Ko će koga prevariti?

Opozicija u Crnoj Gori, delovi nevladinog sektora i deo crnogorskih intelektualaca, kao i zvanični Zagreb, ne žele da Podgorica sa ovom vladom završi pregovore sa EU, a kamoli da postane i formalno njena članica u sledećih par godina. Kuriozitet je da taj cilj ima i zvanični Beograd, ali iz sasvim drugačijih pobuda. Jedina varijabla u pomenutoj nejednačini su Nova srpska demokratija Andrije Mandića i donekle Demokratska narodna partija.

Na delu, dakle, imamo neku vrstu neprincipijelne koalicije kakve su se puno puta registrovale u prošlosti, pogotovo u prethodnom veku, na južnoslovenskim prostorima. Razlika između opozicije u Crnoj Gori, dela crnogorskog društva i Zagreba na jednoj strani, i Vučićevog režima na drugoj, je u tome što prvi ne žele da ovakva CG uđe u EU - konkretno sa Andrijom Mandićem na čelu Skupštine i ministrima iz Nove srpske demokratije, Demokratske narodne partije i Demokrata - a drugi ne žele nikakvu Crnu Goru u EU, bez obzira na sastav vladajuće koalicije, baš kao što ne žele ni Srbiju da približe EU.

U tom kontekstu već duže vreme traje “izazivanje” predsednika Skupštine Crne Gore Andrije Mandića, i u manjoj meri Milana Kneževića, ne samo od strane crnogorske opozicije i pojedinih hrvatskih političara u Zagrebu i Evropskom parlamentu, već i od beogradskog režima. Cilj je isti: izazvati, pre svega, Mandića da napravi pogrešan korak, dovoljno veliki da neizbežno proizvede raspad vladajuće koalicije i posledično vlade Milojka Spajića.

Mandić je od ustoličenja na funkciju predsednika Skupštine Crne Gore imao seriju grešaka - pojavljivanje na proslavi pobede Vučića na izborima u Srbiji, izostavljanje zastave BiH na prijemu Dodika u Skupštini Crne Gore, govor na Zidanom Mostu - ali je izbegao da napravi teške diskvalifikujuće poteze kakvi bi, recimo, bili odlazak u posetu Ruskoj Federaciji, zatim na proslavu neustavnog Dana Republike Srpske ili davanje izjava koje bi dovodile u pitanje nezavisnost Crne Gore, članstvo u NATO-u, priznavanje Kosova ili pregovarački proces sa EU.

Tajming skupštinske Rezolucije o Jasenovcu, Mauthauzenu i Dahau jeste bio teška politička greška - u dobroj meri “začinjena” od srbijanskog režima - ali ju je razvoj događaja u Hrvatskoj prilično razvodnio i izbio je Zagrebu iz rukava najjaču kartu, a to je bio zahtev za povlačenjem Rezolucije što bi svakako izazvalo raspad vladajuće koalicije.

S bujicom ustaške nostalgije, relativizovanjem pozdrava “za dom spremni” u hrvatskom Saboru, pevanjem na javnim mestima, u prisustvu hrvatskih policajaca, ustaških budnica i pesama koje veličaju ubijanje Srba, zvanična Hrvatska je mogla da isporuči Crnoj Gori samo sporna pitanja koja su postojala pre dolaska na vlast aktuelne crnogorske koalicije, ali ne i Rezoluciju o Jasenovcu.

Proglašavanje Mandića, Kneževića i Alekse Bečića za “persona non grata” takođe se vratilo kao bumerang Hrvatskoj. Za razliku od Slovenije, Austrije, Nemačke, Poljske i drugih država članica EU, Hrvatska nije zabranila ulaz na svoju teritoriju Miloradu Dodiku. Lider Srba iz Bosne i Hercegovine ne samo da je primer barjaktara antievropskih vrednosti, već se u prethodne tri i po godine, od početka ruske invazije na Ukrajinu, više puta sastajao s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovim. Zabraniti ulazak u Hrvatsku Mandiću, Kneževiću i Bečiću, a držati vrata otvorena Dodiku, direktno pokazuje šta je motiv i cilj zvaničnog Zagreba.

Političari iz HDZ-a, Domovinskog pokreta, ali i prerušeni nacionalisti iz drugih hrvatskih partija, sve su više iritirani jer se prepoznaju u srpskim kolegama u Crnoj Gori i, rekao bih, s pravom sumnjaju da igraju dvostruku igru, baš kao što su i oni to radili pre nego što je Hrvatska postala članica EU. Drugim rečima, čini se da su politički lideri crnogorskih Srba savršeno naučili lekciju pretvaranja od hrvatskih kolega.

U psihoterapiji postoji fenomen zvani “projekcija”. Reč je o odbrambenom mehanizmu. Pošto većina nas ima potrebu da bude dobra i na ispravnoj strani, svoje loše ili problematične osobine, impulse ili emocije pripisujemo drugima. To se događa veoma često u politici ili u društvima koja grade nacionalni identitet na mitovima i istorijskim falsifikatima. U konkretnom slučaju ne može se opravdavati stih “nek’ se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”, a osuđivati “Herceg-Bosno srce ponosno” ili obratno.

Do ulaska Hrvatske u EU upotreba ustaških zastava, znamenja, simbola, pesama, pozdrava “za dom, spremni” bila je krajnje sporadična i svedena na marginalne krugove. Marko Perković Tompson se slušao gotovo kao i srpski turbofolk u Hrvatskoj, polutajno, kad se popije i prođe ponoć, a njegove zabrane koncerata u nekoliko evropskih država bile su jasan signal o kakvom se pevaču radi i šta Evropa misli.

Hrvatski sportisti su osvajali medalje i postizali planetarne uspehe i pre ulaska u EU, ali im nije padalo na pamet da koriste ustašku simboliku, pozdrave ili da pozivaju Tompsona na proslave medalja, hrvatski političari nisu relativizovali pozdrav “za dom, spremni” u javnom prostoru, a kamoli u Saboru, a gradskim i drugim vlastima nije padalo na pamet da podižu spomenike teroristima i nostalgičarima za ustaškim vremenima.

Tompson je napisao “Čavoglave” početkom devedesetih prošlog veka, druge “budnice” s nostalgijom prema ustaškim vremenima ili pesme s pretenzijama na teritorije drugih država nastale su na prelazu između dva veka. Međutim, vrtoglavi porast popularnosti Tompsona počinje od momenta kada je Hrvatska ušla u EU.

Fudbaler Josip Šimunić je i pre ulaska Hrvatske u EU smatrao da je “za dom, spremni” patriotski pozdrav, ali ga je javno upotrebio ispod tribine s hrvatskim navijačima tek kada je Hrvatska postala članica EU, par meseci ranije. Istina, taj potez ga je koštao suspenzije od deset utakmica i posledično gubitka prava da učestvuje na Mundijalu 2014. godine.

Terorista i baštinik ustaške mitologije Miro Barešić (ubica ambasadora Vladimira Rolovića) dobio je spomenik u rodnom mestu. Predsednica Kolinda Grabar-Kitarović je tokom mandata na Pantovčaku tvrdila da “za dom spremni” nije ustaški već stari hrvatski pozdrav. Na dočeku hrvatskih reprezentativaca za vicešampionsku titulu na Mundijalu 2018. godine pevala se, na zahtev fudbalera, pesma “Geni kameni” u kojoj se kaže da je “loša bila ‘45”, a “Lijepa li si” - pesma u kojoj se deo Bosne i Hercegovine tretira kao deo Hrvatske - bila je nezvanična himna reprezentacije.

Spisak imena ulica posvećenih ratnim zločincima ili vezanim za ustaški režim se broji desetinama. Taj broj bi bio i veći da Svetski jevrejski kongres i Centar Simon Vizental nisu vršili pritisak da se promene sporna imena ulica.

Na komemorativnim skupovima vezanim za “Domovinski rat” tek po ulasku u EU počinju da budu vidljivi i bučni negovatelji nostalgije za ustaškim vremenima. U Hrvatskoj, kandidatu za članstvo u EU, nije bilo minimalne šanse da HDZ napravi koalicioni savez sa ksenofobnom i šovinističkom strankom kao što je Domovinski pokret. Da ne govorimo o tome da nije bilo zamislivo da predsednik Sabora ćutke pređe preko afirmisanja ustaškog pozdrava i da se ministar unutrašnjih poslova pojavi na koncertu gde se viče “za dom spremni” u crnoj košulji.

Iz svega prethodno rečenog postaje jasno zašto hrvatski političari ne veruju u iskrenost svojih srpskih kolega u Crnoj Gori i pojačavaju sumnje i optužbe na njihov račun, to jest da se iza formalnog proevropskog opredeljenja kriju “četnici” i “velikosrbi”.

Italijani imaju izreku: “Dagli amici mi guardi Iddio, che dai nemici mi guardo io”. U slobodnom prevodu: “Nek me Bog čuva od prijatelja, a od neprijatelja ću sam”. Postavljanje spomenika ratnom zločincu Pavlu Đurišiću se može podvesti u, do sada, najniži udarac Beograda Mandiću, tim pre što je u sve uključen i deo Srpske pravoslavne crkve, uključujući i mitropolita budimljansko-nikšićkog Metodija.

Činjenica da se u Gornjem Zaostru od političara pojavio samo Vladislav Dajković veoma je indikativna u smislu da ne pada sneg da pokrije breg već da svaka zverka pokaže svoj trag. U Drugom svetskom ratu je bilo dosta kontroverznih ličnosti, ali Đurišić nije jedna od njih, budući da nezavisni izvori (italijanski, nemački, britanski) i dokazi nedvosmisleno upućuju na to da se radilo o zločincu i kvislingu.

Postavljanje spomenika Đurišiću imalo je za cilj da proizvede krizu u vladajućoj koaliciji, ali i da dodatno pocepa, uslovno rečeno, tvrdo srpsko biračko telo i da poljulja Mandićev rejting. Podsetimo, aktuelni potpredsednik Vlade Crne Gore za obrazovanje, nauku i odnose s verskim zajednicama Budimir Aleksić javno je pre šest godina pozvao tadašnjeg gradonačelnika Berana Dragoslava Šćekića da podigne spomenik Đurišiću.

Mandić i ministri iz DF-a nisu naseli na provokaciju postavljanja Đurišićevog spomenika. Vreme će pokazati da li zato što su shvatili namere kuhinje iz koje je došlo podmetanje “kukavičjeg jajeta” ili zato što shvataju da put u EU i veličanje ratnih zločinaca ne idu ruku podruku, ili se, kao njihove hrvatske kolege od pre dve decenije, pretvaraju čekajući svoj momenat.

Napoleon Bonaparta je imao običaj da kaže da “više voli srećne nego obučene generale”. Crnogorski premijer Milojko Spajić je svoje neiskustvo i dobar deo nedostataka kompenzovao velikom količinom sreće i sticajem okolnosti, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, koje su mu išle ili idu naruku.

Međutim, koliko je tačno da Spajiću sve ide naruku, toliko je ispravno i reći da je on, uz svog prethodnika Abazovića, jedini sadašnji ili bivši premijer/predsednik na prostoru Zapadnog Balkana koji nije opterećen nacionalnim mitovima i ne pada na nacionalni patos i epiku. Eto zašto može da uvede u EU ne samo Crnogorce, već i crnogorske Srbe, Bošnjake i Albance pre njihovih sunarodnika u Srbiji, BiH i Albaniji i zašto njegov “jezik” u evropskim prestonicama svi razumeju i odobravaju. Na Balkanu, hronično bolesnom od nacionalizma, nije mala stvar složiti četiri naroda u ostvarenju jednog zadatka.

( Željko Pantelić )