Knjiga koja baca dugačku sjenku: Zašto je “Slijepa sova” Sadeka Hedajeta najvažniji i najzabranjivaniji roman u Iranu

U Teheran sam se preselio iz Ahvaza, mog rodnog, ratom razorenog grada na jugu krajem 1990-ih da bih studirao mašinstvo na koledžu, gajeći u sebi tajni san da postanem pisac. Zadao sam sebi misiju da upoznam istaknute iranske pisce, a većina ih je živela u Teheranu, i prikupim od njih savete, trikove, prečice, bilo šta što će mi pomoći da se popnem uz lestvicu književnog uspeha. Neki su me ohrabrivali da se probijem na stranice reformističkih novina, gde su se odvijale sve književne rasprave u Iranu pre interneta. Nekolicina mi je dala spisak knjiga za čitanje na kojima su često bili i njihovi naslovi. Drugi su me pozivali u svoje krugove, nalazeći u meni potencijal za novog saradnika. Međutim, skoro svi su me podsticali da, pažljivo i više puta, pročitam roman Slepa sova Sadeka Hedajata iz 1936. godine.

Bila je to iznenađujuća preporuka za mladog pisca u usponu. Slepa sova, napisana na farsiju, prvobitno je objavljena kao samizdat u Mumbaju (tadašnjem Bombaju) u svega 50 primeraka, fotokopiranih i spojenih heftalicom. To delo nije baš vrhunac književnog zanata. Ima neobičnu, lavirintsku strukturu i niz jednodimenzionalnih likova. Priča u knjizi u čijem je središtu delirični monolog opijumskog zavisnika koji oslikava pernice, u suštini je dvosmislena i više se čita kao duga pesma u prozi nego kao roman. Ali pisci sa kojima sam se susretao verovatno nisu pridavali značaja tim detaljima, jer važnost ovog kratkog romana daleko prevazilazi pitanja zanata.

Nijedan drugi tekst nije pružio tako neverovatan zamah mašti Iranaca. Slepa sova predmet je nebrojenih studija, tumačenja, obrada i kontroverzi. Brojni značajni književni teoretičari i kritičari pisali su o toj knjizi, a nekoliko pisaca je sastavilo čitava dela kao reakciju na nju. Reza Baraheni, verovatno najistaknutiji književni kritičar prošlog veka u Iranu, poklonio se pred Slepom sovom. “To nije knjiga koja se ponovo čita”, napisao je, “već knjiga koja se ponovo ispisuje, jer je njena gravitacija toliko snažna da se u njenoj orbiti svi naši kritički alati tupe”. Uprkos pokušajima nekoliko iranskih vlada u prošlom veku da zabrane i cenzurišu njegov rad, Hedajatov duh i dalje snažno prožima iransku književnost.

Hedajat je pronašao entuzijastične čitaoce u Francuskoj, gde je i proživeo nekoliko godina, ali je ostao doslovno nepoznat anglofonom svetu, posebno u Severnoj Americi. To može delimično da se objasni i estetikom. Slepa sova, kao i mnoga druga Hedajatova dela, veoma su evropska, pod uticajem pisaca kojima se divio poput Kafke, Čehova i Sartra.

A opet, da bi se bolje razumeo Iran, Slepa sova je upravo knjiga koju valja pažljivo iščitati. “Da bi se razumeo Putin, potrebno je pročitati Dostojevskog”, čuvena je izjava Henrija Kisindžera, a nije potrebno saglasiti se sa njegovom politikom da bi se prepoznala mudrost u ovakvom zaključku. Ako bi trebalo da iznesem sličan stav o Iranu, teško bi bilo pronaći boljeg parnjaka Dostojevskom od Sadeka Hedajata. Iran je već vekovima zaglavljen u točku samoljublja i samomržnje, a tu kontradikciju ništa ne prikazuje bolje od Slepe sove.

Krug uništenja

Prvi deo romana odvija se u fiktivnom gradu Reju. Pripovedač se predstavlja kao osrednji slikar koji je ceo život proveo slikajući istu sliku, čempres kraj potoka. Starac sedi kraj drveta, “umotan u ogrtač poput indijskog jogija”, a vitka mlada žena nudi mu lotos. To je idilični prizor, netaknuti postor, indoiranski raj: čempres je sveto drvo u zoroastrizmu, a seča kašmarskog čempresa od strane muslimanskih osvajača simbolično označava kraj drevne Persije. Lotosi se odnose na Anahitu, boginju vode u persijskoj mitologiji; ovaj cvet uživao je poseban status u drevnoj Persiji, sudeći prema njegovoj brojnosti na zidovima Persepolisa.

Jednog dana se pogrbljeni starac, koji podseća na figuru na slici, pojavljuje kod pripovedača na pragu i tvrdi da mu je stric. Da bi ga poslužio, pripovedač se penje na merdevine da dohvati vrč sa vinom koji je stajao na najvišoj polici od dana kada je rođen. Iza vrča je rupa u zidu; kroz nju on krišom vidi mladu ženu nalik anđelu koja pruža lotos, baš kao na slici koju je slikao celog života.

I ovlašni pogled na nju bio je dovoljan slikaru da se zaljubi. On potom mesecima luta naokolo, poput ludaka, u potrazi za bilo kakvim tragom žene, ali na kraju shvata da je nikada neće pronaći. I baš kada je pripovedač izgubio svaku nadu, pri povratku kući jedne kišne večeri zatiče je kako sedi na stepeništu. Ona uđe unutra za njim. Deluje bolesno, na ivici same smrti. Da bi je povratio, slikar skida vrč i ulije joj malo vina u usta. Vino je, saznaćemo kasnije, otrovano. Telo žene se hladi.

Slikar provodi sate i sate crtajući skice leša, a potom telo komada, slaže delove u kofer i sahranjuje ga uz pomoć starca koji sedi pod čempresom. Dok kopaju, pronalaze oslikani zemljani vrč velik upravo koliko i kofer. Kada slikar kod kuće očisti prašinu sa vrča, pojavljuje se slika: nacrtano lice mlade žene. On potom popuši sav preostali opijum i izgubi svest. Budi se u drugačijem svetu.

U drugoj polovini knjige je prvi deo izobličen. Likovi i okruženje su isti, osim što su mnogo ružniji i potresniji. Slikar je sada “pogrbljeni starac sede kose, praznog pogleda i slatkih usana”. I dalje smo u gradu Reju, ali u njegovoj islamiziranoj verziji, sa džamijama svuda naokolo. Ispred mesare u blizini mesta gde živi slikar, ulični prodavac, povijen i izboran, postavlja tezgu. Prodaje ukrasne sitnice, među njima i “glaziran, zemljani vrč”, a petkom uveče uči Kuran. Slikar sad ima ženu koja pojavom podseća na eteričnu ženu, s tim što joj je u svakom drugom pogledu sušta suprotnost. Ona starog slikara vara sa svakim u kraju; slikar svoju ženu naziva “droljom”.

Jednog dana, da bi danuo dušom od svog jada, pripovedač ode u šetnju van grada. Sedne kraj potoka, pod čempres. Mlada devojka, veoma slična mladolikoj verziji njegove žene, iskoči iz žbunja, prošeta pored i iščili. Potom, dok mu se zdravlje pogoršava, on sve svoje vreme provodi u zamračenoj sobi, okružen senkama, prolazeći kroz preobražaj. “U tom času izgledao sam kao sova, ali su mi se hukovi grušali u grlu i izbacivao sam ih iz sebe kao ispljuvke pune krvi… Moja senka na zidu izgledala je baš kao sova, dok nagnuta nada mnom pažljivo čita sve što pišem”.

U persijskoj kulturi sova ne predstavlja mudrost, nego njeno prisustvo nagoveštava katastrofu. Pošto vidi da mu se senka preobrazila u sovu, slikar se odlučuje da ubije “drolju”. Oblači se kao stari ulični prodavac, laća se sekire, ulazi u sobu svoje žene i udara je njome. Kad ona izdahne, on prsne u grohotan smeh. “Bio je to šupalj smeh, zaglavljen u mom grlu, a izvirao je iz nekakvog ponora - postao sam onaj čudni starac, prodavac tričarija”.

Krug uništenja je zatvoren. U prvom delu slikar ne uspeva da sačuva prolazni prizor raja, čempres, potok i mladu ženu. Drogira se do samozaborava i budi se na mestu koje je praktično groblje koje okružuje mesaru. U pokušajima da pobegne od takvog života, postaje starac koji uči Kuran, čovek kojeg najviše prezire.

Od samoljublja do samomržnje

Dok sam bio tinejdžer u Iranu, Slepa sova bila je neprikosnoveno zabranjivana knjiga, jedan od onih nekoliko romana zabranjivanih i pre i posle revolucije, iako je bila dostupna u ilegalno štampanim primercima. Najbolja mesta za lov na zabranjene knjige bile su police drugih ljudi, ali je ovu bilo teško naći čak i tamo. Često je bila zavučena na najviše police, skrivena iza drugih tomova, posebno u domovima porodica gde su deca smatrana dovoljno odraslom da čitaju, ali još nedovoljno da bi usvojili značenje knjige.

Slepu sovu pratila je i zastrašujuća reputacija: bila je to knjiga spremna da navede čitaoca na samoubistvo. Kružile su urbane legende o ovom ili onom mladiću ili devojci koji su je pročitali, pa su zapali u nepodnošljiv egzistencijalni užas i potom sebi oduzeli život. Druga reputacija koja ju je pratila bila je da je pornografska, kao, to je priča u kojoj žena vara muža i spava sa svakim muškarcem u gradu.

Konačno sam se dočepao jednog primerka u starijim razredima srednje škole. Mora da sam je kupio od uličnog knjižara na bulevaru Naderi u Ahvazu, od čoveka koji me znao kao klinca spremnog da plati dobre pare za zabranjene knjige. On je kasnije prilično rizikovao prodajući mi Decu ponoći Salmana Ruždija koja je, posle fetve, bila jedan od najopasnijih književnih proizvoda u Iranu.

Kada sam prvi put čitao Slepu sovu bio sam potpuno razočaran. Nisam mogao da je uhvatim ni za glavu, ni za rep. Suviše je ona zbunjivala da bi uopšte izazivala samoubilačke misli. Samo neki tip koji se beskrajno žali na to da mu je žena kurva.

Verujem da su čak i stariji, prefinjeniji čitaoci slično reagovali. Slepa sova je krajnje gusto štivo, bremenito metaforama, šiframa i simbolima. U sebi nosi široki spektar Hedajatovih interesovanja, među kojima su drevna Persija, prve religije na prostoru Irana, iranski folklor, magija i okultno, kao i Vilijam Fokner i Virdžinija Vulf, Karl Jung i Oto Rank, horor književnost i ekspresionistički film. Neki pasusi deluju kao snovi, neki kao delirijum. “Možda mi se, otkako sam presekao sve veze sa svetom živih”, kaže pripovedač, “stare uspomene ponovo pojavljuju pred očima - prošlost, budućnost, sat, dan, mesec, godina, sve mi je to jedno te isto”. On je uskraćen i za društvo živih i za spokoj smrti, on je izgubljena, delirična duša koja ne uspeva da se bilo gde usidri.

Kada je fotokopirao rukopis Slepe sove i objavio prvih 50 primeraka 1936. godine u Indiji toliko je bio zgađen svojom domovinom i književnim krugovima da je ponavljao da je na unutrašnjoj strani korica napisao: “Nije za prodaju i distribuciju u Iranu”.

Ali dosta biste se pomučili da pronađete nekoga ko je voleo Iran, makar određenu verziju te zemlje, više od Hedajata. U istoj zbirci pisama i drugih spisa u kojima je zabeležena njegova omraza postoji i obilje nežnih komentara o domovini. “Ova mala zemlja je sve što imamo na svetu”, piše u jednom pismu. Proveo je godine učeći pahlavi, jezik preislamskog Irana, i preveo je nekoliko ključnih tekstova sa pahlavija na savremeni farsi. Prikupljao je narodne pesme za Sokan, iranski književni časopis, i blisko je sarađivao sa francuskim orijentalistom Anrijem Maseom, specijalizovanim za iransku književnost i istoriju.

“Ne znam kakav je idiot bez ukusa, i u koja preistorijska doba, sagradio ovu kuću”, piše pripovedač u Slepoj sovi. “Kad zažmurim, ne samo da i dalje vidim sve njene kutke i pukotine, nego osećam i njenu težinu na svojim ramenima”.

Prema Hedajatu, dva velika istorijska perioda neprestano se prožimaju: preislamski svet, koji je obožavao, i Iran nakon što su Arapi prevladali, koji je prezirao. Ovakvo osećanje je uobičajeno u Iranu, a Slepa sova je tekst u kom se to savršeno oslikava, ne samo u temama i istorijskim referencama, nego i u njenoj strukturi. Knjiga je putovanje od samoljublja do samomržnje.

“U životu postoje rane”, kaže se na početku knjige, “koje se polako, poput termita, uvuku u usamljenu dušu i izjedu je”. On boravi u toj rani, kopa po zagnojenom, zaraženom tkivu, ispituje joj upaljene ivice i mirno nas izveštava o tome. Kako knjiga odmiče, postaje jasno da je ta rana jedan od naših identiteta, deo samospoznaje. Hedajat je bio spreman da formuliše pitanje koje ga je mučilo celog života: šta to znači biti rođen i sazrevati u ovom konkretnom vrememu i geografskom prostoru, kad je sva slava izgubljena i nije preostalo ništa sem mraka i bezizlaza? Drugim rečima, šta je značilo biti Iranac u 20. veku?

Beskompromisni pesimizam

Slepa sova je najbolji primer onoga što Rolan Bart naziva otvorenim tekstom: nekonvencionalan, eksperimentalni narativ koji angažuje čitaoca kao koautora, aktivno ga uključujući u pronalaženje smisla. Knjiga je podjednako čitana i kao slavljenje smrti i kao afirmacija života, i kao meditacija o modernom Iranu i o drevnoj Persiji, i kao osnaživanje seksizma i kao primer kvir književnosti. Tekst je dovoljno elasičan da prihvati ova naizgled kontradiktorna tumačenja.

A opet, nijedan analitički okvir ne pruža do kraja zadovoljavajući rezultat. Bez obzira na ugao, roman se opire i uvek probija nametnuta ograničenja. U tom pogledu Hedajatovo delo podseća na dela jednog od njegovih omiljenih pisaca, Franca Kafke: prividna jednostavnost koja uporno odbija da bude svedena na jedno, koherentno tumačenje.

Pošteno je reći i da nijedna knjiga nije bila intenzivnije tumačena ili kritikovana u Iranu od Slepe sove. Suštinski ambivalentan narativ u njoj, sa čudnim likovima koji proživljavaju dramatične preobražaje, zajedno sa slikovitošću i poetskom prozom, knjigu je pretvorio u izrazito plodno tlo za književne analize. Kritički pristupi obuhvataju široki spektar. Jedan kritičar primenio je jungovski okvir, nudeći mitološko čitanje romana kao ispitivanje strukture kolektivnog nesvesnog. Drugi je usvojio simbolistički pristup, raščlanjujući roman na konstitutivne činioce, prateći svaki od njih sve do znakova i simbola iranske kulture i istorije. Reza Baraheni se u Ponovnom pisanju Slepe sove fokusira na ime pripovedačeve majke, Bugam Dasi, i naširoko pristupa deljenju te reči da bi ustvrdio da je taj lik hermafrodit i da su, samim tim, to i svi ostali likovi u romanu, čime Slepa sova postaje više kvir i otkriva da su seksualne politike daleko fluidnije nego što se isprva čine.

Žal za preislamskim Iranom postojao je dugo pre Hedajata, a ostao je i danas jak. Pisci bestselera iz oblasti popularne sociologije u Iranu opsednuti su time da shvate šta se dogodilo sa zemljom, kako je zaostala. To su mahom kvaziakademski, donkihotovski pohodi za izgubljenim identitetom kakav možda nikada nije ni postojao. Ali tamo gde su drugi videli potencijalna rešenja, pozivanjem na usvajanje političkog sistema inspirisanog drevnim vremenima, predlozima da se zemlja jače osloni na Zapad ili prosto su optimistično zazivali veličinu iranske nacije i njen narod, Hedajat je ostao nepokolebljiv u svom pesimizmu. Njegov prikaz ovog sloma civilizacije okončava se u potpunom ćorsokaku.

Nema ni tračka nade; mrak u Hedajatovom delu i misli je zastrašujuće neograničen. Nije video načina da se prošlost vrati, a uprkos svom dubokom divljenju prema evropskoj kulturi, a možda i baš zbog toga, nije gajio nikakve iluzije o Zapadu kao spasitelju. Kao mislilac je bio na vrhuncu u periodu između dva svetska rata i izbliza je pratio uspon nacizma.

Hedajat je jedan od svojih najboljih eseja napisao kao dugi predgovor svom prevodu Kafkine priče “U kažnjeničkoj koloniji”, objavljene 1919. godine. U tom eseju je žalio i ismevao Evropljane jer ignorišu najpronicljivijeg posmatrača njihovog mesečarenja u katastrofu. Njegov stav, koji je artikulisao kroz fikciju, bio je da je spasenje nemoguće. Zapad, Istok i prošlost jednako su prokleti, a jedini realističan pogled na svet je beskompromisni pesimizam.

U maloj, skromnoj sobi u Parizu 1951. godine zapušio je sve rupe u zidovima pamukom, otvorio je dovod gasa i legao na pod pored pocepanih rukopisa dva svoja poslednja romana. Po svemu sudeći, Hedajat se ubio jer nije mogao da podnese svoju svakodnevicu. Neprestano se žalio na poslove koje je morao da radi, na činjenicu da nikada nije zarađivao dovoljno i da je morao da živi u maloj sobi kuće svojih roditelja. Svaki izlazak na ulicu mu se gadio. Kada se ubio, bilo je to kao da je društvo počinilo zločin. Eto ga, nesumnjivi književni genije, prvi iranski pisac koji je stekao ime u svetskim okvirima i privukao mnoštvo obožavalaca, među kojima su i poznate ličnosti, a ubio se jer nije mogao da plati čak ni svoje račune. Njegovo samoubistvo bilo je kolektivno ubistvo u kom je iranska javnost bila tihi saučesnik.

Ljudi koji su ga pronašli primetili su neodređeni osmeh na njegovim usnama. U džepu mu je bio novac potreban za sahranu i kratka poruka: “Vidimo se sa one strane”, napisao je.

Vremenom je Hedajet postao svojevrsno božanstvo. Neki pisci išli su dotle da su sagradili cele romane pod svodovima arhitekture njegove duše. Ubistvena ljubav (1999) Mohameda Baharlua, na primer, pripoveda priču o piscu koji pada, lomi ruku i, u izmaglici bola i lekova protiv bolova, prelazi u svet Slepe sove. U romanu Pokrivena ogledala (1992) Houšanga Golširija sredovečni pisac na evropskoj turneji dobija anonimna pisamca u kojima se spominju lične epizode iz njegovog detinjstva. Ispostavlja se da te poruke stižu od Sanam, njegove neostvarene prve ljubavi, koja ga prati iz grada u grad. Baš kao što Hedajatov pripovedač nastoji da održi nestalno prisustvo eterične žene preko njene slike. Abas Marufi u Faradovom telu (1998) postupa drskije. On dovodi u pitanje apsolutni, platonski svet Slepe sove sa njenom oštrom binarnom podelom i predodređenim prokletstvom time što omogućava ućutkanoj ženi da progovori. Marufi pušta da ona ispriča svoju priču, od detinjstva do susreta sa slikarom, upisujući je ponovo u svet iz koje ju je Hedajet izbrisao.

Prva rečenica Slepe sove - “U životu postoje rane koje se, poput termita, polako uvuku u usamljenu dušu i izjedu je” - postala je mim na društvenim mrežama, a likovi iz romana ušli su u svakodnevne razgovore u savremenom Iranu.

Slepa sova baca dugačku senku. I sve dok iransko društvo ostane zarobljeno u svojim bezbrojnim nerešenim istorijskim protivrečnostima, ta senka će i dalje biti tu.

(Glif redakcija; Izvor: The Dial; Preveo: Matija Jovandić)

( Amir Ahmadi Arijan )