Vitez dijaloga, briljantan u svemu što je radio

Nakon premijere komada Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi u Nacionalnom teatru u Londonu 1967. godine, Tom Stopard se probudio i, poput Lorda Bajrona, shvatio da je slavan. Nova zvezda na svodu dramske književnosti neumorno je tragala za brdom protivrečnosti. Stopard je pisao sjajne dramske komade jer je, pre svega, pisao ubedljive i duhovite dijaloge. Pisanje dramskih komada, rekao je, bio je jedini pristojan način da se protivreči samom sebi. Njegova omiljena replika iz moderne drame bila je ona iz Filantropa Kristofera Hemptona: “Ja sam čovek bez ubeđenja, bar mislim da jesam”.

Stopard, preminuo u 89. godini, uvek je bio strpljiv pred zahtevima promotivne mašinerije, iako je podjednako, poput Harolda Pintera, gajio averziju od toga da javno govori o svojim delima i privatnom životu. Međutim, “hipnotišuća briljantnost”, kako ju je nazvao jedan pozorišni kritičar, njegove engleske proze i dijaloga fascinirala je novinare, kao i publiku, a Stoparda su doživljavali kao “nemirnog Čeha” (on je sam sebe tako opisivao, pošto je rođen u Moravskoj) sa kozerskim darom i kustoskom posvećenošću izabranom jeziku, slično Konradu i Nabokovu.

Pozorišni kritičar Kenet Tinan, u to vreme savetnik Lorensa Olivijea za književnost u Nacionalnom teatru, poslao je telegram Stopardu, tražeći rukopis Rozenkranca nakon što je ovaj komad otvorio Edinburški festival 1966. a Ronald Brajden je napisao oduševljeni prikaz u Obzerveru. Komad, u kom dvojica dvorana bacaju novčić koji uvek pada na istu stranu pre nego što ih usisa “pozadinska” radnja Hamletova tragedije, prošao je kroz nekoliko prethodnih inkarnacija kao jednočinka, Kraljevska Šekspirova družina se poigravala sa njim, a na scenu u Edinburgu ga je, konačno, postavila Oksfordska pozorišna trupa, i to u produkciji studenata.

Stopard je odmah posle Rozenkranca napisao dva komada koja su mu briljantnošću pojačala reputaciju: Skakači (1972), u kojoj filozof moralista piše esej o postojanju Boga naspram pozadinske akrobatike logičkih pozitivista i kraja romantizma sa čovekovim spuštanjem na Mesec; i Travestije (1974), sudar nadrealizma i realizma sovjetskog tipa utkan u izvođenje predstave Važno je zvati se Ernest u Trstu 1917. godine, i to onako kako ga se seća jedan niži službenik konzulata upleten u raspravu sa Džejmsom Džojsom oko cene para pantalona.

U tom trenutku je Tinan napisao sjajan Stopardov portret, a njegovu karijeru i stvaralački dar uporedio je sa njegovim češkim skoro pa dvojnikom Vaclavom Havelom, koji mu je, kao i Tinan, postao blizak prijatelj. Kao mladi novinar u Bristolu krajem 1950-ih godina, Stopard je smatrao da ne bi trebalo da bude pozorišni kritičar jer sumnja u sopstvene subjektivne reakcije: “Nikada nisam imao tu moralnu crtu da pokopam prijatelja. Preformulisaću to. Imao sam moralnu crtu da nikad ne pokopam prijatelja”. Kazao je da piše samo za potomstvo, a opet je priznao, neku godinu kasnije, da “uglavnom, nesvesno, nastoji da ne sarađuje sa potomstvom”.

Njegovi komadi na Vest Endu, kao što su Noć i dan (1978), o novinarima koji izveštavaju o ratu u Africi dok im kod kuće besne sukobi sindikata i poslodavaca (“Saglasan sam sa tobom oko slobode štampe, ali novine ne podnosim”), i Hapgud (1988), u kom se povezuju špijunaža i kvantna fizika, uz prvu žensku glavnu ulogu kod njega (igrala ju je njegova nekadašnja partnerka i muza Felisiti Kendal), nisu bili ništa manje zahtevni, niti zahvalniji, od krupnijih poduhvata u Nacinalnom teatru, oba remek-dela, Arkadije (1993) i Pronalaženja ljubavi (1997), gde u prvom komadu kreće od reakcije na teoriju haosa u dve vremenske ravni, a u drugom pretvara životnu priču pesnika A. E. Hausmana u studiju o melanholiji i neuzvraćenoj ljubavi.

A bile su tu i njegove penušave, veselo razobručene adaptacije srednjoevropskih klasika Artura Šniclera, Johana Nestroja i Ferenca Molnara u Nacionalnom teatru (Neotkrivena zemlja, Bekrije i Igra u dvorcu, gde se komedija iz zamka 1924. transponuje na probu mjuzikla na prekookeanskom kruzeru 1930-ih); kao i njegova ambiciozno zamišljena trilogija, Obale Utopije (2002), ponovo za Nacionalni, u kom se traga za zamecima Oktobarske revolucije u životima ruskih idealista iz 19. veka, te najdirektnije dramski izrečen stav o Plišanoj revoluciji u njegovoj rodnoj zemlji, Rokenrol (2006) u Rojal Kortu, sa Havelom i Mikom Džegerom u publici na premijeri.

Stoparda su ponekad doživljavali i kao vajldovsku anomaliju, čiji je dramaturški nerv više vođen glavom nego srcem. Njegov najraniji i najvažniji reditelj, Piter Vud, podsticao ga je da odnose među likovima u komadima “izvadi iz frižidera”. On je to svakako i uradio u komadu Prava stvar (1982), u kom uspešnog dramskog pisca, Henrija, dovodi do očaja njegova supruga glumica koja se pojavljuje u levičarskoj drami nekog pisca koji ne ume ni zglavnu rečenicu da sastavi. “Spasavaj gerund, jebo kitove”, ruga se Henri, upuštajući se u jedan od velikih govora u modernoj drami, onaj o palici za kriket, gipkoj poput plesnog podijuma, napravljenoj tako da šalje lopte daleko, a uz minimum napora. “Ono što mi pokušavamo da uradimo jeste da pišemo palice za kriket”.

Stopard je, politički gledano, bio pristalica libertarijanske desnice, konzervativac sa malim početnim slovom. Nije bio sklon tome da pronalazi mane Britaniji, gde su sloboda govora i ljudska prava uglavnom poštovani, pošto je iz prve ruke znao za zemlje i režime gde su takve privilegije bile retke, i sve njegove drame mogu se posmatrati unutar šireg političkog spektra, a ne samo u okviru njihovog neposrednog okruženja. I on je, kao i Oskar Vajld, bio subverzivni umetnik sa estetskim uverenjima i pazio je, opet kao Vajld, da mu i svakodnevni razgovori budu puni obrta i doskočica. Kad mu je bilo 70 godina, jednom novinaru je rekao da je imao dobro pamćenje, ali da ne može da se seti kada ga je izgubio.

Uvek je delovao plus Anglais que les Anglais (a to što je to izrečeno na francuskom ga je posebno radovalo), živeo je u paladijanskoj kući u Ajveru, u Bakingemširu - dok je sa Andreom Previnom radio na komadu za glumce i orkestar, Svaki dobar dečko zaslužuje naklonost (1977), Previn ga je zvao “Ajver Novelo” - sakupljao je britanske akvarele, a iz hobija je pecao na mušicu i igrao kriket, sport kojim se bavio sa zanosom kao bater/viketkiper u Pinterovom nedeljnom timu rekreativaca.

Visok i upadljivo zgodan čovek, izduženih crta lica, guste kose, ležerno obučen u garderobu sastavljenu od skupih odela, kaputa i dugih šalova, Stopard je delovao kao egzotična, dendijevska ličnost. Bio je odlučni i nepopravljivi pušač koji se sa lakoćom kretao u najvišim društvenim i akademskim krugovima, zlatni dečko koji je sazreo u uglednog sredovečnog muškarca i nikada nije izgubio svesno jak naglasak svog porekla, iako nikada nije govorio češki. Karijeru je gradio po svom, uvek pažljivo birajući reči.

Često se smatralo da je “prepametan za svoje dobro”, ali svoju publiku nikada nije gledao s visine, čak ni onda kada su morali da se pomuče da bi ga pratili. Prema njemu su nastala i dva fiktivna lika: u romanu Briljantna stvorenja Klajva Džejmsa iz 1983. godine Tim Stipling je “pisao komade sa takvim intelektualnim dometima da su zaplete mogli da prate samo simbolički logičari”, dok je portret bogatog dramskog pisca u Deliću uma Pitera Nikolsa iz 1987. godine, nazvanog provokativno Majls Vitijer, bio dvosmisleniji i taj lik je zavideo protagonisti komada.

Izgleda čudno da neko toliko kulturno i intelektualno pronicljiv kao Stopard nije bio svestan svog jevrejskog porekla sve dok nije duboko zakoračio u srednje godine, a da potom o tome nije pisao ništa sve do Leopoldštata, premijerno odigranog u londonskom Vindam teatru februara 2020. godine, za šta je rekao da će mu to biti poslednji komad. Ova sumorna epopeja, sasvim nekarakteristična za najblistavijeg i najzabavnijeg dramskog pisca našeg doba, brektala je pod težinom Stopardovog napada smrtne ozbiljnosti, ali je spasena u završnim scenama punim lepote i takvim razrešenjem da čoveku prosto stane srce.

Stopard je rođen kao Tomaš Štrausler u Zlinu, u jugoistočnoj Moravskoj, tada u Čehoslovačkoj (a sada u Republici Češkoj). Bio je mlađi sin Eugena Štrauslera, jednog od sedam lekara Jevreja zaposlenih u kompaniji za proizvodnju obuće Bata, i njegove supruge Marte (rođene Beckove). Uz pomoć kolega iz Bate, porodica se 1939. godine iselila u Singapur. Posle japanske opsade 1942. godine, Tomaš, njegov brat Petr i majka bili su ukrcani na jedan od poslednjih brodova za Australiju, ali su zbog pomorskih ratnih okršaja bili preusmereni i završili su u Mumbaiju. I njegov otac je uspeo da pobegne iz Singapura, ali je poginuo pri napadu na njegov brod. Marta se posle rata udala za oficira britanske vojske Keneta Stoparda u Dardžilingu, gde je rukovodila Batinom prodavnicom obuće, a nova porodica došla je u Ujedinjeno kraljevstvo 1946. godine. Tomove babe i dede, kao i mnogi iz generacije njegovih roditelja, otkrio je on kasnije, stradali su u logoru smrti u Terezinu.

Nakon što je demobilisan, Kenet - inače ne baš prijatan čovek, sudeći prema pisanju Hermione Li u konačnoj biografiji pisca iz 2020. godine - radio je kao prodavac mašinskih alata. Tomaš (sad Tom) i Petr (sad Piter) krenuli su u školu Dolfin u Notingemširu (Piter će postati uspešan računovođa i brinuće se i o finansijama svog brata), pa u državnu školu Poklington u Jorkširu 1948. Sledeće godine, njihova majka rodila je i trećeg sina, Ričarda. Tom se gnušao Poklingtona i požurio je da se vrati u novi porodični dom u Bristolu, gde je počeo da radi u Vestern Dejli Presu 1954. godine, slao je komade BBC radiju i pisao je za radio sapunicu Dnevnik gospođe Dejl. Krajem 1950-ih pisao je reportaže i prikaze za Bristol Ivning Vorld.

Reporterski zadaci odveli su ga u bristolski Old Vik, gde je u sezoni 1957/58. gledao kako Piter O’Tul igra Hamleta, a Džimi Porter glumi u Osvrni se u gnevu. Navukao se. I igrao je kriket sa O’Tulom. Dve godine kasnije obreo se na sedištu iza Pintera na novom igranju Rođendanske zabave i, kucnuvši ga po ramenu, upitao: “Jeste li vi Harold Pinter ili samo ličite na njega?” Pinter je uzvratio sa: “Šta?”

Radio i televizija BBC prihvatili su mu komade, Faber mu je otkupio priče, a Entoni Blond poručio je od njega roman, Lord Malkvist i gospođa Mun (1966), u kom se nalaze mnoge njegove buduće teme i odlike stila.

Kada su Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi premijerno odigrani na Old Viku, Harold Hobson iz Sandej Tajmsa nazvao je to najvažnijim događajem u britanskom profesionalnom teatru u poslednjih devet godina (na primer, od Pinterove Rođendanske proslave). Uticaj Semjuela Beketa bio je očigledan, ali je to bio prvi komad u kom se koristio drugi komad kao dekor, a bilo je u njemu i elemenata Kafke i evropskog apsurdizma; svako ko je ikad pomislio da je Stopard apolitičan pisac od samog početka, rekao je Irvin Vordl, jednostavno je trebalo da pogleda zapanjujuću rusko-izraelsku produkciju koja je gostovala u Londonu 1990-ih da bi se sasvim ratosiljao priča o njenoj navodnoj trivijalnosti.

Njegov politički angažman je, kako su godine odmicale, postajao sve vidljiviji. Podržao je Havelovu Povelju 77 u Pragu i aktivno je učestvovao u problemima sa nepoštovanjem ljudskih prava preko PEN-a, međunarodnog udruženja pisaca. Svaki dobri dečko i Profesionalni faul (takođe iz 1977, posvećen Havelu), o ljudskim pravima i fudbalu, bili su otvoreno politični. U komadu za televiziju, Kvadriranje kruga (1984), slavio je, u drami o politici i geometriji, poljski pokret Solidarnost.

Stopardova posvećenost kao građanina nikada nije bacila u senku njegovu posvećenost kao pisca, a svoje intelektualno manje stroge kritičare provocirao je izjavama poput: “Lično bih više voleo da napišem Vinija Pua nego Brehtova sabrana dela”. Ili: “Veština bez mašte je zanat; mašta bez zanata daje nam modernu umetnost”.

Nesposoban, prema sopstvenom priznanju, da lako smisli zaplet, uživao je u prilikama da radi direktne (i teške) adaptacije ili prevode, obezbeđujući tekstove za Pirandelovog Henrija IV u Donmar Verhausu 2004. godine ili modernu francusku dramu za tri lica Heroji (sa Džonom Hartom, Kenom Stotom i Ričardom Grifitsom), smeštenu u dom za ratne veterane iz 2005. godine, ili za Čehovljevog Ivanova, sa Kenetom Branom u glavnoj ulozi u Vindamu 2008. Najbolja od svega je, možda, njegova maestralna adaptacija tetralogije Kraj parade Forda Medoksa Forda, u pet delova za BBC 2012. godine, sa Benediktom Kramberberčom i Rebekom Hol u glavnim ulogama. Poslednji komad za Nacionalni - gde je bio u upravnom odboru od 1982. do 2003. godine - Težak problem (2006) tematizovao je seksualne politike u dobro finansiranoj evropskoj ustanovi za izučavanje mozga, kao i razočarenje u vezi sa njima.

Stopard je režirao svoj film Rozenkranc i Gindenstern su mrtvi 1990. godine, a osvojio je i Oskara za najbolji originalni scenario za Zaljubljenog Šekspira (1998); među delima za film su i potpis koscenariste za Brazil Terija Gilijama (1985), Carstvo Sunca (1987) za Stivena Spilberga, Enigma (2001) prema romanu Roberta Harisa, nepotpisano “sređivanje” scenarija za Bornov ultimatum Pola Gringrasa (2007) i domišljato dramatičnu Anu Karenjinu (2012) za Džoa Rajta.

Dugogodišnju slobodnu ljubavnu vezu sa dramskim programom radio BBC-ja zapečatio je Tamnom stranom (2013), nadrealnom, blago uvrnutom filozofskom komedijom, pisanom povodom 40. godišnjice albuma The Dark Side of the Moon grupe Pink Floyd.

Kao preduzimljivi predsednik Londonske biblioteke, Stopard je imenovan za Komandanta reda Britanske imperije (CBE) 1978. godine, titulu viteza dobio je 1997. i postao je član Reda za zasluge 2000. godine.

Razvodio se dva puta, a za sobom je ostavio treću suprugu Sabrinu Ginis, kojom se oženio 2014. godine, sinove Olivera i Barnabija, iz prvog braka sa Hose Ingl, i dva sina, Vilijama i Edmunda, iz drugog braka sa Mirijam Mur-Robinson.

(Glif redakcija; izvor: Gardijan; preveo: Matija Jovandić)

( Majkl Konevi )