Ko na šta liči

(novimagazin.rs)

Grdno posvađani svet, mahom je saglasan da će mu pečat udariti odnosi između Amerike i Kine. S tom prognozom su se intimizirale toliko, da uveliko rade na njenom obistinjenju.

A u nadmetanju da svet oblikuju tako da nalikuje na jednu od njih, i Amerika i Kina nerado priznaju da, mestimično, više one liče jedna na drugu, nego svekoliki treći na njih. Mase eksperata istrajno nastoje da taj fenomen nekako raščivijaju a da ne zapadnu u dve već uveliko lansirane krajnosti. Po jednoj su Kina i Amerika zapravo „Kimerika“, ortakluk neraskidivih interesa, dok im po drugoj, sleduje Tukididova zamka - neizbežan rat između ustoličene i nadiruće sile.

Izbegavajući te krajnosti, nobelovac Pol Krugman je, nedavno, pribegao preterivanju druge vrste. Po njemu, sadašnja vlast Donalda Trampa podseća na, po zlu upamćenu, „kulturnu revoluciju“ Mao Cedunga.

Jer, na udaru obe vladavine, koje su tumbale poredak, našli su se elitni neistomišljenici - naučnici, istraživači, profesori, studenti, dok su favorizovani lojalisti. Poređenje tu prestaje, pošto je komunistički ekstremizam bio drastičan (računa se da je 1966-76) ubijeno oko dva miliona ljudi, dok Ameriku danas karakteriše liderski voluntarizam, krcat osporavanjem ljudskih prava i medijskih sloboda, s drastičnim smanjenjem izdataka za zdravstvo, obrazovanje, uz salvu napada na pravosuđe.

Analitičari nalaze i drugačije sličnosti. Napominju da Tramp uzgaja kult ličnosti, ne samo tragom Maoa nego i poput sadašnjeg kineskog vođe Sija Đinpinga. Za koga je svojevremeno, donekle u doskočici, rekao da mu zavidi što ima praktično neograničen predsednički mandat, što kao prednost nazire i u pozicioniranju Vladimira Putina.

Posebno je zanimljivo da do pomenutih usličnjavanja dolazi u vreme kad Trampova administracija nastoji da izazove raskol u kinesko-ruskom strateškom partnerstvu, kao što je to učinio Ričard Nikson početkom 1970-ih. A slično rade i Si i Putin, samo u suprotnom smeru - za razjedinjavanje Zapada - uz propagandu da su njihove autokratije delotvornije od njegove demokratije.

Ipak, francuska politikološkinja Stefani Balm u obimnoj studiji sugeriše da je u odnosima SAD-Kina važnija sličnost obostranih težnji za sticanje globalne moći nego upuštanje u ideološka natezanja. Iako su njihovi pristupi različiti, zaključuje, obe sile služe, u krajnjoj liniji, jedna drugoj kao ogledalo.

Iako se njihovi pristupi mogu razlikovati, Kina i Sjedinjene Države projektuju svoje vizije sa dubokim osećajem izuzetnosti i univerzalne ambicije, u krajnjoj liniji služeći jedna drugoj kao ogledalo.

Ogledale su se i ranije. Hroničari podsećaju da je Konfučijevo učenje nadahnjivao i očeve američke nacije, a da je američki sistem poslužio kao uzor Sun Jat Senu, prvom lideru kineske republike (1912) po svrgavanju monarhije.

Registrovano je, takođe, da se reformatorska Kina Deng Sjaopinga služila iskustvima američkog ustrojstva, pa ga i imitirala u pojedinim oblastima. Sada se, pak, nižu preporuke Trampu da izvuče pouke iz razvoja Kine, kako Amerika ne bi dalje zaostajala za njom u ključnim sektorima. A u koje londonski Ekonomist ubraja kompjuterske i poljoprivredne nauke, hemiju, inženjering, ekologiju, fiziku i matematiku.

Amerika propoveda da treba da uči od Kine, ali to čini da bi stečeno znanje mogla da iskoristi da porazi Kinu, nepoverljiv je pekinški Global tajms. Nije ga uverio ni ekspert u Forin polici koji poplavu Trampovih rezova vidi kao zalet ka „državnom kapitalizmu“, svojstvenog Kini.

Podozrenja opstaju naročito zbog već pomenute sličnosti. Obe velesile se bore za globalnu prevlast, zbog čega se, ako zatreba, neće libiti ni da u po nečemu zaliče jedna na drugu.

Na ovim prostorima, pa ni u celoj Evropi, nema poretka koji javno teži da kopira modele SAD ili Kine. Em su nedostižni, em nisu u skladu s lokalnim i mentalitetima i demokratskim običajima.

Ali, to ne znači da nisu prisutni. Amerika i Kina, utisak je, bitno utiču na stanje u Srbiji, iako se ovdašnja vlast, više rutinski, zaklinje u EU i Rusiju.

Bilo je i vremena kad se Kina ugledala ne samo na Ameriku nego i na nas. To jest na Jugoslaviju.

U svoje reforme ukalkulisala je naš otpor sovjetskom hegemonizmu, kad je s njim ona raskinula, ovdašnju otvorenost prema svetu, nesvrstanost, dozirano uvođenje kapitalizma u jednopartijski socijalizam. U njoj je sve to profunkcionisalo, a s mukom je svom partijskom članstvu morala da objašnjava da im se balkanski uzor raspao zbog „istorijskih razloga“.

Ovaj ostatak i sad, ipak, u ponečemu služi kao primer drugima - da ga ne slede. U vremenima velikih globalnih podela, pogotovo kad je neko okružen jednom silom, kao mi Evropskom unijom i Natom, sedenje na četiri stolice nikome ne liči na održivu poziciju.

Druga stvar je kad uobrazilja svrgne stvarnost. Pa ovdašnji lider umišlja da je četvorostruko obdaren.

Da se borbom protiv nepostojeće „obojene revolucije“ umilio Siju i Putinu, samoreklamiranjem Trampu, a koprcanjem među njima i Ursuli fon der Lajen. Ali, oni bolje vide s kim imaju posla kad ga ugledaju u „Ćacilendu“, čijeg se postojanja svako od njih posrami, kad već neće onaj ko ga je nasadio.

( Momčilo Pantelić )