Mickey… i to je Turska

"Turski dunjaluk” (Turk dunyasi) je stariji i od “ruskog mira” (русский мир) i od “srpskog sveta”. Štaviše, Rusi su kopirali Turke, a Srbi Ruse, što će reći da je “srpski svet” kopija ruske kopije turskog originala. Deset godina pre nego što će Redžep Tajip Erdogan osvojiti vlast u Ankari, Ministarstvo obrazovanja je naložilo da se na prvim unutrašnjim stranicama udžbenika u osnovnim školama nalazi “Mapa turskog sveta”: od Balkana, najzapadnije tačke do koje su Osmanlije prodrle do centralnog Sibira, prapostojbine Turaka.

U Beogradu su od Turaka kopirali i mit o “najstarijem narodu”. Šest decenija pre nego što će Miloševićevi istoričari trubiti o Srbima kao najstarijem narodu, Mustafa Kemal Ataturk je angažovao na desetine istoričara iz Evrope dajući im zadatak da potvrde teoriju o Turcima kao najstarijem narodu na svetu i turskom jeziku iz koga su nastali svi ostali idiomi. Turci se smatraju i legitimnim naslednicima 16 carstava.

Sve ono što su srpski nacionalisti sanjali, to su Turci realizovali. Okupirali su trećinu Kipra i pored toga što je na Afroditinom ostrvu živelo manje od deset odsto Turaka, i to uglavnom na njegovom zapadnom delu koji danas nije deo tzv. Severnog Kipra, tvorevine koju samo Ankara priznaje.

Turska decenijama sprovodi najbrutalniju diskriminaciju Kurda, koristeći se izgovorom borbe protiv terorizma PKK. Od sedamdesetih godina do danas likvidirano je nekoliko desetina hiljada pripadnika najveće nacionalne manjine u Turskoj. Demokratski izabrani gradonačelnici u jugoistočnoj Anadoliji se redovno smenjuju, a često i hapse, samo zato što su Kurdi. Lider jedine proevropske stranke u Turskoj, Demokratske partije naroda (HDP), Selahatin Demirtaš, bez presude je držan u zatvoru osam godina, a onda je u montiranom kafkijanskom procesu osuđen na 42 godine zatvora.

Srpske vlasti bi vrlo rado hapsile sve ozbiljnije političke protivnike kao što to radi Erdoganov režim godinama. Poslednji primer je lišavanje slobode gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, čiji je jedini greh bio taj što je tri puta pobedio Erdoganove kandidate u nekadašnjem Konstantinopolju i što je imao ozbiljne šanse da porazi i samog Erdogana na sledećim predsedničkim izborima u Turskoj.

Srpski vlastodršci bi, da mogu, kao Erdogan upadali sa vojnim trupama u komšijske zemlje. Turska vojska kontroliše severozapadni deo Sirije i severni deo Iraka, a pomogli su značajno Azerbejdžanu da osvoji Nagorno-Karabah i da ga etnički očisti od Jermena koji su tu živeli nekoliko hiljada godina.

Srpskim nacionalistima krene voda na usta kada sanjaju da, kao turske im kolege, uspostave marionetske režime u Libiji, Afričkom rogu, Siriji i da mogu da narede nekoj državi, kao Ankara Damasku, da zauzme stav prema Kosovu kakav njima odgovara. A tek ih iritira što ne mogu da koriste rečnik prema Hrvatima, Bošnjacima i Albancima koji turske “patriote” upotrebljavaju protiv Grka, Jevreja, Jermena i generalno Evropljana. Da im priprete kao onomad Erdogan Micotakisu: “Doći ćemo iznenada preko noći”. Ili da mogu da daju iste kvalifikacije o liderima u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori ili na Kosovu kao Erdogan o Netanjahuu ili Asadu ili drugim liderima kada mu stanu na žulj. Vrhunac zadovoljstva bi bio da sa Andrićevog venca mogu da “upozore” komšije, kako će im pokazati Boga ako se usude da taknu Srbe, kao što je Erdogan nedavno poručio Beogradu da “ne dira” Kosovo i BiH jer će onda imati posla sa svim Turcima.

Žarko bi želeli srpski nacionalisti i da idu po Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Austriji, kao turske kolege, i da potpaljuju “ljubav prema rodnoj grudi” svojih sunarodnika i da ih indoktriniraju da se nikako ne integrišu i asimiluju u novim zemljama, već da budu turski nukleusi u Evropi.

Srpske “patriote” bi tek uživale da mogu da drže EU u stalnom šahu sa migrantima jer imaju pod kontrolom dva najveća pravca ilegalnih migracija, poput Turske koja kontroliše Libiju, ima veliki uticaj u Tunisu, i praktično nadgleda dve glavne maršrute ilegalnih migranata ka Evropi: prvi, kopneni, preko svoje teritorije, tzv. Balkanska maršruta, i drugi, južni, preko Sicilijanskog prolaza. Od opsade Beča 1683. godine Evropa nije toliko strahovala i zavisila od Turaka i njihovih poteza.

Vlasti u Srbiji pate i što ne mogu da zatvaraju medije kao što to čini Erdoganov režim, a pogotovo mu zavide na mogućnosti da blokira rad društvenih mreža i da kontroliše internet.

Niko ne bi bio srećniji od srpskih nacionalista da mogu, kao turski, da negiraju slobodno i nekažnjeno genocid koji su počinili njihovi sunarodnici, tek bi vrhunski užitak bio da mogu da prijavljuju sudovima one koji ih podsećaju na zločine i da ih šalju u zatvore, kao novinare Hranta Dinka ili Ahmeta Altana. Veoma bi im se sviđalo i da pisce, medijske radnike i analitičare koji im nisu po volji proglase za teroriste, kao Orhana Pamuka. Turska je, po broju novinara u zatvoru, odmah iza Kine, Mijanmara, Belorusije i Rusije a broj političkih zatvorenika je toliko veliki da vlasti u Ankari ne dozvoljavaju uvid međunarodnim organizacijama za zaštitu ljudskih prava, tako da se može govoriti samo o procenama a ne konkretnim brojevima.

Srpski nacionalistički lideri posebno zavide Erdoganu što njemu niko ne prigovara što nije uveo sankcije Rusiji, što se viđa sa Vladimirom Putinom kad god poželi i sklapa unosne poslove. Voleli bi i da oni mogu da prostiru crveni tepih ratnim zločincima kao što je Erdogan sudanskom kasapinu Omaru el-Baširu.

Sigurno ima i dosta onih koji bi rado davali utočište i podršku terorističkim organizacijama kao što je Hamas ili političkim formacijama kao što su Muslimanska braća, naravno sa pravoslavnim prefiksom, kao što u Ankari vode računa o “islamskoj braći”. Još kad bi mogli da pričaju o srpskim manastirima u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, kao što Erdogan govori o Jerusalimu i Hravovnoj gori, gde bi im bio kraj, a i da se proglase za zaštitnike pravoslavlja kao što se turski predsednik autoproklamovao kao branitelj islama.

Svaki srpski nacionalistički lider mašta da održi govor po dobijenim predsedničkim izborima u kojem bi povezao sve “srpske zemlje i gradove” koji se raduju njegovoj pobedi, poput Erdogana 2011. godine, kada je nakon dolaska na čelo države slavodobitno zagrmeo: “Verujte mi da je danas Sarajevo pobedilo koliko i Istanbul, Bejrut koliko Izmir, Damask koliko Ankara, Ramala, Nablus, Jenin, Jerusalim koliko Dijarbakir.”

Svaki srpski nacionalista koji drži do sebe voleo bi da proglasi ovaj vek srpskim i da kreira plan “Vision 2046” kao što je Erdogan proglasio 21. stoleće “turskim vekom” i lansirao projekat “Vision 2053”.

Brojka 2053 ima veliku simboliku jer aludira na 600. godišnjicu pada Konstantinopolja, danas preimenovanog u Istanbul, kao što bi i 2046, u srpskom slučaju, pravila paralelu sa proglašenjem prvog srpskog carstva.

Srpski nacionalistički neimari bi gradili vrlo rado i “srpski auto-put”, od Bregalnice do Karlobaga, Ogulina i Virovitice, kao što u Ankari imaju cilj da konstruišu autoput od Sinđanga do Cazinske krajine koji bi ujedinio čitav turski svet. “Ni Zapad, ni Istok, jednostavno to će biti auto-put Turaka”, poručio je Erdogan pričajući o projektu.

Svidelo bi se srpskim nacionalistima da imaju novca da grade i obnavljaju pravoslavne crkve i da mogu da određuju crkvene starešine i vladike drugim zemljama, kao što su Turci obnovili i izgradili na desetine džamija, počev od Ferhadije u Banjaluci do najveće džamije na Balkanu, Namazgah-džamije u Tirani, i, naravno, postavili imame u njima.

Srpski militaristi zamišljaju kako dogodine u Prizrenu idu u vojnu bazu sa imenom “Vojvoda Radomir Putnik”, koja se sada zove “Sultan Murat” i u njoj su stacionirani turski vojnici u okviru KFOR-a.

Srpski evrofobi silno zavide turskoj “evrofobnoj braći” što zabranjuju, jednu po jednu, zapadnjačku modu, poput Deda Mraza (Božić Bate), ali i Šopenov “Posmrtni marš” jer je previše zapadnjački i samim tim neprikladan za komemoracije šehida. Ali, malo šta bi se dalo uporediti sa zadovoljstvom, da mogu da zabrane gejprajd parade kao njihovi istomišljenici u Turskoj od 2015. pa naovamo.

Srpski i turski salonski nacionalisti su modifikovali imena srpskog i turskog sveta u “srpski integralizam” i u “geografiju srca” ili, kako se predsednik Erdogan poetski izrazio, priznajući da danas postoje granice između turskog i drugih naroda sa kojima su sve do pre sto godina živeli zajedno, ali da “geografija srca” ne poznaje te granice i da ona ide dalje povezujući ih ponovo.

Srpski salonski nacionalisti izgoreše od zavisti što među Turcima nema “autošovinista” i “drugoturaka” i što se između “kemalista” i “islamista” ključne razlike reflektuju kroz stil života, odnosno do koje mere islam može i treba da utiče na svakodnevicu Turaka, dok su stavovi o hegemonskoj ulozi Turske na potezu od Sinđanga u Kini do Bosne i Hercegovine u Evropi i Libije u Africi gotovo identični.

Sasvim je normalno da dva Turčina vode žestok verbalni rat oko toga da li žene treba da se kupaju u kupaćem kostimu ili da budu pokrivene skroz ili da se uopšte ne pojavljuju na plaži, a da budu načelno saglasni oko odnosa prema Izraelu i Palestini, Azerbejdžanu, Iraku, Siriji, Libiji, Grčkoj, Zapadnom Balkanu. Kroz čitavu republikansku istoriju Turska se oštro deli oko pitanja islamizma i laicizma, toliko da su se kreirale, slikovito rečeno, dve duše, ali prema ostatku sveta Turska ima samo jednu glavu i jedan stav, bez obzira da li je islamska ili laička.

Srpski geopolitički nacionalisti zavide na dve stvari Erdoganu. Prva je što je rekao Evropi istorijsko ne, to jest da je neće slušati. “Nećemo ih slušati”, skandirao je odlučno Erdogan pred turskim pitomcima u Istanbulu na otvaranju školske godine početkom septembra, misleći na zapadne partnere koji, po njegovim rečima, žele da kontrolišu, suzbiju ili eliminišu turski uticaj na Balkanu, u Libiji, Somaliji, Kataru, Iraku, Siriji i, generalno, u Africi i Aziji.

Druga je odnos sa Amerikancima. U Vašingtonu su postali svesni da ne mogu sami da upravljaju svetom, pa su krenuli u potragu za saveznicima koji mogu da im pomognu. Za to su potrebne tri karakteristike: pouzdanost, efikasnost, spremnost da se deluje u svoje ime, a za račun SAD. Turci od pomenute tri osobine imaju dve i po. Ne može se reći da su sto posto pouzdani, ali su kroz vreme i Amerikanci i Turci naučili da “čitaju” jedni druge. Uz to, turski interesi neizbežno, što se ne može reći za srpske, pre ili kasnije dolaze u koliziju sa kineskim i ruskim, bilo da se radi o srednjoj Aziji, Bliskom istoku, Africi ili na Balkanu i eto zašto jedni mogu a drugi ne mogu.

( Željko Pantelić )