Ne:Bitef ili nova alternativa: Raspad društva i put u srce tame

Postoje trenuci u teatru kada se jasno vidi da ono što se dešava na sceni nije odvojivo od onoga što se dešava izvan nje. Ne samo u tematskom ili referentnom smislu već u samoj strukturi događaja: ko govori, gde, uz čiju podršku i pod kakvim pritiscima. Ne:Bitef, nastao iz osporene selekcije Miloša Lolića za Bitef, nije samo gerilski festival ni incident u festivalskoj istoriji, već simptom jedne šire pukotine u kulturnom i političkom prostoru Srbije, pukotine koja se godinama širi ali je sada postalo nemoguće ignorisati. Lolićev poziv da bude selektor Bitefa delovao je kao logičan nastavak stalnih praksi festivala koji je, od svog osnivanja, bio posvećen novim pozorišnim tendencijama i estetskom riziku. Međutim, trenutak kada je odbor festivala odlučio da ne prihvati predstavu Proces Peliko Mila Raua koju je Lolić selektovao razotkrio je koliko su te izvorne postavke postale krhke. Razlog nije bio estetski već politički, Rauov govor na prethodnom Bitefu u kojem je kritikovao nemačkog kancelara Šolca pokazao se kao granica preko koje institucionalna tolerancija nije bila spremna da pređe. U tom trenutku, pitanje selekcije prestalo je da bude umetničko i postalo je pitanje moći odlučivanja. Odgovor na tu vrstu ograničenja nije bilo povlačenje već organizacija.

Lolić, zajedno sa timom saradnika, pokreće gerilski ne:Bitef kao privremeno ali suštinsko premeštanje festivala, čuvajući njegovu suštinu i viziju. Uz podršku Gete Instituta, simbolički početak festivala predstavom Proces Peliko formirao je gustu mrežu značenja. Fakultet dramskih umetnosti sa kojeg su potekli i studentski protesti, postaje mesto gde se pozorište ponovo vezuje za građanski otpor. Pojam gerile ovde nije metafora slučajnosti ili improvizacije već svesna strategija povratka osnovnim principima. Bitef je nastao kao festival koji je pratio a često i anticipirao potrese u savremenom teatru. Ne:Bitef, u tom smislu ne predstavlja prekid već kontinuitet u vanrednim uslovima, kao da je festival morao privremeno da se izmesti kako bi ponovo postao ono što je bio.

Proces Peliko je predstava koja taj povratak čini bolno jasnim. Na sceni je dvadesetak izvođača, raspoređenih u dva reda, nalik savremenom horu, dok su u prvom planu dve glumice (Nada Šargin i Milena Radulović) za stolom. Struktura je jednostavna ali nemilosrdna. Rau i dramaturškinja Servan Dekle koriste transkripte sa suđenja protiv pedeset muškaraca optuženih za silovanje Žizel Peliko, sedamdesetogodišnje Francuskinje koju je suprug godinama drogirao i izlagao sistematskom nasilju. Dokumentarni materijal nije tu da bi šokirao već da bi iscrpeo. Rauov metod, dosledno primenjen i ovde, podrazumeva rad sa lokalnim glumcima i aktivistima. U beogradskoj verziji učestvuju izvođači različitih generacija, profesija i etničkih pripadnosti (srpske, bošnjačke, mađarske i romske). Ta raznolikost nije dekorativna nego stvara sliku društva koje se prepoznaje u materijalu čak i kada bi najradije društvo od toga odvratilo pogled. Glumci ne igraju likove u tradicionalnom smislu već stalno prelaze granicu između svedočenja i distance, između privatnog i javnog glasa. Video-projekcije povremeno izoluju njihova lica u krupnom planu, čineći ih istovremeno pojedincima i nosiocima kolektivne odgovornosti. Izvedbe Milana Marića, Gabora Ponga, Vesne Trivalić, Milene Radulović i drugih funkcionišu kao precizno uštimovani delovi jednog većeg mehanizma. Crni kostimi prizivaju asocijacije na žalost ali i svečanost i istovremeno povezuju sa aktuelnim društvenim kontekstom studentskih protesta, institucionalnog mraka, pokušaja da se Bitef simbolički i bukvalno ugasi.

Putovanje kroz predstavu je dugo, mučno i namerno iscrpljujuće. Rau vodi publiku kroz srce tame, kroz raspad evropskog društva koje je od davnog razdvajanja uma i srca, stiglo do sveta u kojem je nasilje banalno, a odgovornost difuzna. Slučaj Peliko nije izuzetak već ekstremna tačka sistema koji funkcioniše na poricanju i malograđanskoj pristojnosti. Ipak, predstava se ne završava u mraku. Arije Henrija Persela, kojim se izvođenje otvara i zatvara, uvode luk koji vodi ka svetlu. Nakon prolaska kroz noćnu moru, Rau publiku vraća ideji harmonije, ne kao sentimentalnoj utehi već kao nužnosti. Razum i srce moraju ponovo biti usmereni jedno ka drugom jer bez toga ni umetnost ni društvo nemaju smisla.

Bitef je, kako primećuje dramaturg Periša Perišić, doživeo transmutaciju. Ono što se dogodilo nije reakcija na pojedinačnu odluku već nastavak vizije festivala koji je oduvek bio prostor rasta, a hrabra i precizna odluka Lolića da pokrene ne:Bitef omogućila je festivalu da nastavi svoju misiju i izvan zvaničnih okvira. U tom procesu stvara se prostor u kom festival ne brani sebe već se ponovo osmišljava, ne kao zatvoren sistem već otvoren, sposoban za rizik i promenu. Ne:Bitef zato nije alternativa Bitefu već njegov najprecizniji oblik u trenutku kada umetnost mora da se menja da bi ostala živa. A institucije nam jesu potrebne i upravo zbog toga one moraju razumeti da se njihova svrha ne iscrpljuje u samoodržanju već u spremnosti na promenu.

( Nataša Gvozdenović )