Lažni nalozi, pravi obrasci moći

(danas.rs)

Na internetu ljudi ne postoje nužno kao ono što jesu, već kao ono što žele da budu. Njihove slike su filtrirane, biografije prepravljene, a profili pažljivo konstruisani narativi o sopstvenom značaju. U toj mreži fikcija, lažni nalozi su samo ekstremna tačka iste logike: ako stvarnost ne funkcioniše po našoj meri, možemo je izmisliti.

Motivi nisu uvek zlonamerni. Ponekad je to želja za zaštitom, ponekad igra, umetnički eksperiment ili performans. Umetnici i autori oduvek su koristili pseudonime i izmišljene identitete da bi isprobali nove glasove, da bi kroz drugu ličnost rekli ono što kao „ja“ ne bi mogli. U tom smislu, digitalni identiteti mogu biti alat slobode, prostor za introspekciju ili kritiku društvenih normi. To je konstruktivistički pristup sopstvu - ideja da je identitet proces, a ne činjenica; narativ koji stalno gradimo, a ne nešto što nam je zadato.

Ali, isti taj mehanizam, koji u umetnosti oslobađa, u sferi manipulacije zarobljava. Kada konstrukcija identiteta prestane da bude sredstvo izraza i postane oružje, ona prelazi iz umetničkog u autokratski registar. Tada se fikcija ne koristi da bi oslobodila istinu, nego da bi je ugušila. Psihološka pozadina takvog ponašanja je poznata. Anonimnost oslobađa inhibicije - daje osećaj moći bez posledica. U tom prostoru bez odgovornosti, pojedinac može projektovati frustracije, agresiju ili osećaj nevidljivosti. Svaki lajk, svaka reakcija, svaka mala pobeda u komentarima učvršćuje ponašanje kroz mehanizam nagrade. Ono što je počelo kao potreba za ventilacijom postaje rutina moći.

Taj mikromodel ponašanja savršeno se uklapa u makroobrasce koji postoje u političkom i društvenom kontekstu. Digitalna manipulacija funkcioniše kao minijaturna verzija autokratskog sistema. Lažni nalozi i koordinisano neautentično ponašanje stvaraju iluziju većine - digitalni oblik „narodne podrške“ poznat iz propagandnih režima. Astroturfing je njegova marketinška verzija: simulacija spontanog oduševljenja. U oba slučaja cilj je isti - kontrolisati percepciju, zameniti stvarnost konstrukcijom koja više odgovara interesu onog ko je kreira.

Na taj način digitalni prostor postaje laboratorija moći. Autokratski režimi i digitalni manipulatori dele istu ambiciju: da oblikuju stvarnost kroz narativ. Jedni to rade propagandom i cenzurom, drugi komentarima i algoritmima. Oba sistema počivaju na istom psihološkom principu - strahu od gubitka kontrole. I jedno i drugo zasniva se na iluziji: ako uspem da upravljam time šta drugi vide i misle, onda upravljam i samom stvarnošću.

No, postoji i psihologija koja ume da dekonstruiše ono što konstruktivizam stvara. Dok konstruktivizam tvrdi da su identiteti narativi, psihološka analiza pokazuje da nisu svi narativi zdravi. Neki su mehanizmi odbrane, drugi instrumenti moći. Kada identitet postane funkcionalan samo ako potiskuje stvarnost, on prestaje da bude kreativni čin i postaje simptom. Psihologija lažnih naloga razotkriva upravo taj trenutak - kada narativ više ne služi razumevanju sebe, nego kontroli drugih.

Anonimnost, dakle, nije sama po sebi ni dobra ni loša. Ona može biti utočište, alat umetnosti ili oružje manipulacije. Ključna razlika je u nameri i posledici: da li je konstrukcija identiteta prostor izražavanja ili sredstvo kontrole. U prvom slučaju, maska oslobađa. U drugom, ona postaje način da se uguši sloboda tuđeg izraza.

Zato pitanje lažnih naloga nije samo tehnološko ni etičko, već duboko psihološko i društveno. To je pitanje o tome kako koristimo moć da stvaramo i rušimo stvarnost - i da li smo svesni da se u digitalnom prostoru svaki klik može pretvoriti u politički čin.

U krajnjoj liniji, digitalni svet nije ništa drugo nego umnoženo ogledalo nas samih. Ako razumemo zašto neko stvara iluziju da bi se osećao snažnije, možemo razumeti i zašto čitavi sistemi vlasti rade to isto. Lažni nalozi nisu anomalija - oni su koncentrat naše kolektivne potrebe da budemo vidljivi, priznati i da ne izgubimo osećaj moći.

A, možda je pravi test zrelosti - digitalne, umetničke, pa i emocionalne - upravo u tome da naučimo da živimo bez te iluzije.

Da prihvatimo da je autentičnost u svetu konstrukcija najradikalniji mogući čin.

Za to je, na kraju, potrebno biti malo Ludens - dovoljno zaigran da stvaraš, ali dovoljno svestan da ne poveruješ sopstvenoj igri.

( Tamara Đorđević )