Optimistični roman jednog pesimiste

Hrvatski novinar i pisac Ante Tomić u srijedu je promovisao svoj novi roman "Nada" u okviru Festivala knjiga i pisaca "Booka", pred mnogobrojnim posjetiocima i poštovaocima njegovog rada.

Na ovoj promociji u knjižari "Kosmos", Tomić je govorio o motivaciji za pisanje nove knjige, njegovom shvatanju prostora bivše Jugoslavije, kao i razlici između novinarstva i književnosti.

Tomić otkriva da je optimističan kraj njegovih knjiga motivisan time da u stvarnom životu ima veoma pesimističan pogled na svijet.

"Jednom su pitali Dejvida Bouvija o nadahnuću za pjesmu 'Five years', i pitali su kako mu je palo na pamet da je čovječanstvu ostalo samo pet godina, a on im je kazao da je imao samo jedno loše popodne. Tako da, ja sam zapravo pesimista, ja se nadam najgorem, ja sam jedan veoma uplašen i kukavan čovjek, što bi rekao Đorđe Balašević 'bojim se samo dvije stvari, svega i svačega'. Zbog toga onda u knjigama, kad pišem knjige, onda imam potrebu nešto izmaštati da bude lijepo i da se sve dobro završi, zato jer u stvarnosti stvari obično se loše završavaju", otkriva on.

Govoreći o svojoj književnoj karijeri, Tomić je bio motivisan da napiše knjigu "Nada" jer mu je bilo dosta pisanja u negativnom tonu.

"Stvarno dugo radim, i stvarno znam sve o tom poslu, i negdje promišliš, pa dobro, jel bih ja mogao nešto bolje pisati, o nekim boljim ljudima, šta sam ja Bogu skrivio da se ja čitavog života bavim ovim protuvama, zašto ja ne pokušam pisati nešto o nekim boljim ljudima, na neki pitomiji, ljudskiji način, i tako je nastala 'Nada'", kazao je Tomić.

Ovaj hrvatski književnik smatra da se malo promjenilo na Balkanu od pada socijalizma, jer po njemu borba za svaku slobodu ostaje permanentno stanje.

"Malo, malo toga se zapravo promjenilo. Mislim, to je svakodnevna borba. Svaki dan se morate boriti za neku slobodu, za neko dostojanstvo, za neko pravo, da kažete šta mislite. Meni se dogodilo, postao sam punoljetan, baš nekako u vrijeme kada se ruši ovaj neki svijet, te neke diktature po istoku, i ja sam mislio, sad smo konačno dosegli neku slobodu govora, slobodu mišljenja, shvatili smo koje su opasnosti, čega se treba čuvati. Ja sam mislio, da smo mi tu stvar savladali, da smo mi dosegli neki stupanj slobode, i sad će to biti tamo tako ili čak samo bolje, stvari samo mogu biti bolje, pomislite. A to nije tako. Mislim, mi se svakodnevno, moramo boriti za svoju slobodu, za svoju jednakost, boriti se protiv zadrtosti, i boriti se protiv ljudi koji bi nam ograničili slobodu", smatra on.

Opisujući svoju novinarsku karijeru, Tomić je kazao kako mu se u novinarstvu najviše dopada brzina i prolaznost zanata.

"Novinarstvo je divan trening za pisanje. Mislim, nešto što savladavaš ali zbilja je vrlo korisno. Dobra stvar kod novinarstva je da se to mora događati brzo. To zbilja volim kod novina. Stalno opisujem. Nešto se dogodilo juče, ja sam danas napisao, tekst sjutra će izaći, a prekosjutra uopšte više nije važno šta je tu bilo. To je nešto što ja volim kod novina, to je nešto potrošno i brzo. Meni najdraže je vidjeti neki svoj tekst, znaš kada neko renovira kiosk, pa stavi na izlog stare novine, i onda gledam da li je tu nešto moje. Sviđa mi se kako je taj tekst završio na izlogu tako da je to nešto divno kod novinarstva", kazao je on.

Tomić dodaje kako je književnost sasvim suprotna, jer književnost predstavlja jednu selektivnu permanetnost koja zahtijeva duži i teži proces rada.

"Književnost je nešto što ostaje, mada ne mislim da nešto puno književnosti ostaje jer je bilo puno pisaca koji su meni nekad mnogo značili, ali ja danas jedva da ih se sjećam za njih. Međutim svakako, književnost je nešto što malo duže radim, malo duže stojim nad rečenicom, malo sam pedantniji. Kad radim knjigu, znam sam sebe izluđivati i vrlo sporo pišem. Meni je najgore kada mi neko kaže kako je nešto lako napisao pa mu volim kazati 'znaš i vidi se da si to lako napisao'. Ja nikad ništa nisam lako napisao, meni je sve bilo muka i ja sam se oko svake stvari baš jako trudio", kaže Tomić.

( Pavle Savović )