje dovoljno približi tim načelima, ceo državni poredak urušiti sam od sebe.

Zalaganje za zemljišnu reformu

Izgleda da je Tolstoj u knjizi Carstvo Božije je u vama takav oblik otpora video pre svega kao zadatak pojedinca, ali je pred kraj života počeo da zagovara i sveobuhvatnu društvenu reformu, naročito podržavajući sistem američkog ekonomiste Henrija Džordža. Venzer ističe da se Tolstoj po mnogo čemu razlikovao od Džordža, posebno u tome što je odbacivao njegovu želju da izgradi visokotehnološko, industrijalizovano društvo. Međutim, verovao je da je Džordžov sistem najprihvatljiviji od svih tada postojećih, naročito zbog njegovog zahteva da se ukine privatna svojina nad zemljom. Plodno zemljište, prema tom sistemu, trebalo bi da bude podeljeno za poljoprivredu, a svi porezi da se svedu na jedan - zemljišni porez, određen prema kvalitetu zemljišta.

Tolstojev poslednji roman, Vaskrsenje (zbog kog je na kraju bio i ekskomuniciran), u velikoj meri je napisan s ciljem da se izlože i promovišu principi Džordžove reforme. Glavni junak romana, Nehljudov, propoveda džordžizam seljacima, navodeći:

Zemlja ne pripada nijednom čoveku; ona je božja… Zemlja je svima zajednička. Svi na nju imaju jednako prava, ali postoji dobra zemlja i loša zemlja, a svako bi hteo da uzme onu dobru. Kako onda postupiti pa da ona bude pravično raspodeljena? Ovako: onaj što će koristiti dobru zemlju mora onima što je nemaju da plati onoliko koliko vredi zemlja koju koristi.

Takav poduhvat je za Tolstoja bio u suštini religijski i, kako ističe Venzer, “džordžistička komuna trebalo je da se razvije u ono što je Tolstoj zamišljao kao odraz neba na zemlji, gde čovek i sva stvorenja žive u harmoniji”. Odbacivanjem nasilja i izgradnjom mirnog agrarnog društva u skladu sa načelima Henrija Džordža, verovao je Tolstoj, hrišćanski zadatak stvaranja carstva božijega može da se ispuni ne kao iščekivani zagrobni život, već kao živa, istorijska stvarnost.

U deceniji koja je prethodila Tolstojevoj smrti rusko društvo je sve više zapadalo u nerede. Seljaci su se dizali protiv vlasti, socijalisti i komunisti su postajali sve brojniji, a država je pribegavala stravičnom nasilju da bi kontrolisala stanovništvo.

“Tolstojeve strepnje postale su monstruozna stvarnost”, piše Venzer. “Narod je još više patio, a krv se lila ulicama”. Tolstoj, tada u svojim kasnim sedamdesetim, nastavio je da piše grozničavim tempom, u očajničkom pokušaju da spase svoju zemlju. Otišao je dotle da je pisao pisma caru Nikolaju II i velikom knezu Nikolaju Mihailoviču, zalažući se za sprovođenje Džordžove zemljišne reforme. Prezirao je socijalistička i demokratska rešenja, verujući da jedino car može da reši situaciju, tako što će zaobići državnu hijerarhiju i samostalno sprovesti reforme koje bi mogle spasti Rusiju pre nego što bude kasno.

Sposobnost da se obrati i srcu i umu

Tolstoj je umro 20. novembra 1910. godine, u svojoj osamdeset trećoj, na železničkoj stanici, a njegove reči ostale su neuslišene. Rusija je u deceniji koja je usledila skliznula u sveopštu revoluciju, što je kulminiralo boljševičkim preuzimanjem vlasti i nasiljem sovjetskog režima. Talasi represije su se smenjivali i dovodili su samo do novog krvoprolića, a narod je i dalje trpeo.

Ipak, malo je verovatno da bi Tolstojeve reforme predstavljale melem za ruske boljke, toliko složene i duboko ukorenjene kakve su bile. Isto tako, upitno je u kojom meri se njegovi stavovi mogu primeniti danas. Komentatori su isticali da su mnoge Tolstojeve ideje o ekonomiji i politici površne, pa i nekoherentne. Higz, na primer, iako se divi Tolstojevoj kritici države, njegovo shvatanje ekonomije opisuje kao “katastrofalno”. Tolstojev pristup često je emotivan, više književan nego do kraja promišljen.

Ali upravo je Tolstojeva sposobnost da se obrati i srcu i umu, savesti kao božanskoj iskri u svakom čoveku, ono što čini da njegove reči odzvanjaju i danas. Možemo možda da dovodimo u pitanje konkretne elemente njegovog stanovišta, ali njegova kritika nepravde i vizija pravednog društva i dalje su snažne i relevantne. Retko ko je tako duboko mario za sirotinju i potlačene ili tako ozbiljno shvatao potragu za istinom i život u skladu s njom, a harmonija se drugačije i ne može dosegnuti. Istorija se kreće, a čak ni Tolstoj nije mogao da preusmeri njene krvave točkove. Ali uvek možemo da tragamo za istinom. Tolstoj je napisao: “Jedini smisao života jeste da služimo čovečanstvu doprinoseći uspostavljanju carstva Božijeg, što se može postići samo prepoznavanjem istine i njenim ispovedanjem”.

(Glif redakcija; izvor: JStor Daily; preveo; Matija Jovandić)

( Ben Vulard )