Kolektivna trauma kao rekvizit u posljednjoj Vučićevoj predstavi

(Peščanik.net)

Već mesecima režim Aleksandra Vučića zastrašuje javnost porukama o mogućem građanskom ratu. Studentsko-građanska pobuna opisuje se kao pokušaj obojene revolucije, instruirane od strane nikada jasno imenovanih aktera sa zapada. Tokom poslednjih dana otišlo se i korak dalje - od verbalnih upozorenja do režiranih scena koje treba da dočaraju sukobe među građanima. I dok s jedne strane zaista stoje pobunjeni i pravedno besni građani, sa druge su od strane režima plaćene ili ucenjene grupe batinaša i huligana, opremljeni šipkama i palicama. Ideja je da se oni prikažu kao pristalice SNS-a, koje ne samo da su brojne, već i fizički nadmoćne. Između batinaša i pobunjenih građana postavljen je kordon, sa čini se instrukcijama da ne reaguje na nasilne činove batinaša, makar uperene i protiv samih policajaca, kao i sa dozvolom da se na građane izruči najširi repertoar brutalnosti. Snimci upotrebljene pirotehnike, zvukova topovskih udara, hapšenja brojnih građana neprestano se ponavljaju na režimskim televizijama kako bi ubedili gledaoce da građanski rat samo što nije počeo. Dodatno, građani se okrivljuju za činove nasilja počinjene od strane batinaša.

Opisane slike nisu slučajne: one posebno rezoniraju sa generacijama koje se živo sećaju devedesetih, obeleženih građanskim ratom, nemaštinom izazvanom međunarodnim embargom i rekordnom inflacijom, ali i pokretom otpora koji je ulazio u ulične sukobe sa policijom. Najintenzivnije na to reaguju ljudi stariji od pedesetak godina, ali je taj period ostavio duboku psihološku senku i na unutrašnji prostor nešto mlađih generacija. Da su se poruke primile, uveravam se kroz razgovore sa starijim sugrađanima širom Srbije. Vidno uznemireni, svi zaredom ponavljaju: „Samo da ne bude rata!“ Na moje pitanje ko bi sa kim zapravo ratovao, budući da pristalice SNS-a uglavnom čine stariji od 55 godina, dok studentsko-građanski pokret okuplja njihovu decu i unuke, kao potencijalni napadači imenuju se Albanci ili pak neki neodređeni zapadnjaci, stranci.

Zašto režim to čini? U Srbiji nije novost da vlast počiva na apelovanju na strahove građana. Učvršćivanje podrške i skretanje pažnje sa unutrašnjih problema često se vršilo preusmeravanjem na spoljnopolitičke probleme i preuveličavanjem opasnosti od regionalnih konflikata. Istaknut primer je indukovanje i eksploatacija straha građana na početku rusko-ukrajinskog rata, a uoči parlamentarnih izbora 2022. godine. Po izbijanju rata, SNS naglo menja ključne poruke izborne kampanje, koje su se isprva ticale ekonomskog napretka. Vučić najpre zastrašuje javnost izjavom da Srbiju čeka „najteža zima u poslednjih 70 godina“, da bi usledilo prikazivanje krcatih robnih rezervi, dok ključni slogan kampanje postaje „Mir, stabilnost, Vučić“. Reč je o političkoj strategiji dobro poznatoj i opisanoj u okviru političke psihologije. Uobičajena je tendencija da se građani u vremenima krize okreću poznatim političkim opcijama i strankama i liderima koji su prethodno vršili vlast. Osećanja anksioznosti i straha crpe mentalne kapacitete i usmeravaju glasače ka poznatim opcijama koje mogu da garantuju stabilnost. Stoga i SNS isprva preuveličava pretnju, apeluje na strahove koji oživljavaju mučne sećanja na devedesete, a zatim se nude umirujuće poruke. Kolege Nikola Jović, Milan Krstić i ja smo opisali i kvantifikovali ovaj proces u naučnom radu iz 2023. godine.

U istom ključu možemo razumeti i zašto studentsko-građanski pokret jača u periodu relativne ekonomske stabilnosti i kontinuirano rastućeg zadovoljstva životom u Srbiji (World Happiness Report i European Social Survey). Građani koji se osećaju samopouzdano i koji nisu zabrinuti za egzistenciju spremniji su da se upuste u rešavanje krupnih političkih problema. Ove okolnosti režim koristi kako bi diskreditovao pokret nazivajući ga pobunom privilegovanih. Ovde je bitno naglasiti da je pozitivni trend o kom pišem karakterističan za celokupan jugoistočni evropski blok, te da je posledica udaljavanja od socijalističke i ratne prošlosti, a ne veštog naprednjačkog vođenja države. U knjizi „Makroekonomske krize i reforme u Srbiji 1980-2023.“ akademik Pavle Petrović piše kako se, u poređenju sa drugim istočnoevropskim zemljama, ekonomski rast u Srbiji najmanje odražava na primanja građana, što nas usmerava ka zaključku da se državni novac izvlači za druge svrhe.

Drugi razlog za izazivanje nasilja na ulicama tiče se već kontinuiranog pokušaja da se studentsko-građanski pokret prikaže kao nasilan. Time vlast želi da obeshrabri građane koji još uvek stoje „na ivici“ i razmišljaju da li da se priklone jednoj ili drugoj strani. Američka politikološkinja Erika Čenovet u svojoj seminalnoj studiji o okolnostima pod kojim građani uspevaju da svrgnu autoritarne režime, pokazuje da je percepcija građana da je pokret otpora nenasilan značajan za dalje širenje podrške. I ova strategija režima ima kontinuitet i primenjivana je na mnogim mirnim protestima u prošlosti. Nema dileme da je bes građana proključao i da ovih dana svedočimo i činovima nasilja usmerenim prema naprednjačkoj imovini, no nasilje usmereno protiv ljudi zapravo vrše batinaši i pripadnici policije.

Dodatne argumente za umirivanje straha od građanskog rata nude i politikolozi Dejan Bursać i Vujo Ilić. Bursać na društvenoj mreži X opisuje glasačko telo Srpske napredne stranke kao izuzetno pasivno, sačinjeno pretežno od penzionera, socijalno ugroženih i zaposlenih u javnim službama. To su ljudi koje je teško mobilizovati i za prisustvo na partijskim mitinzima, a kamoli za učešće u oružanim sukobima. Ovim se ne umanjuje ozbiljnost prethodnih napada na studente i građane, u vidu gaženja automobilima, napada na dekanicu Nataliju Jovanović nožem i lomljenja vilice studentkinji u Novom Sadu. Politikolog Vujo Ilić dodatno objašnjava da građanski ratovi izbijaju kada postoje dve snažno organizovane, nasilno spremne strane. U Srbiji toga nema: građani koji protestuju nemaju ambiciju da ulaze u nasilne sukobe, dok je pristalice vlasti teško zamisliti u rovovima, bez obzira na režimske pretnje i scenarije.

Paradoksalno, upravo haos na ulicama i Vučićeva očigledna nemogućnost da ga „uredi“ glavni su razlozi pada njegove podrške. Kritička javnost se pita da li su inscenirani neredi uvertira za uvođenje vanrednog stanja. S druge strane, već smo imali naznake da se ide ka izborima kao najboljem mogućem razrešenju krize, jer su od strane režima plasirani prikladni spotovi i najavljeni finansijski podsticaji. Moguće je da je zastrašivanje koje opisujem još jedna predizborna manipulativna strategija. Ona je po logici već viđena, no sada je primenjena u intenzitetu i obimu koji je nehuman i ugrožavajući za psihološko dobrostanje građana Srbije. Psihološke rane iz devedesetih, traume rata i siromaštva, nikada nisu zacelile kod svih nas koji ih se sećamo. Ovaj obim retraumatizacije, zarad blokiranja političke imaginacije i želje za promenom, može se smatrati jednim od najbeskrupuloznijih činova ovog režima. To mora biti poslednja Vučićeva predstava, a naša kolektivna trauma nikada više ne sme biti iskorišćena kao dnevnopolitički rekvizit.

Autorka je socijalna psihološkinja i docentkinja na Fakutetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

( Ivana Jakšić )