Filmska ikona: Odlazak Roberta Redforda

Šarmantna zvezda velikog platna koja je postala Oskarom nagrađeni reditelj, čiji su hit filmovi često pomagali Americi da razume samu sebe i koji se, van filmskog platna neumorno borio za ekološke ciljeve i podsticao nezavisni filmski pokret okupljen oko Sandensa, Robert Redford preminuo je u utorak 16. septembra rano ujutru u svom domu u Juti. Imao je 89 godina.

Zbog prezira prema holivudskom pojednostavljivanju fulma, Redford je obično zahtevao da njegovi filmovi imaju kulturološku težinu, često čineći da ozbiljne teme poput bola (porodičnog, društvenog) i političke korupcije snažno utiču na publiku - nimalo slučajno zahvaljujući njegovoj ogromnoj snazi zvezde. Za razliku od drugih zvezda njegovog ranga, rizikovao je istražujući mračnu i zahtevnu građu; iako su ga neki videli samo kao boga matinea okupanog suncem, njegova filmografija - kao i njegov lični život - nosili su u sebi elemente tragedije i tuge.

Kao glumac, snimio je neke od najvećih filmova svog doba: Buč Kesidi i Sandens kid (1969), sa blagonaklonim pogledom na odmetnike na umirućem Divljem zapadu, i Svi predsednikovi ljudi (1976), o novinarskoj poteri za predsednikom Niksonom u eri Votergejta. (Redford je tumačio Boba Vudvorda i iskoristio svoj uticaj u Holivudu da knjiga istog naslova, čiji su autori Vudvord i Karl Bernštajn, bude preneta na film.) U Tri dana Kondora (1975) Redford je bio introvertni analitičar CIA-e uvučen u smrtonosnu igru mačke i miša. I Žaoku (1973), o prevarantima iz vremena Velike depresije, koja mu je donela prvu i jedinu nominaciju za Oskara kao glumcu.

Redford je decenijama bio jedan od omiljenih glavnih glumaca Holivuda, bilo u komedijama, dramama ili trilerima; imao je širinu. Studiji su ga često reklamirali kao seks simbola. Iako je bio suptilan glumac sa nedvosmislenom magnetičnom privlačnošću, njegov opus romantičnog glavnog glumca dugovao je mnogo snažnim glumicama sa kojima je igrao - Džejn Fondi u Bosonogi u parku (1967), Barbari Strejsend u Onakvi kakvi smo bili (1973), Meril Strip u Moja Afrika (1985).

“Iz Redforda nikada nije toliko isijavala glamuroznost,” napisala je kritičarka Polin Kejl u Njujorkeru, “kao kada smo ga gledali očima zaljubljene Barbare Strejsend.”

Režijom je počeo da se bavi u četrdesetim i osvojio Oskara za svoj prvi film Obični ljudi (1980), o raspadu porodice više srednje klase posle smrti sina - priči koja je odražavala potisnutu tugu i emotivnu tišinu u njegovoj sopstvenoj porodici nakon smrti majke dok je bio tinejdžer. Obični ljudi osvojili su još tri Oskara, uključujući i onog za najbolji film.

Njegov sledeći film koji je režirao Rat na poljima pasulja u Milagru (1988), komična drama o farmeru iz Nju Meksika kome su nemarni investitori uskratili pravo na vodu, bio je neuspešan. Ali Redford je tvrdoglavo odbijao da se okrene lakšim temama. Umesto toga, režirao je i producirao film Reka koja život znači (1992), svedenu kostimiranu dramu o ribolovcima u Montani koji razmišljaju o egzistencijalnim pitanjima, i Kviz šou (1994), o ozloglašenom TV skandalu iz pedesetih. Kviz šou je dobio četiri nominacije za Oskara, uključujući za najbolji film i najboljeg reditelja.

Možda je Redfordov najveći kulturni uticaj izvršio kao spontani impresario nezavisnog filma. Godine 1981. osnovao je Institut Sandens, neprofitnu organizaciju posvećenu razvoju novih filmskih glasova. Godine 1984. preuzeo je posustali filmski festival u Juti i nekoliko godina kasnije preimenovao ga po institutu. (U Juti je živeo još od 1961, kada je deo svoje prve glumačke zarade uložio u dva jutra zemlje u Provo kanjonu. Često je govorio da mu se Juta dopadala, jer mu je donosila mir i bila suprotnost holivudskoj površnosti.)

Filmski festival Sandens, u Park Sitiju, postao je globalna smotra i slobodno tržište za američke filmove nastale izvan holivudskog sistema. Zahvaljujući otkrićima talenata poput Stivena Soderberga, koji je 1989. na festivalu prikazao Seks, laži i video-trake, Sandens je postao sinonim za najsavremeniju kreativnost.

Režiseri Kventin Tarantino, Džejms Van, Daren Aronofski, Nikol Holofsener, Dejvid O. Rasel, Rajan Kugler, Roberto Rodrigez, Kloe Žao i Ava DuVernej razvijali su se uz podršku Sandensa na početku svojih karijera. Sandens je takođe prerastao u jednu od vodećih svetskih smotri dokumentaraca, naročito onih sa progresivnim temama poput reproduktivnih prava, pitanja LGBTQ zajednice i klimatskih promena.

Redford se ogorčeno žalio na komercijalni vrtlog koji je festival stvorio, narastavši na više od 85.000 posetilaca 2025. godine, sa nekoliko stotina početkom osamdesetih.

“Želim da oglašivači koji vrebaju u zasedi - proizvođači votke, ljudi sa poklon-vrećicama i Paris Hilton - zauvek nestanu,” izjavio je Redford tokom festivala 2012, dok je u zimskim čizmama išao na projekciju, a njegov mladi asistent ga jedva sustizao. “Oni nemaju nikakve veze sa onim što se ovde dešava!”

Preferirajući život na svom osamljenom ranču u Juti, Redford je negovao imidž odbojnog idola. Svoju holivudsku karijeru, tvrdio je uz karakterističnu tvrdoglavost, smatrao je sporednom u odnosu na svoja prava interesovanja, među kojima je briga za prirodu bila ključna. Na mnogo načina, on je stvorio arhetip glumca-ekologa koji će kasnije usvojiti zvezde poput Leonarda Dikaprija i Marka Rafala.

Redford nije voleo da ga zovu aktivistom, što je naziv koji je smatrao previše strogim. Ali on je bio aktivista.

Godine 1970. uspešno je vodio kampanju protiv izgradnje auto-puta sa šest traka u jednom kanjonu u Juti (gde je jednom u godinu dana dobio osam kazni za prebrzu vožnju, jureći krivinama u svom poršeu karera).

Pola veka Redford je bio poverenik Nacionalnog saveta za odbranu prirodnih resursa. Godine 1976. iskoristio je svoj uticaj da pomogne u blokiranju izgradnje termoelektrane na ugalj u Juti, koju su poslovni lideri promovisali kao ključni izvor novih radnih mesta. Njegova kampanja protiv postrojenja uključivala je foto-prilog u magazinu National Geographic na 36 strana, gde je uslikan na konju na slikovitom platou Kaiparovits, gde je gradnja trebalo da počne. Njegovi napori izazvali su lošu povratnu reakciju - nazivali su ga liberalnim dođošem - a stanovnici jednog grada u Juti spalili su njegovu lutku.

S vremena na vreme, ljudi sličnih političkih uverenja ohrabrivali su ga da se kandiduje za neku političku funkciju. Odbacivao je takve priče, pošto se razočarao u vlast krajem sedamdesetih, kada je bio izabran za komesara kanalizacije distrikta Provo kanjon. (Za tu funkciju se kandidovao kako bi zaštitio područje Provo kanjona u blizini svog doma od urbanizacije i zagađenja. Ali je ubrzo naišao na birokratiju, što je učvrstilo njegovo uverenje da su nezavisni aktivizam i pričanje priča kroz film efikasniji alati za promene.)

“Rođen sam s oštrim okom,” rekao je Redford za The Hollywood Reporter 2014. “Gledao sam na stvari tako da sam odmah video šta nije u redu. Video sam šta može biti bolje. Razvio sam neku vrstu mračnog pogleda na život, posmatrajući sopstvenu zemlju.”

Mladost u Kaliforniji

Čarls Robert Redford Mlađi rođen je 18. avgusta 1936. u Santa Moniki u Kaliforniji. Njegovi roditelji, Čarls Redford i Marta Hart, venčali su se tri meseca kasnije. (Na početku njegove karijere, publicisti studija 20th Century Fox zvanično su navodili da je Redford rođen 1937, greška koja se često ponavljala tokom godina.)

Nakon što je radio kao dostavljač mleka, Redfordov nestalni otac postao je računovođa i na kraju se zaposlio u kompaniji Standard Oil of California. Njegova majka je umrla 1955, dok je Redford bio u kasnim tinejdžerskim godinama; uzrok je bio poremećaj krvi povezan s rođenjem bliznakinja koje su živele vrlo kratko, pa je Redford ostao jedinac. Njena smrt ostavila ga je ogorčenim i razočaranim.

“Religija mi je bila nametana još kao detetu,” kasnije je rekao biografu Majklu Finiju Kalanu. “Ali nakon što je mama umrla, osećao sam da me je Bog izdao.”

Kasnije u životu Redford je u desetinama intervjua iznova i iznova pričao priču o svom kalifornijskom detinjstvu. Bila je to usmena istorija u kojoj su se detalji ponekad menjali. Voleo je da se priseća sebe kao maloletnog delinkventa - nekad bi pominjao tuče bandi, drugi put krađu ratkapni i noći provedene u zatvoru. “Postojala je velika bojazan da ću završiti kao beskućnik,” rekao je za TV Guide 2002. godine. Van Nuis, losanđeleski kvart u kome je porodica živela, doživljavao je kao nepodnošljivo konformistički i dosadan - što je otkrivalo buntovnu prirodu koja ga nikada nije napustila.

Retko se pominjalo da je rano imao kontakte sa svetom šou-biznisa koji su nagoveštavali filmsku budućnost, iako je pričao da su ga sa 15 godina ismejali na ulazu u studio Warner Bros kada je tražio posao kaskadera.

Zapravo, u školama zapadnog Los Anđelesa družio se s decom scenariste Roberta Rosena, glumca Zakrija Skota i predsednika studija Metro-Goldwyn-Mayer Dora Šerija. Godine 1959. upravo je Šeri producirao brodvejsku predstavu Najviše drvo, u kojoj je Redford imao jednu od prvih uloga na sceni.

Na Brodveju je debitovao ranije te godine u komadu Visoka priča, u kome je imao jednu repliku. Njegov najuspešniji brodvejski nastup bio je u ulozi uštogljenog advokata u komediji Nila Sajmona o mladencima, Bosonogi u parku, 1963, u režiji Majka Nikolsa, gde mu je partnerka bila Elizabet Ešli, kao slobodoumna supruga.

Posle srednje škole Redford je upisao Univerzitet u Koloradu preko stipendije za bejzbol, ali je ubrzo odustao, jer ga je, kako je govorio, “gušilo previše birokratije”. Takođe je razvio sklonost ka noćnim žurkama sa pivom.

Više od godinu dana proveo je lutajući Evropom, gde je studirao umetnost na École des Beaux-Arts u Parizu, želeo da postane slikar i - prolazeći kroz ono što je kasnije opisao kao duboku depresiju - prodavao crteže na ulici za džeparac. (Bio je talentovan crtač još od srednje škole.)

U Los Anđelesu je radio na naftnim poljima i upoznao nekoliko mormonskih studenata koje su posle prve godine na Univerzitetu Brigam Jang poslali na misionarski zadatak. Sa jednom od njih, Lolom Van Vagenen, započeo je vezu i oženio se 1958.

Par se skrasio u Juti. “Ona ne pokušava da se pretvara da je nešto što nije,” rekao je Redford 1978. za časopis Rocky Mountain, upoređujući Jutu s Los Anđelesom, koji je nazivao lažnim i površnim. “Ne pozove te unutra pa te onda udari u cevanicu.”

Filmski kritičari su, međutim, voleli da udare Redforda.

Godine 1974, za ulogu Džej Getsbija u filmu Veliki Getsbi dobio je gotovo jednoglasno neodobravanje; Polin Kejl je napisala da Redford “nije mogao da prevaziđe svoju besprekornu samoljubivost”. Kritičar The New York Review of Books, Robert Macoco, napisao je da Redford “ima emocije kao telefonska sekretarica iz Kon Eda”.

Iako je film bio bioskopski hit, reakcija je bila toliko oštra da je The New York Times objavio članak s naslovom “Zašto su tako zli prema ‘Velikom Getsbiju’?” Autor, Foster Hirš, zatim je nabrojao razloge. “Getsbi je jedan od velikih gubitnika američke književnosti,” pisalo je u tekstu. “Odgovara li Redford, sa svojim izgledom manekena, tom opisu?”

Zlato za blagajne

Redford je uživao u statusu seks simbola - osim kada nije. “Ovaj imidž glamuroznosti može biti pravi hendikep,” žalio se u tekstu objavljenom u The Timesu 1974.

Ipak, upravo su mu širok osmeh, razbarušena riđkasto-plava kosa i “tipično američki izgled” (“WASP sportista”, kako je sam govorio) prvi obezbedili publiku. Film Buč Kesidi i Sandens Kid bio je dobro ocenjen, ali je uspeh na blagajnama doživeo u velikoj meri zahvaljujući tome što je Redford - s komičnim tajmingom izbrušenim kod Nila Sajmona i godinama rada na televiziji - bio uparen s još jednim idolom matinea, Polom Njumanom. Hemiju su ponovo oživeli 1973. za istog reditelja, Džordža Roja Hila, u filmu Žaoka.

Pišući recenziju Žaoke za The Times, Vinsent Kenbi opisao je film kao “gospodin Njuman i gospodin Redford, odeveni u najbolja odela, ubitačno elegantni, s kapama s kratkim obodom, u raskoši tridesetih, izgledaju kao momci iz starih reklama za košulje”.

Među njegovim drugim glumačkim uspesima bili su Džeremaja Džonson (1972), o legendarnom planinskom čoveku, i Prirodni talenat (1984), kvintesencijalna američka priča o čoveku koji dobija drugu šansu za bejzbol karijeru. Šifrant (1992), lagana krimi-komedija u kojoj je Redford igrao hakera za sigurnost, pokazala je njegovu povremenu spremnost da prigrli popularne filmove.

Njegovi rizičniji projekti - filmovi koji su nastali zahvaljujući moći njegovog statusa zvezde, ali su prkosili očekivanjima - podrazumevali su skijašku dramu Trkač nizbrdo (1969), u kojoj je igrao arogantnog sportistu, i Kandidata (1972), hladno komičan komentar na konfuzno stanje američke politike. Uspeo je da i filmove poput Veliki Valdo Peper (1975), o razočaranju u Americi posle Prvog svetskog rata, i Električni konjanik (1979), romantičnu komediju o propalom rodeo junaku, pretvori u bioskopske hitove.

Redfordov film u kome je glumio a koji je zaradio najviše para na blagajnama (ne računajući dve kasnije uloge u Marvelovim filmovima gde je bio u sporednoj ulozi) bio je etička drama Nepristojna ponuda (1993), u kojoj su mu partneri bili Demi Mur i Vudi Harelson, a koja je zaradila 267 miliona dolara, što bi danas bilo 590 miliona. U svojoj recenziji za The Times, Dženet Maslin nazvala je Redforda “jednim od najvećih zavodnika sa filmskog platna”. (Redford je kasnije izrazio žaljenje zbog Nemoralne ponude. Rekao je da je prihvatio ulogu jer ga je intrigiralo psihološko i etičko pitanje koje film postavlja o ljubavi, vernosti i koruptivnoj snazi novca, ali da su te teme u senzacionalističkoj završnoj verziji filma svedene na minimum.)

Iz braka s Lolom Van Vagenen dobio je četvoro dece: Šonu, Ejmi, Dejvida Džejmsa (poznatog kao Džejmi) i Skota, koji je umro od sindroma iznenadne smrti odojčeta sa dva i po meseca. Brak je završen razvodom 1985. Redford se 2009. oženio Sibilom Zagars, nemačkom umetnicom koju je upoznao u Institutu Sandens.

Do tada, Redford je sa svojom porodicom prošao kroz tugu i traume koje su povremeno parirale onima koje je igrao u filmu Obični ljudi. Godine 1983, dečko njegove ćerke Šone, Sidni Li Vels, ubijen je u Koloradu. Prema knjizi Robert Redford: biografija (2011), autora Majkla Kalana, taj događaj je pojačao Redfordovu povučenost. Šona je kasnije preživela stravičnu saobraćajnu nesreću u kojoj je njen automobil završio potopljen u vodi, dok je ona bila unutra.

U vreme kada je Redford počeo rad na filmu Kviz šou, njegov sin Džejmi je imao dve transplantacije jetre koje su ublažile posledice hronične bolesti. Džejmi je umro 2020. godine, u 58. godini života, od karcinoma žučnih kanala.

Pored supruge, iza Redforda su ostale dve ćerke, Šona Redford Šloser i Ejmi Redford, kao i sedmoro unučadi.

Redfordove finansije su trpele kako su godine prolazile, delom zato što su neki poslovni poduhvati bili loše tempirani. Planirani lanac bioskopa Sundance Cinemas propao je 2000. godine kada je jedan partner zatražio zaštitu od bankrota. Godine 2002. Redford je došao do gotovine tako što je prodao polovinu svog Sundance Cataloga, firme za prodaju putem kataloga. Još teži udarac bila je prodaja njegovog udela u kablovskom kanalu Sundance Channel kompaniji Rainbow Media 2008. godine, koja je ujedno vodila i konkurentski Independent Film Channel.

Ove finansijske potrese možda su dodatno podstakli njegovi kasni pokušaji da se ponovo dokaže kao glumac. Godine 2013. bio je jedini glumac u filmu Sve je izgubljeno, priči o mornaru koji se bori za opstanak na moru. Uloga je zahtevala od Redforda, tada u kasnim sedamdesetim godinama, da provodi duge dane u vodenom rezervoaru na filmskom setu u Kaliforniji.

Sve je izgubljeno, film bez gotovo ikakvog dijaloga, pretvorio se u razočaranje za Redforda: članovi Akademije su ga ignorisali. Ostarela zvezda je zauzvrat oštro kritikovala distributera filma Roadside Attractions.

“Nismo imali nikakvu kampanju da se probijemo do šire publike”, rekao je Redford novinarima na konferenciji za štampu u Sandensu, sa svojom prepoznatljivom direktnošću. “Nisu hteli da troše novac, ili su bili nesposobni.”

Redfordove poslednje glumačke uloge bile su u filmu Naše duše u noći (2017), ljubavnoj priči u poznim godinama u kojoj mu je partnerka bila Džejn Fonda, i u filmu Starac i pištolj (2018), drami zasnovanoj na istinitoj priči o sedamdesetogodišnjem pljačkašu banaka. Povukao se iz glume delom i zato što je postajao sve manje pokretan; decenije jahanja konja i igranja tenisa ostavile su teške posledice na njegovih 180 cm visine.

Tokom cele karijere, Redford je gurao napred, postavljao pitanja i ponovo gurao, pa opet postavljao pitanja. Njegova upornost poslužila mu je već 1969. godine, kada se pripremao za ulogu Sandens Kida. Predsednik kompanije 20th Century Fox, Ričard D. Zanuk, rekao mu je da obrije brkove koje je pustio za ulogu razbojnika. On je odbio.

“Bilo je autentično”, rekao je Redford svom biografu Kalanu. “Ispalo je po mom.”

(Glif redakcija; Izvor: nytimes.com; Prevod: Danilo Lučić)

( Brooke Barnes )