Zašto se plašimo da kritikujemo studente i studentsku pobunu?

(danas.rs)

U Novom Pazaru održan je studentski protest pod nazivom Oni ili mi, kao podrška studentima Državnog univerziteta u Novom Pazaru, jedinog univerziteta u Srbiji koji je trenutno u blokadi i koji se godinama suočava sa ozbiljnim sistemskim problemima. Protestu je prisustvovao veliki broj gostiju sa strane: opozicioni politički akteri, profesori, javne ličnosti i brojni građani koji su došli da pruže podršku. Ta podrška je, u svojoj suštini, bila izuzetno važna za studente, jer bez solidarnosti nema ozbiljne društvene promene.

Protest je protekao mirno, ali je po završetku otvorio polemike o svojoj brojnosti. Za razliku od aprilskih protesta, održanih u jeku studentske pobune i snažnog društvenog naboja, decembarski protest u Novom Pazaru dočekao je vidno oslabljen i fragmentisan pokret. Među okupljenima je bilo relativno malo građana Novog Pazara, izuzev aktivista SDA Sandžaka, Zbora građana, Islamske zajednice Sandžaka, Bošnjačkog nacionalnog vijeća, i pojedinih lokalnih inicijativa. Razlozi za to su višestruki: izostanak podrške ključnih lokalnih političkih aktera, povlačenje dela građana i atmosfera straha zasnovana na egzistencijalnim pritiscima. U suštini, protest je bio malobrojan. Stiče se utisak da je SDA Sandžaka studentsku pobunu doživela ne kao spontani izraz nezadovoljstva, već kao političku priliku koju je valjalo iskoristiti, o čemu svedoči i višemesečno, gotovo ritualno, prisustvo partijskih izaslanika na protestima.

U takvim okolnostima, sama činjenica da je protest održan, da je bio miran i okupio ljude spremne da pokažu solidarnost, predstavlja njegovu najveću vrednost. Niko ne može osporiti da su studenti u proteklih godinu dana prodrmali Srbiju, mobilisali ljude i pokazali da imaju snage. To je do skora bilo nezamislivo, naročito za mlađu generaciju koja je dugo važila za nezainteresovanu i apatičnu. Ipak, tvrdnja da je sav prethodni „minuli rad“ u ovom kontekstu nebitan deluje više kao zgodno pojednostavljivanje nego kao realna ocena. Bilo je i protesta, pobune, kritike, povezivanja, i pokušaja koji možda nisu doneli masnovnost, ali su stvarali neki okvir. Ali u Srbiji istorija, po pravilu, počinje svaki put iznova, najčešće od nas samih, a pouzdano tek od 2012. godine, kada je, s dolaskom SNS-a, svet nastao, a sve pre toga ostalo bez prava na pamćenje. I zato, na kraju ove godine, u mom omiljenom Danas-u još jednom ponavljam: studenti su promenili geografiju otpora i mnogima, posebno opozicionim akterima, pokazali kako se može.

Često pišem i ulazim u ozbiljne polemike, ali prostora za takozvane „kreativne svađe“, da citiram drugaricu Stašu – sve je manje. Zavladala je svojevrsna diktatura jednoumlja, o kojoj se ljudi ustručavaju da govore, plašeći se nasrtaja iz sopstvenih redova. Umesto argumenata, sve češće se koriste kvalifikacije koje ukazuju na potpuni nedostatak kapaciteta za dijalog, razumevanje i, u krajnjoj liniji, potvrđuju da nam mentalna higijena nije na zavidnom nivou. Gotovo je neverovatno da se u zatvorenim prostorima govori jedno o svim akterima koji podržavaju studentsku pobunu, dok se u javnom prostoru, tamo gde bi po prirodi posla i odgovornosti trebalo da se govori otvoreno ćuti ili pažljivo pakuje drugačija priča, samo da se ne bi stekao utisak „napada na uzvišenost“. Kao da je u pitanju udar na božanstvo, mitska bića ili svete, nedodirljive ljude. Ne zato što nema šta da se kaže, već zato što se strahuje od pogrešnog tona, reči ili trenutka, jer on otvara vrata lomačama po kuloarima i društvenim mrežama. U tom ritualu moralne čistote, ljudi se razvlače i bičuju, često sa istim izgledima za razumevanje kao krmak u Teheranu.

Pitanje koje se mora postaviti glasi: zašto se plašimo da kritikujemo studente i studentsku pobunu? Kako je moguće da se svaka unutrašnja dilema, svaka nijansa ili dobronamerno upozorenje automatski svrstavaju u upregnutu ergelu „defetista“, čija je navodna uloga da ruše moral, gase energiju i rade u korist režima? Odgovor nije u studentima, već u nama. U činjenici da su mnogi, suočeni sa sopstvenom političkom nemoći i nesposobnošću da javno artikulišu sopstveni stav, pronašli zaklon u studentskoj borbi, i tu se lepo ugnezidili, u poziciju simboličkog kapitalizovanja studentske borbe, koja im omogućava političku relevantnost bez političkog rizika. Umesto da preuzmu odgovornost za sopstvenu reč i delovanje, oni se skrivaju iza studenata i iz te pozicije sprovode jakobinsku pravovernost, namećući rigidne obrasce dozvoljenog mišljenja i klanjaju se anticipiranoj poslušnosti, kako jednom reče Žarko Puhovski. U toj dinamici, studentska borba postaje predmet napadnog udvaranja i muvаnja, iz potrebe da se obezbedi sopstveni položaj, stekne ugled i zauzme mesto kada jednom dođu naši.

Studenti se u tom procesu koriste kao alibi i simbolički kapital iza kog se maskiraju tuđa pasivnost, strah ili politička jalovost. Tako gube subjektivitet i bivaju svedeni na sredstvo tuđih projekcija, dok se svaka kritika tog mehanizma proglašava napadom na samu pobunu. Kritika se ne doživljava kao korektiv, već kao sabotaža, pitanje kao sumnja u „stvar“, a razlika u mišljenju kao izdaja. Kada je studentska pobuna eksplodirala, govorilo se o tajnim mastermind timovima koji osmišljavaju akcije, o savršenoj organizaciji i preciznoj strategiji. Potom je došao onaj euforični, nikad više ponovljiv 15. mart, danas često označavan kao propuštena prilika, pa vidovdansko lelekanje, ideološki miks svega i svačega, jer to je Srbija, i još niz manjih i većih epizoda koje su hranile narativ, ali nisu proizvele politički iskorak.

Tako „naši“ na sebe navlače odore moralnih sudija, tužilaca i pravednika, koji sprovode svojevrsnu lustraciju mišljenja, u iskustvima, koji su nam, nažalost palanačka, dok su istovremeno potpuno nespremni da prihvate bilo kakvu kritiku, pa čak ni onu koja dolazi iz solidarnosti i brige. Ako se borimo protiv sistema koji ne trpi mišljenje, šta onda možemo da očekujemo kada dođu „naši“? Da li ćemo, u ekstazi jednoumlja, sami potvrditi da je sve u redu, nema potrebe za propitivanjem, da su pitanja suvišna, a sumnje opasne? Ili ćemo, konačno, shvatiti da pokret koji ne može da podnese kritiku, čak i onu iznutra, već pokazuje znake slabosti, a ne snage. Ofucana teza o „perfidnosti“, kojom se ovih dana frljaju i mnogi nama dragi ljudi, samo potvrđuje koliko smo duboko uvučeni u tor polarizovanog mišljenja na „mi“ ili „oni“. Taj binarni obrazac ne samo da osiromašuje javnu raspravu, već guši svaku mogućnost nijansiranja, razlike i racionalnog neslaganja. I tako smo dobili situaciju u kojoj se prijatelji razilaze i udaljavaju, jer je emotivna investiranost u studente postala ogromna, gotovo nedodirljiva. U toj opijenosti emocijom ljudi gube distancu, postaju zaslepljeni i bespogovorni, spremni da bez mnogo razmišljanja odstrane iz svog kruga svakoga ko se usudi da postavi znak pitanja, ne iz zlobe, već iz straha da bi i najmanja sumnja mogla da naruši pažljivo izgrađenu, savršenu sliku.

Na izmaku ove godine očekuje nas još jedna studentska akcija, prikupljanje potpisa za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Biće to još jedno prebrojavanje, još jedan pokušaj da se pobuna održi u životu u trenutku kada je, po logici svakog društvenog i političkog ciklusa, ušla u fazu stagnacije. To samo po sebi nije problem – naprotiv, stagnacija je prirodna faza svakog pokreta. Problem nastaje onda kada se ona maskira stalnom mobilizacijom bez jasnog političkog iskoraka.

Ne znamo da li će do izbora doći. Ali ono što jeste važno i što se više ne može odlagati, jeste jasna politička artikulacija studentske liste. Vreme je da se obelodane arhitekte politike koju studenti zastupaju: ljudi koje su izabrali, koji su prošli ozbiljnu selekciju i koji su spremni da preuzmu odgovornost. Vreme je da ih vidimo i da čujemo njihovu priču. Jer dok se javnost zadržava u permanentnom stanju mobilizacije bez jasnog političkog ishoda, iz fokusa nam izmiču goruća pitanja sa kojima se Srbija suočava u ovom trenutku. od sudbine NIS-a, preko odnosa prema Rusiji i Evropskoj uniji, pa do čitavog niza ekonomskih odluka. Tačno je da će ti ljudi proći kroz „toplog zeca“, kroz medijsko lešinarenje tabloida, kroz pokušaje diskreditacije i fabrikovanja afera. Ali oni koji se hrane tabloidnim narativima ionako nikada neće glasati za takvu listu. To ne sme biti razlog za odlaganje ili skrivanja. Neka se afere ređaju, neka pritisci rastu upravo to je cena ulaska u ozbiljnu političku arenu. Ako studenti žele da njihov socijalni kapital preraste u političku snagu, onda je jedini pošten put da izađu pred javnost sa imenima, licima i programom. Sve ostalo vodi produžavanju mita, a ne izgradnji alternative.

Aleksandar Vučić je političar koji veoma dobro razume kako politički kontekst funkcioniše. Iza sebe ima sve raspoložive resurse institucionalne, medijske, finansijske, bezbednosne i igra protiv takvog aktera je izuzetno teška. Ipak, u javnosti se sve češće stvara utisak da je „sve već završeno“, da se nalazimo u poslednjoj fazi političke metastaze režima, da je pitanje samo dana ili nedelja kada će se sistem urušiti. Takve kvalifikacije slušamo mesecima, često sa velikom sigurnošću i dozom samouverenosti koja ne počiva na realnim pokazateljima. Problem sa tim narativom nije samo u tome što je analitički klimav, već što proizvodi lažni osećaj konačnosti. On zamagljuje činjenicu da se politička borba ne završava samom mobilizacijom, niti pukim uverenjem da je protivnik već poražen. Naprotiv, istorija nas uči da su najopasniji upravo oni trenuci kada se potcenjuje protivnik koji i dalje drži sve poluge moći. Zato je insistiranje na neprekidnom proglašavanju „kraja“ više izraz želje nego političke procene. Ono uspavljuje kritičko mišljenje, zamenjuje strategiju euforijom i stvara prostor za razočaranje onda kada se ispostavi da kraj, ipak, ne dolazi sam od sebe.

Vlast se menja na izborima. To nije fraza, niti izraz političkog realizma bez emocije, već elementarna činjenica svake ozbiljne borbe za promenu. Sve pre izbora, protesti, blokade, pobune, pritisci, mobilizacija, važno je, neophodno i legitimno, ali samo kao sredstvo, ne kao cilj. Režimi ne padaju zato što su nepopularni, već zato što su poraženi na izborima. Zato je ključno pitanje kako se snaga koju su studenti proizveli prevodi u izbornu pobedu. Ne u večitu mobilizaciju, ne u čekanje „pravog trenutka“, već u jasnu političku ponudu, u listu, imena i program koji će građani moći da zaokruže. Sve drugo ostavlja prostor režimu da preživi, prilagodi se i iscrpi protivnike.

Autor je izvršni direktor Akademske inicijative "Forum 10"

( Fahrudin Kladničanin )