Ko u UN, ko u ploču

(novimagazin.rs)

Odnosi u svetu i Ujedinjenim nacija su toliko napeti da prosto vape da ih nešto razgali. E pa eliksiri su im, gle čuda, upakovani u Beogradu, iako on ne uspeva da smiri ni sopstvene napetosti.

Ovdašnji lider se odvažio da drugima ponudi ono što mu kod kuće ne polazi za rukom. Pa da baš Srbija, ovakva kakva je danas, zaslužuje da postane oaza dijaloga, za sve koji nigde drugde ne mogu da ublaže, a kamoli da reše, međusobne sporove.

Uz to, i da UN ovamo dosele neku od svojih agencija. Jer bi tako bile „reprezentativnije i bolje raspoređene“, a i bilo bi im „rentabilnije nego u Njujorku i Ženevi“.

Učesnici 80. godišnjeg zasedanja Generalne skupštine UN, među kojima je, kažu, bilo više od 130 šefova država i vlada, verovatno su bili zbunjeni, ako ne i zaprepašćeni, ovakvim nutkanjima. Otkud to da rešenje za svetske probleme nudi zemlja koja je i sama svetski problem, ostala im je zagonetka bez volje da je rešavaju.

Uostalom, ni sam ponuđač nije računao s njima. Poruke su bile tempirane za pridobijanje sugrađana. Da im se predstavi kao objedinitelj sveta, takoreći, pa da nema smisla da ga i dalje doživljavaju onakvog kakav jeste, kao izazivača grubih nacionalnih podela.

Ali, ne bi imalo ni smisla da se daljom razradom ovakvog nastupa, potisnu glavne teme zasedanja. Prevladavalo je, uz očekivanu zaokupljenost ratovima u Ukrajini i Gazi, klimatskim lomovima, drastičnim nejednakostima, dometima veštačke inteligencije, i preispitivanje uloge, pa čak i sudbine Ujedinjenih nacija.

Mestimično je delovalo kao da je sama svetska kuća kriva što je neuredna, a ne njeni ukućani, među kojima smo i mi. Naročito se na nju okomio Donald Tramp, zamerajući joj što je neefikasna, zanemarujući okolnost da je takvom čine, pre svega, stalne članice Saveta bezbednosti među kojima su i SAD, koje ušpricavaju najveće doze neizvesnosti u, kakav-takav, svetski poredak.

Doguralo se do toga da su krize glavna obeležja doba i da su zahvatile mnogo toga na čiju smo se blagotvornost dugo oslanjali. U UN se gledalo kao na organizaciju u kojoj će se mirno rešavati svetski problemi, da bi se sada ispostavilo da je i ona među njima. Demokratija je, takođe s pravom, doživljavana kao najuspešniji i najpravedniji poredak, da bi sada, zbog ispoljenih nedoslednosti, došla na udar rasta autokratskih stremljenja i zateturala se pod naletom desnila.

EU se afirmisala kao najveća prosperitetna i mirotvorna zajednice različitih država, što jeste i danas, ali uz posrtanje izazvano, naročito, nesnalaženjem u novom rasporedu globalnih snaga. Preterano samozadovoljna, našla se nespremna za igru u trouglu Rusije (koja joj ratom u Ukrajini ugrožava bezbednost), Amerike (koja joj nameće, uz povišene carine, i nove izdatke za odbranu) i Kine (koja nadire sa svojim globalizatorskim poduhvatima).

Globalizacija je svetska dostignuća približila masama, da bi sada njena preterivanja bila tretirana kao opasnost po nacionalne identitete. Pa joj se suprotstavljaju razne protekcionističke mere, baš kad je za narasle globalne neprilike potrebna globalna saradnja.

Radovali smo se i pregnućima da se planeta učini zdravijom za život, ali su sada ojačale snage koje tvrde da su čist vazduh samo opsena koju mahom serviraju „levičarski ekstremisti“. Pa su, tako, dve najveće sile, Amerika i Kina, i dalje najveći i zagađivači.

Migracije postoje otkad je sveta i veka, doprinele su stvaranju i razvoju mnogih država, ali se sada sve češće, na raznim stranama, ocrnjuju kao pretnje nacionalnom i internacionalnom poretku. I u tome se javno najdalekosežnije iskazuje Tramp, koji je u UN čak rekao da će Evropa „otići dođavola“, zbog popustljivosti prema imigrantima.

Osetili smo se preporođenim što su nam informacije dostupnije i raznovrsnije nego ikad, da bismo sada zapali u mrežu njihovih izvitoperavanja. Pod naletom smo „postistine“, „alternativnih činjenica“ i svakojakih drugih ispiranja mozgova.

Sve to je doprinelo i da govori u Svetskoj organizaciji, odzvanjaju u stilu „ko u UN, ko u ploču“. Nema dovoljno upotrebljive saglasnosti, ni oko čega bitnog, pošto je nema ni među onima koji je čine, a koji joj sve češće ne uplaćuju ni obaveznu članarinu. Ipak, iako mu je ogledalo, ona ipak bolje funkcioniše od sveta – ako i ne sprečava, bar ne nanosi štetu – koju prave mnoge članice, kršeći joj Povelju.

Deluje nestvarno da se usred globalnog kapitalizma, kao objašnjenje za sveprisutnu konfuziju, citiraju reči italijanskog marksističkog filozofa Antonija Gramšija: „Stari svet umire, a novi svet se muči da se rodi, pa je sada vreme čudovišta“.

Sve je više protivljenja takvoj sadašnjosti. Karnegijeva zadužbina je, ovih dana, izračunala da je u poslednjih 12 meseci širom sveta bilo 159 značajnih protesta protiv vlasti, koji su potresli 71 zemlju. Među njima je navedena i Srbija.

Tako se još jednom obistinjuje i svojevremena parola ovdašnjih demonstranata „Beograd je svet“. Na koju se prigodno nadovezala šetalica savremenih buntovnih studenata „Beograd je opet svet“.

Ta naša veza sa svetom ne krizira...

( Momčilo Pantelić )