Tramp i megalomanija u arhitekturi

(The Guardian; Peščanik.net)

Kad znamo sve užase Trampove druge administracije, rušenje Istočnog krila Bele kuće teško da je u prvih deset. Ali ono je moćan simbol slepe destrukcije - a kao što sâm Tramp dobro zna, u politici su slike veoma važne. To rušenje na neobičan način spaja i mnogo elemenata tipično trampovskog pristupa vlasti: bestidne laži o projektu balske dvorane („Ona neće smetati postojećoj zgradi. Biće blizu nje, ali je neće dodirivati“), nepoštovanje zakona (u ovom slučaju, pravila o očuvanju baštine) i besprimeran nivo kronizma (gde se razni direktori kompanija dodvoravaju predsedniku donacijama za njegov groteskni projekat samoveličanja). Konačno, ima nečeg tugaljivog u uklanjanju zgrade u kojoj su bile smeštene kancelarije američkih prvih dama. Zbog svega toga, Trampovo kasapljenje Bele kuće uklapa se u širi globalni trend: populistički lideri ekstremne desnice u mnogim zemljama koriste spektakularnu arhitekturu za sprovođenje svog političkog programa i posebno za otelovljenje svoje vizije „pravog naroda“ - „pravih Amerikanaca“, „pravih Mađara“ itd - u kamenu.

Neposredno pred Božić 2020, u poslednjim danima svoje prve administracije Tramp je izdvojio vreme u svom krcatom dnevnom rasporedu za promovisanje velike laži o tome kako se maltene kandidovao i dobio izbore samo zato da bi izdao izvršnu naredbu pod naslovom „Promovisanje divne federalne građanske arhitekture“. Tom naredbom je klasicizam proglašen za preferirani stil novih federalnih zgrada i malo je nedostajalo da modernizam bude sasvim zabranjen. Bajden je ukinuo tu naredbu, a Tramp je onda vratio jednu njenu verziju ove godine, na sâm dan svoje druge inauguracije. Bezmalo je sasvim zaboravljeno da je naredba iz 2020. išla zajedno s Trampovom „komisijom iz 1776“, zlosrećnim pokušajem pranja američke istorije. I naredbe u vezi sa arhitekturom i uputstva za nastavu istorije imali su isti cilj - promovisanje slike Sjedinjenih Država kao čiste i „divne“ zemlje.

Po načinu na koji koristi arhitekturu, Tramp nije primer američke izuzetnosti, kao što sugerišu neuverljivi izveštaji o „Trampu, večitom graditelju“. I predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je dizao ogromne građevine, od džinovske džamije u Istanbulu na trgu Taksim do nove predsedničke palate u Ankari. Erdogan pritom promoviše osmanlijsko-seldžučki stil kao komplementaran njegovom neo-osmanlijskom razumevanju Turske. Rekonstrukcije istorijskih zdanja na Dvorskom brdu u Budimpešti, koje je sproveo Viktor Orban, trebalo bi da predstavljaju ispravno razumevanje mađarske istorije. Indijski premijer Narendra Modi rekonstruisao je hinduske hramove - u najkontroverznijem slučaju na temeljima srušene džamije u Ajodji.

Obrazac je uvek isti: uklanja se jedan sloj istorije - bio to period Mugal ili, u Mađarskoj, državni socijalizam sa svojim modernističkim zgradama - i rekonstrukcija se veliča kao povratak autentičnosti i veličini određenog naroda. Ali iza simbolične poruke o „pravom narodu“, ti građevinski projekti zapravo svedoče o dominaciji trenutne vlasti. Prećutna poruka glasi: „Mi smo pobedili i zemlja je sad naša.“ Tu tvrdnju građani ne mogu da izbegnu. U svom svakodnevnom životu oni mogu da izbegavaju televizijsku i onlajn propagandu, ali ne i zgrade. Čak i ako takve autokratske figure budu uklonjene s vlasti - a naravno da one čine sve da odlože taj ishod - njihove zgrade i spomenici ostaju.

Trampov slučaj je, doduše, u jednom smislu jedinstven: on je za sobom već imao niz zgrada pre nego što je postao predsednik - ali većina njih nije posebno klasična. Naprotiv, one su spolja moderne, a unutra se jasno vidi grozničava skorojevićka fantazija o Versaju - koja je sad iznedrila pozlaćenu Ovalnu sobu, odraz ukusa koji je kritičarka Kejt Vagner opisala kao „rokoko kako ga zamišlja lokalni prodavac kola“. I mada su svi lideri ekstremne desnice skloni velikim zdanjima, nijedan od njih do sada nije pokazao fiksaciju na balsku dvoranu. Razlog je verovatno banalan: banketi i ketering spadaju u Trampove malobrojne uspešne poslovne poduhvate. To treba da bude i prostor za neograničeno laskanje predsedniku i „sklapanje poslova“.

Arhitekti koji promovišu tradicionalne stilove s najvećim zadovoljstvom su ostvarivali Trampove ideje. Naravno, stil se nikad ne može svesti na određenu politiku; modernizam nije sam po sebi progresivan (neke fašističke građevine u Italiji su čuda modernizma). Ali način na koji neki promoteri klasicizma govore o lepoti i insistiraju na tome da nas „javne zgrade u klasičnom stilu podstiču da se ponosimo sopstvenom zemljom“ nije samo nazadan - on legitimizuje megalomansku arhitekturu nevelike estetske vrednosti.

Arhitekta zadužen za balsku dvoranu, Džejms S. Mekriri II, studirao je i radio kod Ejzenmena, velikog poklonika „dekonstruktivizma“ u arhitekturi, pravca koji Tramp u svojoj izvršnoj naredbi izričito ismeva kao „haotičan“. Mekriri je u jednom trenutku netradicionalnu arhitekturu proglasio „bezbožnom“ i specijalizovao se za sakralne građevine. Ejzenmen je planove za balsku dvoranu nazvao „budalastima“ i primetio da se „postavljanje portika na kraj umesto na sredinu dugačkog pročelja može nazvati neukim“.

To čudovišno zdanje će najčešće biti prazno (osim ako mu se ne promeni svrha i ne postane na primer skladište tajnih dokumenata). Već sada treba razmišljati o njegovoj prenameni ili potpunom uklanjanju. Naravno, to ne bi obradovalo aktiviste Mage, koji se protive skidanju svake konfederativne statue u ime „očuvanja istorije“. Ali, s druge strane, oni nemaju ništa da kažu o rušenju Istočnog krila - iako je ta građevina verovatno ostala u lepom sećanju građanima koji su posetili Belu kuću.

(Prevela: Slavica Miletić)

( Jan-Werner Müller )