Susret sa prvom Sfingom i uživanje u samoisljeđivanju: Kako je Andre Žid postavio temelje za moderne memoare

Maja 1921. godine Andre Žid proveo je dugo veče sa Marselom Prustom. Veći deo razgovora vrteo se oko homoseksualnosti, pri čemu je dve godine stariji pisac pokazivao Prustu neke od stranica autobiografije koju je pisao. “Možete da kažete šta vas je volja”, uzviknuo je Prust, “sve dok ne govorite ‘ja’”. Ipak, zapisao je Žid kasnije u dnevniku, on sa tim nikako nije bio saglasan. Da bi dokazao svoju poentu, Žid je najzad, 1926. godine, objavio knjigu koja bi se mogla, gledano unazad, opisati kao prvi coming out memoari.

U Židovim književnim delima već su se nalazili nagoveštaji njegovog seksualnog opredeljenja, ali su ih čitaoci ignorisali ili jednostavno nisu ni uspevali da ih primete. Ako se Žid oprezno kretao tom stazom, bilo je to delimično i zato što je, kao i mnogi homoseksualci njegovog doba, bio oženjen. Homoseksualnost, iako u Francuskoj nije bila nelegalna (Oskar Vajld ne bi mogao da bude osuđen na zatvorsku kaznu u Parizu), ipak je grcala pod teretom moralne ljage.

Ono što je Žida osnažilo da “kaže ja” bila je činjenica da su mu odnosi sa suprugom zapali u krizu, a i sve bolja književna reputacija ulila mu je više samopouzdanja. Ali čak i tada su ga prijatelji preklinjali da ne predaje knjigu u štampu, navodeći ga da citira Ibzena. “Prijatelja se ne treba plašiti toliko zbog onoga što vas teraju da radite koliko zbog onoga što vas sprečavaju da uradite”, upozorio je.

Na kraju, “Ako zrno ne umre” je objavljeno - i to je dobro, jer jer to remek-delo autobiografije, uporedivo sa Rusoovim “Ispovestima”. Slično prethodniku iz Ženeve, zaista, Žid blista pričajući priče koje bi ga ocrnele. Tu je i anegdota iz detinjstva o susretu sa mladom rođakom. Ona namešta obraz da je poljubi, ali je umesto toga mladi Žid - ugrize.

Zapravo, jedna od radosti kakvu pruža ova knjiga je očaravajuće sećanje na detinjstvo. Židova porodica bila je imućna, sa majčine strane poreklom iz Normandije, a sa očeve iz Midija. Tu su lirski opisi različitih porodičnih odmora provedenih u zelenoj, vlažnoj Normandiji i na suvom jugu. U knjizi se pisac takođe priseća svoje sve snažnije platonske ljubavi prema rođaki Madleni, koje su zaiskrile onog dana kada ju je, kao tinejdžer, zatekao u suzama zbog majčinih neverstava. “Osetio sam da je to malo biće, meni tako drago, zaposela nepodnošljiva tuga - tuga kojoj ni sva moja ljubav, ni sav moj život ne bi bili dovoljan melem”. Namera da se oženi njome postala je Židova mladalačka opsesija.

Žid se možda jeste pobunio protiv puritanskog vaspitanja, ukratko, ali bio je trajno obeležen protestantskim isticanjem značaja savesti pojedinca.

U drugom delu knjige opisani su Židovi prvi koraci u književnom svetu Pariza 1890-ih godina, posebno u salonu simbolističkog pesnika Stefana Malarmea, mestu susreta avangardnih pesnika, romansijera i slikara. Iako je Žid vremenom počeo da veruje da je Malarmeova hermetična, nedokučiva poezija predstavljala književni ćorsokak, celog života je poštovao ono čega se odatle sećao kao bezinteresne posvećenosti umetnosti sa velikim “U”. Njegovi opisi Pariza iz tog vremena nose u sebi i dozu satiričnosti. Jedan od primera je način na koji se sećao salona princeze Šerbatov. Jednog dana je princeza ustvrdila da vidi oreol oko glave Oskara Vajlda.

Međutim, najvažnija nit u memoarima je priča o tome kako je Žid uspeo da utekne od zagušujućeg puritanskog vaspitanja. Oba roditelja bila su strogi protestanti. Otac je umro kad je Andreu bilo devet godina, pa je vaspitanje dečaka bilo isključivo u rukama majke, kojoj je strepnja pred takvom dužnošću samo pogoršala tešku narav. Sinu nije dozvoljavala da svira dela “nezdravih” romantičarskih kompozitora poput Šopena; biblioteka Židovog pokojnog oca bila je zaključana da dečak ne bi slučajno pronašao “nemoralne” knjige.

“Volela me je na takav način da me je to ponekad skoro nagonilo da je mrzim”, kaže Žid, a ta pomešana osećanja će se vratiti sa smrću majke. “Osetio sam kako tonem u ogroman ponor ljubavi, tuge i slobode”, zapisao je. “Osećao sam se ošamućeno, kao zatočenik koji je neočekivano oslobođen, kao papirni zmaj čiji je kanap iznenada presečen”. Ovaj opis represivnog puritanskog vaspitanja ima nekih sličnosti sa “Ocem i sinom”, još jednim autobiografskim draguljem, iz pera engleskog književnika Edmunda Gosa. Žid, koji je dobro poznavao Gosa, pisao mu je da piše svog “Oca i sina”, samo što će on biti mnogo odvažniji. “Zašto pišem ovu knjigu?”, zapitao se retorički. “Užasavam se laži… Pisao sam jer mi je draže da me mrze nego da me vole zbog onoga što nisam”.

Žid se možda jeste pobunio protiv puritanskog vaspitanja, ukratko, ali bio je trajno obeležen protestantskim isticanjem značaja savesti pojedinca. Sam naslov knjige je citat iz Jevanđelja po Jovanu: “Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi”. Ta izreka tumačena je kao najava Isusove žrtve na krstu. Žid, dakle, priča o smrti svog starog ja i uskrsnuća novog.

Žid se, od samog početka, priprema da šokira time što seksualnu požudu smešta u središte narativa. Prva stranica počinje uspomenom iz ranog detinjstva o “igranju” sa sinom nastojnika pod trpezarijskim stolom. “Imali smo ono što se, kasnije sam naučio, zvalo ‘loše navike’”, piše on. “Ko od nas je naučio onog drugog? Nemam predstavu… Ne mogu da kažem da li me je iko naučio kako da se zadovoljim ili kada sam to otkrio; ali dokle god da mi sećanje seže, to je prisutno”. Nekoliko stranica dalje priseća se kako je, sa osam godina, bio suspendovan u školi pošto je zapao u nevolju, opet zbog “loših navika”. Sedeo je u zadnjoj klupi u učionici, sa džepovima punim hrane, i “uživao naizmenično u čokoladicama i (seksualnom) zadovoljstvu” kada ga je učitelj prenuo: “Žide, sav si se zarumeneo!” Roditelji su ga poslali lekaru koji mu je, pokazujući na neke tuareške bodeže na zidu, zapretio: “Ono su instrumenti kojima moraju da se operišu dečaci kao što si ti”.

Epifanični trenutak u knjizi pojavljuje se pri Židovim dvema posetama Alžiru sredinom 1890-ih. Na prvom putovanju se razboleo, navodno od sušice, iste bolesti koja mu je ubila oca. Iako je Žid doživeo prva seksualna iskustva - i homoseksualna i heteroseksualna - svako dalje istraživanje u tom smeru prekinula je bolest. Žid je znao da su za njim ostala nedovršena posla u Alžiru, pa se vratio sledeće godine.

“Seksualni nekonformizam je primarni ključ za moje delo”

Najupečatljiviji redovi u ovom delu knjige odnose se na njegov susret, januara 1985, sa Oskarom Vajldom dok je ovaj bio u poseti svom ljubavniku Alfredu Daglasu. Žid se već sretao sa Vajldom u Parizu, 1891, u raznim književnim salonima, i bio je duboko nespokojan jer je Englez ispaljivao baražnu vatru provokacija i pošalica. “Ne sviđaju mi se vaše usne”, rekao mu je jednom prilikom. “Ravne su poput usana nekoga ko nikada nije slagao”.

Zato je, kada je u knjizi gostiju video da je Vajld odseo u istom hotelu, Židova prva reakcija bila da se zaputi na stanicu. Onda je malo bolje razmislio i dvojica muškaraca provela su tri večeri zajedno. Jedne noći, dok je Daglas ko zna kuda krstario u potrazi za seksom, Vajld je poveo Žida u kafe i spazio je njegovo očigledno zanimanje za mladog muzičara po imenu Mohamed. Uživajući u Židovoj nelagodi, pošto ga je naterao da prizna da mu se Mohamed sviđa, Vajld je počeo da se smeje: “beskrajan, nekontrolisani, bezobrazni smeh, ne toliko razdragan koliko trijumfalan”. “Izvinite što sam se smejem”, izvinjavao se Vajld vickasto, “prosto ne mogu da se obuzdam”. Uprkos tome, uskoro je prasnuo u nove izlive radosti: “Uživao je kao dete i đavo”.

Vajld je udesio da Žid provede noć sa Mohamedom, što mu je zauvek promenilo život. “Posle toga sam, kad god sam tragao za zadovoljstvoma težio upravo uspomenama na onu noć…”, piše. “Ustao sam u praskozorje; otrčao sam, da, zaista sam trčao, noseći sandale… ne osećajući umor od protekle noći, nego upravo suprotno, neku lakoću u telu i duši koja je ostala u meni celog dana… Iz kakvog sam košmara izronio!… Sad sam otkrio ono što je za mene normalno”.

Vajld je sutradan otputovao u London. Čekale su ga probe za “Važno je zvati se Ernest”, kao i odbrana pred sudom. Kada je Židova knjiga izašla, Robert Ros, Vajldov najodaniji prijatelj, potvrdio je da je Vajldov portret veran. Alfred Daglas se usprotivio: do tada je već odbacio svoj raniji život, prešao je u katoličanstvo i denuncirao je Židovu “prljavu” knjigu. Jedan pisac, koji je progutao Daglasovu prečišćenu verziju Vajlda, objavio je knjigu pod naslovom “Podle laži Andrea Žida o pokojnom gospodinu Oskaru Vajldu u Alžiru”.

Memoari se završavaju Židovim povratkom u Francusku kad mu je bilo 25 godina. Nekoliko nedelja kasnije mu je umrla majka, ali je dočekala da Židova rođaka Madlen prihvati njegovu bračnu ponudu. “Verovao sam da mogu sav da joj se predam”, seća se on, “i to sam i uradio bez ikakve zadrške”. To kako će Žid pomiriti otkriće svoje nove “normalnosti” i brak druga je priča, ona koja nije ispričana u ovoj knjizi.

“Seksualni nekonformizam je primarni ključ za moje delo”, razmišljao je kasnije Žid. “Nakon što sam se sreo sa tom prvom Sfingom na svom putu, moj um, naoštren za borbu, prešao je na suočavanje sa svim ostalim sfingama i konformizmima za koje je podozrevao da su braća ili rođaci one prve”.

Nastavio je pišući osude zloupotreba francuskih kolonijalnih vlasti u Kongu. Početkom 1930-ih godina objavio je da se priklanja komunizmu. Ali onda je, nakon što je po pozivu posetio Sovjetski Savez 1936, napisao delo u kom žustro napada staljinistički teror. Kada je, 1943. godine, bilo govora o tome da Žid bude pozvan u London da priprema i vodi radio-emisije za Pokret otpora, jedan britanski posmatrač upozorio je da je važno znati da je on “od one vrste ljudi koja šta god da mu se predloži odmah hoće da uradi suprotno”. Niko, a ponajmanje sam Žid, nije znao gde će ga njegov kult “iskrenosti” odvesti. Ali je u “Ako zrno ne umre” doneo trajno remek-delo autobiografije i samoisleđivanja.

(Glif redakcija; izvor: Unheard; preveo: Matija Jovandić)

( Džulijan Džekson )